Nestvarna lepota: Tradicionalna planinarska akcija “Šar-planina” i u 2021.

LESKOVAC

Pogledala sam na sat, 10 do 5. Još samo 10 minuta do polaska na dugo iščekivanu avanturu – Šar-planinu.

Rančevi su spakovani još dan ranije i čekaju me pored vrata. Poslednjih dana sam satima posle posla listala fotografije i snimke na internetu kako bih se što bolje upoznala sa planinom na kojoj ćemo živeti narednih dana.

Imajući u vidu ratnu prošlost, put na Kosovo još uvek sa sobom povlači pitanje bezbednosti, ali to nije sprečilo nas planinare da se u velikom broju okupimo iz svih krajeva zemlje na ovoj tradicionalnoj akciji.

        Iz Leskovca je krenula naša mala grupa iz Planinarskog kluba “Kukavica”. Išli smo kolima preko Bujanovca. Na odredište – Ski centar Brezovica stigli smo kasno oko ponoći. Dočekala nas je pesma i lepo raspoloženje. Svi smo bili uzbuđeni zbog sutrašnjeg uspona na Ljuboten.

        Ustali smo rano. Nebo je bilo vedro i visoki obrisi planina su se jasno videli. Dan je obećavao! Uz kafu smo razmenjivali osmehe. Svi smo čekali samo da krenemo. Ispred grupe je stao naš vodič, čika Rade, ali  umesto očekivanog zvuka pištaljke kao znaka za pokret usledilo je razočarenje – akcija je otkazana!

Saznajemo da je u toku noći izdata zabrana planinarima da se penju i da su dva autobusa iz Beograda zadržana u Štrpcu, nije im dozvoljeno da se prilkjuče akciji. Ubrzo su pristigla i tri policijska vozila koja su poslata da nas zadrže i ne dozvole da ostvarimo svoje ciljeve.

U tom trenutku svi oni vrhovi iznad, obrušili su se kao lavina da pogaze sva osjećanja dostojanstva, duha, ljudskosti, slobode u nama. Iz novonastale tišine gde je svako u sebi proživljavao poraz, začuli su se stihovi čuvene Brankove pesme “U svetu postoji jedno carstvo u njemu caruje drugarstvo…” koju su zapevale planinarke iz Zrenjanina i ubrzo im se priključilo još dvadesetak glasova.

Dan nam svakako nije propao. Prošetali smo svi zajedno do obližnjih vodopada Durlovog potoka i proveli vreme u druženju i upoznavanju.

Durlov potok

         Sutradan smo, iz gorepomenutih razloga, prešli na teritoriju Severne Makedonije, pod policijskom pratnjom, i na naš cilj – uspon na Ljuboten, krenuli od graničnog prelaza u koloni jedan po jedan. Kako je dan već dosta odmakao, vremenski smo bili ograničani, pa je na sam vrh Ljuboten izašlo četiri planinara, onih najbržih i najspremnijih, a mi smo ih pozdravili aplauzom negde već u spustu. Momci su uspeli da nas sustignu kod granice i svi smo se zajedno vratili nazad na Kosovo.

Planinarski dom sa makedonske strane

         Poslednji dan akcije bio je predviđen za obilazak manastira i upoznavanje sa istorijskim znamenitostima. Naša grupica iz Leskovca bila je prinuđena da stigne u određeno vreme nazad, pa nismo bili u mogućnosti da ispratimo ceo program za taj dan, a, kako smo pošli svojim kolima, imali smo slobodu da to prepodne malo drugačije organizujemo.          

        Jutro nas je opet obradovalo vedrim nebom. Vidljivost je bila velika. Požurili smo na stazu ka Štrbačkom jezeru. Izašli smo strmim kolskim putem nasutim kamenjem do vodopada, gde smo napravili kratku pauzu za doručak. Sunce se tek podizalo iza naših leđa i ceo vodopad je bio u senci koju je bacala planina. Samo dva dana ranije sa istog mesta gledali smo njegov zalazak tačno ispred nas. Bilo je lepo videti ovo mesto u dva različita doba dana. Odatle smo se popeli preko strmog brda, kroz travu i najrazličitije cveće, do uske, dobro utabane staze, koja krivuda uz padine planine sve do prevoja iznad jezera. Oblaci iznad kretali su se mnogo brže od nas, ali mi više nismo ni žurili. Sa nama u grupi bila je planinarka Buba, biolog, pa se šetnja pretvorila u čas u prirodi. Kako smo išli sve dalje, predeli oko nas bivali su sve lepši i lepši. Senke oblaka su brzo preletale preko pejzaža oko nas, pa su prizori delovali kao neka ubrzana filmska traka, drugačije, živo. Staza je u tom delu bila obrasla žbunovima rododendrona, koji su široko otvorili latice mirisnih, krupnih, roze cvetova ka blagom jutarnjem planinskom suncu. Osetila sam se slobodno. Svi događaji od prethodnih dana, sputavanje slobode, život u epidemiji, posao, brige, neka obična svakodnevica, sve je to nestalo pred tim prostranstvom i obuzeo me je neopisivi osećaj sreće, koji mi je stegao grudi toliko da nisam mogla da dođem do vazduha. Zastala sam, sela i počela da plačem. Naš vodič Filip se okrenuo da proveri da li je sve u redu. “Jeste, dobro sam. Samo plačem od sreće.”   

Put ka Štrbačkom jezeru

         Spust do jezera je bio najteži jer je staza koja vodi dole još vek bila pod snegom, pa smo se spuštali niz strmu padinu. Posle duge šetnje bilo je prijatno ugaziti u ledenu vodu Štrbačkog jezera. Tu smo se odmorili i uživali u pogledu na Ljuboten u daljini.

Štrbačko jezero

Put nazad je bio podjednako uzbudljiv, sada je sunce bilo već visoko iznad nas i pod tim svetlom sve je iznova izgledalo drugačije. A mi smo bili srećniji, jer smo ostvarili naš cilj.

         Buba se okrenula ka meni i rekla “pre tri dana smo se prvi put videle, a sada smo već prošle toliko toga zajedno: spavale zajedno u krevetu, prošle dve granice, podelile životne priče…”  To i jeste najlepši deo putovanja – prijateljstva koja nastaju na njima.

Piše: Jovana Momčilović

Fotografije: Jovana Momčilović

Vodopadi – Durlov potok
Vodopadi ka Štrbačkom jezeru
Štrbačko jezero iz drugačijeg ugla
Prevoj iznad jezera
Vrh iznad jezera
Polje rododendrona
Zalazak sunca na Brezovici
Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare