LESKOVAC

Festival ritma, bubnjeva i perkusija Drum Dum Fest održan je po 13. put, a Marko Stančevski iz Skoplja je poneo titulu sveukupni pobednika takmičenja za najboljeg mladog bubnjara i dobitnik nagrade „Bojan Zlatanović Tokan“. Na takmičenje mladih bubnjara prijavilo se njih dvadeset četvoro, uzrasta od pet do 18 godina iz Čačka, Niša, Beograda, Vladičinog Hana, Velikog Gradišta, Vlasotinca, Surdulice, Skoplja i Leskovca. Žiri su činili Branko Popović, diplomirani bubnjar sa američkog Berkli univerziteta, Boris Leiner, hrvatski rok bubnjar (Azra, Vještice, Naturalna mistika…) i Vesna Zlatanović, profesorka muzičke škole „Stanislav Binički“ u Leskovcu. Kako samo kažu, imali su veoma težak zadatak prilikom odlučivanja, ali i da je evidentan veliki rad dece i posvećenost kako njih samih, tako i njihovih roditelja i nastavnika. Oni su odlučili i da prvo mesto u sve tri kategorije takmičenja DDF Kids i DDF Teens dodele devetogodišnjoj Heleni Miković iz Čačka. Druga nagrada pripala je dvanaestogodišnjem Luki Pavloviću iz Niša, dok je treće mesto osvojio devetogodišnji Leskovčanin Jovan Ranđelović. Žiri je proglasio i pobednike po kategorijama. Prvo mesto u prvoj kategoriji najmlađih pripalo devetogodišnjoj Irini Stevanović iz Leskovca, a drugo njenom vršnjaku Pavlu Ranđeloviću, takođe iz Leskovca.

Prvo mesto u drugoj kategoriji osvojio je Petar Jakšić, 2013. godište, iz Beograda, a drugo jedanaestogodišnji Mihailo Ranković, takođe iz Beograda. Dvanaestogodišnja Mona Todorović osvojila je prvo mesto u trećoj kategoriji.

Prvo mesto u prvoj kategoriji tinejdžera pripalo je Leskovčanki Jani Stevanović i Vlasotinčaninu Filipu Petrenju, koji imaju po 13 godina, a u drugoj kategoriji prvo mesto podelili su Beograđanka Nikolina Glušac, 2006. godište i Leskovčanin Danilo Mitrović, rođen 2007.

BORIS LEINER, NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO

Nagrada za životno delo dodeljena je Borisu Leineru, koji je širem auditorijumu najviše poznat po svom radu sa grupom „Azra“. Za sebe je rekao da je jedan mali čovek koji je uvek želeo da nasmeje i uveseli ljude, a zasluge za svoju popularnost pripisao Džoniju Štuliću i dodao da se na početku karijere na saradnju sa njim, odlučio jer je procenio da će tako najlakše postati veliki i zaraditi veliku lovu.

„Igrao sam na tu kartu i mislim da sam uspeo u tome, ali je ovo drugo je izostalo. Žao mi je što je Džoni takav kakav je, što je ljut na sve i svakoga. Pre nekoliko godina sam napravio bend sa jako dobrim muzičarima, zvali smo se „Pozdrav Azri“ i svirali smo, logično, „Azrine“ pesme. Džoni nam je zabranio da izvodimo njegove pesme, što mi nije jasno, jer zašto si, čoveče, pisao sve te pesme, ako ne dozvoljavaš da ih neko izvodi i da ih ljudi čuju!?“

PROMOCIJA KNjIGA BORISA LEINERA

Na ovogodišnjem Drum Dum Festu održana je promocija dve knjige Borisa Leinera, „Azrini svjedoci“ i „Sve je bilo ritam“. Prva knjiga je zbirka fanovskih priča, koju je sa njim uredila i Jasminka Mitrić. Te priče su napisali ljudi različitih profesija i godišta, iz gradova i provincija… Među preko sto ekskluzivnih opisa nalazi se, recimo, i jedno pismo vojnika iz Ćuprije koji je svom bratu pisao da je u Zagrebu, tokom služenja vojnog roka bio na koncertu jednog novog, nepoznatog benda koji se zove „Azra“, koji ima tri člana i zvuči fantastično, te da će sigurno postati popularni ako nastave da zvuče kao na tom koncertu.

„Tu su priče devojke iz spota „Marina“, jedan iz zatvora, nekog ko je bežao iz kasarne, navijačke grupe „Torcida“, ima ljubavnih priča, svako je doživljavao „Azru“ na sto načina… U ovoj knjizi imate masu detalja koje nigde ne možete pročitate, z amlađe će biti zgodno da saznaju kako se nekad dolazilo do ploča, kako se štedelo, išlo u Robne kuće, čekalo, putovalo da bi se nabavila određena kaseta, nešto što je danas neshvatljivo kada je sve na jedan klik udaljeno od nas. Ljudi su to živeli, „Azra“ nije bila mejnstrim, ali je jako puno uradila. Otud i ta parafraza na Jehovine svedoke…“ naznačila je Jasminka Mitrić.

