Misterija izbora novog direktora policije

Piše: Aleksandar Stojanović

Srpski sistem bezbednosti se prethodnih godina susretao sa brojnim anomalijama. Najpre, problemi i nelogičnosti su se pojavljivali u sistemu odbrane naše zemlje, pri čemu oni nisu bili posledica normativnih rešenja (budući da su zakoni o odbrani i vojsci sasvim korektno skrojeni), već partijskih interesa i političke instrumentalizacije. Savršen primer toga je arbitrarna odluka o povećanju broja pripadnika specijalnih jedinica Vojske Srbije (sa svim pratećim pitanjima), koja je doneta od strane političke oligarhije, bez prethodnih širih, temeljnih i iskrenih konsultacija sa vojnom i stručnom javnošću.

Problema je bilo i u drugim organima. Zakonske manjkavosti u regulisanju rada Bezbednosno-informativne agencije, predstavljale su bazu za dalju devalvaciju najznačajnije srpske službe bezbednosti. To se, pre svega, vidi kroz postavljanje osoba na čelu BIA, čija je najznačajnija kvalifikacija, partijska pripadnost i lojalnost (istini za volju, Zakon o BIA ne navodi bilo kakav kriterijum koji treba da zadovolji kandidat za mesto direktora, što je velika manjkavost ovog pravnog akta). Dodatnu diskreditaciju, BIA doživljava zbog procesa koji se vode protiv njenih pripadnika (primer je Jovanjica 2), što ukazuje da se ovaj, izuzetno važan organ našeg sistema bezbednosti, koristi nenamenski. Najblaže rečeno.

Ipak, koliko god pomenuti trendovi govorili u prilog tezi da je srpski sistem bezbednosti zarobljen, te da služi projekciji moći političke garniture na vlasti, oni to ne čine na tako perfidan način kao što to čini slučaj srpske policije, koja je više od dve godine bez direktora. Situacija u kojoj se našla policija, kao izvršni organ sistema, zadužen za ostvarivanje i očuvanje javne bezbednosti Srbije, može biti da je izazvana iz dva osnovna, međusobno povezana razloga.

Prvi i očigledniji je pitanje sposobnosti uticaja na prilike u samom sistemu. Prosto, ukoliko pođemo od toga da je aktuelni prvi čovek policije u „v. d. mandatu“, jasno je da su njegove suštinske sposobnosti da sprovodi zakonom predviđene aktivnosti, u značajnoj meri sužene. U takvim uslovima, nema nikakve sumnje, jača uloga ministra unutrašnjih poslova, civilnog lica koje se na tu funkciju postavlja po odluci Vlade Srbije i po političkom ključu.

Dakle, potencijalni razlog zbog kojeg se odugovlači (ili se ne žuri) sa izborom novog prvog čoveka policije, može biti u distribuciji moći unutar samog sistema (iako su nadležnosti ministra unutrašnjih poslova i direktora policije, po zakonu, kompatibilne, a ne antagonističke ili rivalske, uvek treba imati na umu da u Srbiji, u sukobu između prava i politike, prednost uvek ima druga). Kako se, sve do poslednjeg saziva, na čelu ministarstva unutrašnjih poslova uvek nalazio neko iz Srpske napredne stranke, (ili jako blizak njoj, poput Aleksandra Vulina), znakovi pored puta pokazuju u kom pravcu teče reka moći.

Drugi razlog, koji je tesno povezan sa prvim, može biti u traganju za „pravom osobom“ za prvog čoveka srpske policije. U idealnim, strogo zakonom determinisanim okvirima, i u zemlji sa razvijenom političkom kulturom i demokratskom tradicijom, tako nešto ne bi bila retrogradna stvar. Ne bi to bilo ni u Srbiji, ukoliko bi se u dobroj veri poštovali uslovi koje propisuje Zakon o policiji, a koji su više nego striktni.

Tako se u članu 149 ovog akta navodi sledeće:

Direktora policije postavlja Vlada na pet godina, na predlog ministra, po sprovedenom javnom konkursu i na način predviđen propisima o radnim odnosima koji važe za Ministarstvo. Direktor policije može biti izabran u najviše dva uzastopna mandata. Vlada može, na predlog ministra, postaviti direktora policije na drugi uzastopni mandat bez javnog konkursa.

Direktor policije može biti lice koje:

1) ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima predviđene zakonom;

2) ispunjava posebne uslove propisane ovim zakonom i aktom iz člana 9. stav 2. ovog zakona;

3) ima stečeno visoko obrazovanje sa najmanje 300 ESPB;

4) ima najmanje 15 godina navršenog rada na policijskim poslovima, na rukovodećim radnim mestima.

Dakle, zakonski kriterijumi za čeono lice policije su sasvim korektni, naročito ukoliko se uporede sa zakonom definisanim karakteristikama koje moraju da zadovolje, primera radi, direktori Vojno-obaveštajne agencije ili Vojnobezbednosne agencije, a naročito, direktor Bezbednosno-informativne agencije.

Međutim, naivno je „potragu za pravom osobom“, koju više od dve godine sprovodi vlast, tumačiti kao traženje najobrazovanijeg i najsposobnijeg mogućeg policajca u zemlji koji bi zauzeo to važno mesto, a u cilju očuvanja i povećanja stepena opšte bezbednosti građana.

Pre će biti da su neki drugi razlozi, političke prirode u pitanju. Sledeće personalno rešenje na mestu direktora policije će, vrlo verovatno, potvrditi tu tezu, iako bi za srpsku policiju, državni aparat, ali i za građane, bilo bolje da pisac greši u proceni. Potezi vlasti će na to dati odgovor.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare