LESKOVAC

U leskovačkom Narodnom muzeju održan je naučni skup na temu „Kulturno istorijska baština juga Srbije“. Direktorka Narodnog muzeja Mira Ninošević u uvodnom obraćanju je podsetila da Narodni muzej organizuje ovaj skup već 33 godine.

„Skup okuplja veliki broj naučnih istraživača iz Leskovca i cele Srbije, a pokrenut je davne 1986. pod nazivom „Kulturno istorijska baština Leskovca i okoline od praistorije do 1918. godine“. Na prvom skupu čast da izloži svoj rad je imao dr Jovan Ćirić, zatim Srbobran Milojević a posle njega akademik Vojislav Subotić kome pripada velika zasluga za ideju i realizaciju skupa. Na naučnom skupu u Leskovcu učestvovao je veliki broj naučnika i istraživača, kao što su akademici Vladimir Stojančević i Dragoslav Mihailović, prva žena doktor etnologije u Srbiji Vidosava Stojančević, Petar Kačavenda, Jovan Trifunovski i mnogi drugi. Njihova naučna saopštenja štampana su u sveskama Leskovačkih zbornika i predstavljaju ogromno kulturno blago.“

Gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović ocenio je ovaj skup značajnim za grad.

„Kulturno istorijska baština juga Srbije postao je redovan skup koji se održava svake druge godine. Ovaj naučni skup pune 34 godine u Leskovac dovodi eminentna imena i promoviše kulturno istorijsku baštinu našeg kraja. Ovakvi skupovi su veoma značajni kako za naš grad, jer pored promocije našeg bogatog kulturnog i istorijskog nasleđa promovišu naučni rad i istraživanje. Mnoga poznata imena, ali i institucije iz oblasti društvenih nauka, poput Srpske akademije nauke i umetnosti, Filozofskih fakulteta u Nišu i Beogradu, Instituta za savremenu istoriju, koji je od 2004. godine i suorganizator našeg skupa, učestvovala su u njemu i doprinela njegovom održavanju i rastu.“

PAVLOVIĆ: Minijatura istorije celog naroda

Profesor dr Momčilo Pavlović sa Instituta za savremenu istoriju u Beogradu naznačio je u svom obraćanju da je istorija ovih prostora u minijaturi istorija celog našeg naroda.

„Procesi koji su se događali na ovim prostorima predstavljaju sliku i priliku događanja u celoj zemlji, sa izraženim lokalnim posebnostima. Ključni današnji proces u Srbiji jeste permanentno gubljenje stanovništva, posebno van gradskih centara. To je urgentno pitanje za državu Srbiju i srpski narod. Umiruća sela, u kojima živi još po koji stari i iznemogli starac, čuvar ognjišta i pamćenja kako se to kaže, se polako gase. Projekcija SANU kaže da će nekoliko hiljada sela biće ugašeno u narednih desetak godina. Naša sela ne mogu ostati ni za istoriju, jer je malo onih sela koja imaju napisanu istoriju. Ne mogu ostati ni za arheologiju, jer nisu građena od tvrdog materijala, otpornog na vreme. Ako smo u ratu pravili podvige, kako to da u miru nema takvih podviga? Za nešto više od 140 godina od kako su ovi krajevi pripojeni Srbiji uspeli smo da nebrigom upravo te države anuliramo rezultate planskog naseljavanja ovog područja koje je srpska država sprovela nakon Berlinskog kongresa u nameri da zdravim srpskim elementom etnički ojača ovaj prostor i obezbedi nemirnu granicu prema ondašnjoj Turskoj i arnautluku, kako se onda govorilo. Danas su to napušteni prostori i prazna sela. A kad nema ljudi, nema ni onog ko treba da brine o onome što nam je ostavljeno preko lokaliteta, preko sećanja i ostalih belega i tragova prošlosti, što nazivamo kulturno istorijskom baštinom, materijalnom i nematrerijalnom. Zato sam danas ovde da podržim i podstaknem na sistematsko i kontinuirano izučavanje baštine juga Srbije, od arheologije, etnologije, istorije i drugih nauka i da uključimo što veći broj institucija i pojedinaca. Svetska referenca je Carilčin grad, na planetarnom nivou to je brend sa kojim mi možemo da se pokažemo. Ako mi umemo da istražimo i da pokažemo to što imamo i drugi će nam pomoći u našoj nameri. Dužni smo da pokrenemo akciju, da pokrenemo projekte, mada mislim da se ovde, za jug Srbije, treba da se radi o državnoj politici, a ne o projektima prekogranične saradnje, kratkoročnim ili dugoročnim, kakogod. Bez posebne državne politike prema ovim prostorima teško da će stanje promeniti na bolje. Ovi krajevi su bili i ostali siromašni deo države, jer narod ovog kraja nije umeo da naplati kredit iz Prvog svetskog rata otelotvoren u narodnoj tragediji i bugarskim zločinima, kao i baštinjenju herojstva Gvozdenog puka i Moravske divizije, kao i drugih jedinica. Bez poznavanja prošlosti nije moguća ni svest o ličnom i kolektivnom identitetu. Razaranje pamćenja ima snažne posledice na pojedince i na zajednicu u obliku lične ili kolektivne dezorijentacije, podeljenog identiteta, poremećenih odnosa, ratne propagande, političke demagogije i kreirane bespomoćnosti da se ništa ne može uraditi i promeniti. A nije tako!“