LESKOVAC

Dve su velike nesreće koje Leskovčani decenijama nose u srcu kao nezalečene i neizlečive rane. Prva je – kada su saveznički avioni, 6 septembra 1944. godine na zahtev partizanabombardovali Leskovac. Grad je porušen. Smatra se da je tada poginulo najmanje hiljadu građana, ali tačan broj poginulih nikada nije utvrđen.

O ovom stravičnom i zločinačkom događaju ćutalo se 5o godina. Kao da se ono što je bilo 6. septembra 1944. godine – nije ni dogodilo!

Ugledni istoričari Momčilo Pavlović i Veroljub Trajković su povodom obeležavanja pedesetogodišnjice ovog stravičnog događaja objavili knjigu pod naslovom: ,, Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. – studija i dokumenti”. Knjigu počinju pitanjem:

Zašto pišemo o ovom događaju?

ZATO što nema tragičnijeg dana u viševekovnoj istoriji Leskovca i po ljudskim i po materijalnim žrtvama.

ZATO što je lokalna i šira istoriografija prećutkivala ovaj događaj zataškavajući namerno ili nesvesno ovo užasno ( ne ) delo izvedeno od Saveznika u kordinaciji sa partizanskim vođstvom.

ZATO što je u fragmentarnom doticanju ovog događaja stvorena zbrka oko broja žrtava, cilja bombardovanja itd.

ZATO što nudimo nove, dosad neobjavljivane istorijske izvore, smatrajući to skromnim početkom i malim korakom u istinskoj nauci koji mora biti veći od svih dosadašnjih kompilacija napravljenih na ovu temu.”

U istoj knjizi Milivoje Pavlović i Veroljub Trajković zabeležili su i sećanja Živojina Nikolića na ovaj tragični događaj :

,, ….Građani Leskovca, koji su preživeli strahote bombardovanja, bili su još uvek zaplašeni i potišteni a mnogi i u žalosti za svoje najbliže, koji su poginuli ili nastradali od povreda u tom bombardovanju. Oko hiljadu nedužnih građana Leskovca, umesto slobode, otišla je u smrt. Samo nekoliko dana posle oslobođenja Leskovca, navršavalo se i četrdeset dana od bombardovanja i pogibije tolikog broja ljudi. Saglasno crkvenim običajima, održan je najmasovniji četrdesetodnevni parastos poginulima u bombardovanju. Bio sam i sam prisutan na Svetoilijskom groblju i mislim da nikada nije bilo toliko naroda kao tog dana pri održavanju parastosa. Osim rodbine, parastosu su prisustvovali prijatelji, susedi i ostali poznanici poginulih. Svetoilijskim grobljem razlegao se plač, naricanje i lelek ..”

TAJ LEKEK NE PRESTAJE I TA RANA U SRCIMA GRAĐANA LESKOVCA NEĆE NIKAD BITI ZACELJENA!

Na dan bombardovanja Leskovca 6. septembra ,,lokalna i šira istoriografija” – dežurni istoričari režima koji koji je svoje postojanje gradio na zločinima likvidirajući ,,narodne neprijatelje” – redovno dolaze kod spomen obeležja – česmu kod Pošte i ,,odaje počast senima poginulih.” Kao da ,,istoriografija” ne zna – ko je zahtevao da se Leskovac bombarduje!

?

Druga nesreća usledila je mesec dana kasnije. Kada su ušli u Leskovac 11. oktobra 1944. godine – prvi ,,posao” ,,oslobodioca” bio je da uhapse i ubiju ,,narodne neprijatelje”. Zatvarali su ih po podrumima, a onda odvodili u Slavnik i tamo ubijali. Mnogi su život izgubili na putu do Slavnika.

Jedan od saradnika – doušnika ,,oslobodioca”, semenkar Sele kaže:

,,Ja sam uapsija Kope Čaurče, pa Miku Đikića i još niki. I nji su odma likvidirali. Dav ni nalog i po nalog apsimo. A onooo – puna apsa. Nee edn! Čim gi uapsiv preko dn – uveče u deset sata ugasiv sijalice i toj se izvedev iz zatvor i streljav se odma pozadi bolnicu – od Ludajci gore kd se ide za Donje Stopanje. Tuj su prvu i drugu partiju streljali. Tuj je bija Mika Đikić što je streljan – za ništa! Nee bija neprijatelj! Kope Čavurče – za ništa je likvidiran. Trgovac! I Mike Ćore, fuzbaler što igraše u ..Momčilo”, i njega su za ništa streljali! U Slavnik je streljana mnozina ljudi – u pičku materinu! Nee edno za pričanje ..!” ( iz knjige Kuća doktora Danila )

Građani čije su roditelje, braću i sestre, prijatelje i poznanike likvidirali, ali i ,, istoriografija”, koja je i ovaj događaj pedeset godina prećutkivala, postavljaju pitanje – gde su grobovi ubijenih! Kojim su sve putevima ,,oslobodioci” vodili ,,narodne neprijatelje” do stratišta i gde su ta stratišta?

Sava Dimitrijević