Druga knjiga koja je predstavljena, „Sve je bilo ritam“, je zbirka kratkih autobiografskih priča.

„Boris nema iskustva kao pisac, a za nekog ko se prvi put latio pera pišući kratke priče, mislim da je napravio dobar posao. On je dosta toga ispričao na zanimljiv, dirljiv, duhovit način… Ima dosta anegdota iz detinjstva isričanih kroz doživljaje sa životinjama, ali i priča o tome kako je „Azra“ dobila pevača, šta su sve radili sa devojkama, o bosanskim menadžerima, ili kako su ganjali Mika Džegera u Holandiji, pa razgovor sa dva pandura u Utrehtu…“

RAMBO AMADEUS

Na ovogodišnjem Drum Dum Festu nastupio je i Rambo Amadeus i ocenio kao vrlo zlatno to što je nagrada za životno delo dodeljena Borisu Leineru.

„Još zlatnije je to što je on napravio određeni napor da dođe, što je baš krasno i lepo (Boris Leiner boluje unazad nekoliko godina od Parkinsonove bolesti, prim. I.S.). On je legenda, pratim ga znam odavno, kroz rad sa „Azrom“, „Vješticama“… Mislim da je kod „Azre“ on bio važan kao i bubnjar kod Hendriksa, Mič Mičel. Jednako je bio važan, prosto je digao kvalitet benda za dve zvezdice. Štulić je onako, kao Miladin Šobić, malo drlja gitaru, ima lepe stihove, ali je ovaj to podigao na nivo muziciranja.“

Rambo Amadeus za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress je istakao važnost muziciranja.

„Neurofiziološki gledano to je vrlo važno. Nije važno da li će neko postati popularan i živeti od toga, važno je da muzicira kući, pred prijateljima, itd., jer je to plemenito, snaži čoveka. Važno je da klinci sviraju, jer se odvajaju od mobilnih telefona i nešto rade da im ne zakržljaju prsti… Mislim da danas klinci više sviraju nego kada sam ja počinjao. Tada, ko god je nešto svirao, odmah je pravio bend, a danas ima puno škola, lakše je učiti. Opet, najlakše je kad si mlad da nešto radiš.“

Pre 30-ak godina Rambo Amadeus je napravio pesmu „Zreo za penziju“ u kojoj je objasnio da je vreme da ode u penziju…

„Još nisam u penziji, čekam da napunim 65, imam još četiri godine do tada, ne lipši magarče do zelene trave… Ja volim da sviram, ja ću verovatno da nastupam i kao penzioner, biće mi to op, dodatno zanimanje… Ali, najvažnije je zdravlje. Ranije sam mogao da izdržim celi koncert, a da ne idem ni jednom da obavim, što se kaže, malu nuždu. Sad već moram jednom da odem, a ako bi bilo 3-4 puta to bi bilo prećerano… Morao bi bend previše da solira, to bi i njima dosadilo, da vazdan soliraju. E, sad, ako su mlađi, željni svirke, pa im se dopadne da soliraju, šta ću im onda ja? Ali, mora neko da bude šef benda! Mada, ne smeju da budu ni mnogo mlađi, navukao bih komplekse, bolje je da budu tu, najviše nekih desetak godina mlađi. Ako bih bio 50 godina stariji, bila bi to neka anomalija…“

Na žalost, sve više muzičara odlazi zauvek sa scene, osim Ju grupe, koji su obeleželi 50 godina benda i, izgleda, planiraju da sviraju još nekih 50 godina. Rambo kaže da im je genetika to dala.

„Ne znam šta da kažem, očigledno da ih muziciranje podmlađuje, nema tu recepta. Opet, ja sam isterao skoro toliko, od 17. godine sam po raznim bendovima. Prvi ugovor mi je iz 1981… Danas se radi mnogo drugačije, nema više snimanja albuma, objavljivanja za izdavača… Pozicija koju sam ranije stekao dok je to bilo me drži u poziciji da ljudi obraćaju pažnju na ono što radim. Tako da sada, kada nešto snimim, istovarim to na Jutjub, pa ko voli neka sluša i to je to. Danas svi imaju pristup tehnologiji, lako je napraviti pesmu. Spotifaj svakog dana izbaci 100.000 novih pesama, to je strašno mnogo, na kraju će svako biti umetnik, pa će biti mnogo traženiji ljudi koji će slušati, nego proizvoditi muziku. Na kraju će plaćati nekom da sluša šta neko radi…“ (kraj IS/LjS