NIŠ

Položaj slepih i slabovidih osoba je sada, generalno posmatrano, mnogi bolji nego što je bio pre 70 godina jer su se i prilike u društvu  promenile, ali u odnosu na pre nekih desetak godina ima pomaka u smislu da je zakonska  regulativa dobra, da Srbija ima dobre zakone ali je loše slaba primena istih u praksi. Svake godine pričamo istu priču jer se malo toga menja na bolje, a to je da slepe i slabovide osobe i dalje spadaju u teže zapošljivu kategoriju stanovništva. Slični problemi postoje i u obrazovanju, kaže Marija Milanović, potpredsednica Organizacije slepih u Nišu.

    Inkluzija u  obrazovanju nije još zaživela na pravi način. Učenici i studenti i dalje imaju problem  sa nabavkom literature. To jeste malo promenjeno u smislu da je Zakonom o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja uvedeno to da je škola i izdavač dužna da prilagodi udžbenike potrebama marginalizovane grupe dece, ali se i dalje kasni sa time. Deca po dva do tri meseca od početka školske godine nemaju odgovarajuće udžbenike.

                        „ Poslednjih godina su, što se tiče obrazovanja napravljeni neki pomaci kada je u pitanju pristupačnosti literature. Ono što nama jako puno pomaže, a nije posebno urađeno zbog nas jeste što sada postoji sve više knjiga u elektronskom obliku, dakle u vordu i pdf-u. To i nama olakšava jer mi te knjige možemo da koristimo i čitamo pomoću čitača ekrana i govornih softvera. Za to vam je potreban sasvim običan računar ili laptop sa instaliranim posebnim govornim softverom“, kaže Marija Milanović.

                        Dodaje da obrazovanje slepim osobama u velikoj meri olakšavaju i knjige ili dokuenti u elektronskoj formi.

                         „Studentima pomaže i to šo profesori salju pezentacije preko interneta. Naša Univerzitetska biblioteka u okviru Tempus projekta napravila je jedan iskorak tako da sada moguće zatražiti da se  određena knjiga  iskenira i obradi i tako pretvori u čitljiv tekst. To je moguće samo je potrebno na vreme najaviti se zato što je to njima još jedna dodatna obaveza jer nemaju posebnu službu za to. To je, zaista, veliko olakšanje. Postoji i izvesni broj audio knjiga za osnovne  i srednje škole kao i izvestan broj knjiga na Brajevom pismu naročto za osnovne i srdnje škole. Sada tu postoje poteškoće što se tiče same nabavke knjiga, dostavljanja knjiga školama, malo se ponekad kasni sa tim pa đasi dobiju kasnije knjige, a ne na početku godine 1.septembra, ali se radi na rešavanju tih pitanja“- dodaje Milanović.

                        Kada se govori o inklizivnom obrazovanju važno je i da sama deca nauče  da koriste brajevo pismo i da ima ko da ih obuči, jer sada je i to jedan od problema.

                       „Važno je da ima ko da ih nauči i da koriste govorne softvere i računare. Nastavnici još uvek nisu dovoljno obučeni u tom smislu i svakako treba raditi na toj nekoj vrsti edukacije. Profesorima je potrebno dati praktičnu edukaciju kako na kvalitetan  način da obuče decu. Jako je važno da slepa osoba ima taktilnu predstavu kako izgleda  nešto o čemu uči. Kako izgleda neko geometrijsko telo, kako izgleda geografska karta, a postoje reljefne geografske karte kao i različite vrste mapa koje se mogu koristiti. Sve to može olakšati sam proces obrazovanja. Neka od ovih učila se mogu nabaviti i u našoj zemlji, u Centru Veljko Ramadanović. U ovom centru se mogu nabaviti geografske karte i političke karte sveta, Evrope, Srbije. Karte su reljefne i prilagođene su slepim osobama“- ističe Marija.

              Postoje različite mogućnosti samo je potrebno povezati sistem obrazovanja, resursne centre i udruženja, dati nastavnicima adekvatnu edukaciju i da to  bude na zadovoljstvo svih.

             „Sada  imamo  čestu situaciju da nastavnici imaju slepog učenika a da ne znaju na koji način  da rade sa njim i dođemo do onog, „jao šta  ću ja sa tobom“ ili „kako ja to tebi sada da pokažem“ i onda se loše osećaju i nastavnik jer nije dovoljno pripremljen, a loše se oseća i učenik pa i roditelj učenika jer se njegovo dete nešto posebno naglašava, da je izdvojeno i da je za njega nešto posebno potrebno. Svakako da nije prijatno ni kada vam neko kaže pa šta ću ja sada da radim sa tobom. Dete u tom trenutku sebe vidi kao nekakav problem, a slepi ljudi mogu i te kako da budu veliki resursi“- objašnjava Marija Milanović.

                  Što se tiče arhitektonske pristupačnosti slepe osobe tu nemaju neke veće probleme, kaže naša sagovornia.U gradu postoje taktilne trake uglavnom na svim trotoarima, postavljeni su i zvučni semafori, a grad uveliko radi na tome da takvih semafora bude još više. Marija uz problem zaposlenja i obrazovanja kao još jedan problem na kome bi moralo ozbiljnije da se poradi pominje kulturu.

                  „Ono što je jako važno to je da informacije o repertoaru slepe osobe koje koriste računare ili mobilne telefone, smart telefone sa čitačima ekrana mogu putem interneta da dobiju informacije o repertoau Narodnog pozorišta. Ja jako volim da odlazim u pozorište i na različite koncerte. To  mogu da budu koncerti u Simfonijskom orkestru, ali koncerti bendova u hali. Sajtovi su pristupačni da se na taj način informišemo o repertoaru. Možda ne bi bilo loše da se za starije ljude odštampa nekoliko primeraka repertoara pa da se pozorište i na taj način učini pristupačnim“, kaže Marija.

                 Ono o čemu se manje govori je prilagođavanje filmova slepim osobama putem audiodiskripcija i predstava.

                  „Tu pre svega mislim na inostrane filmove, ali i na neke naše koji imaju puno neverbalnog sadržaja i slepa osoba ne može uvek da ih prati. U Nišu do sada nije prikazan ni jedan film koji audiodeskripciju pa tu ima mesta za unapređenje kada je u pitanju približavanje kulture slepim osobama. U Beogradu je jedno vreme radio bioskop a poznat je i festival filmova koji su adaptirani za slepe ljude. To je nešto na čemu je potrebno raditi a to je bila i tema mog master rada na komunikologiji tako da sam se i time bavila i jako  bih volela da i taj segment kulture učinimo što pristupačnijim  slepim ljudima da i oni mogu da „gledaju „ filmove inostrane tako što će imati sinhronizaciju a opet imati i opis scena koje su neverbalne. To su kratki opisi u jednoj ili dve rečenice ali su one takve da zaista mogu da vas upute u tok filma u tok radnje. Taj segment kulture je potrebno učiniti pristupačnijim“, zaključuje Marija Milanović.

                 Marija Milanović je završila psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Niš, a potom i master studije na Departmanu za konunikologiju na istom fakultetu. Radila je neko vreme kao voditelj na jednom niškom radiju, ali je sada bez posla.

                        Prema nezvaničnim podacima u Srbiji živi oko 12000 slepih i slabovidih osoba. Pri Savezu slepih i slabovidih osoba u Nišu ima 420 osoba. Od tog broja 370 je iz Niša a ostali su iz opština Svrljig, Doljevac i Gadžin Han.

Ovaj prilog je deo projekta koji sufinasira grad Niš, stavovi izneti u njemu ne odražavaju nužno i stavove donatora.