LESKOVAC

Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja nije ni posle devet dana odgovorilo na pitanja Regionalne informativne agencije JUGpress vezane za činjenicu da je Miodrag Stanković iz Udruženja “Tate i mame”, za koga se ispostavilo da ima dve pravosnažne presude za nasilje u porodici , član Radne grupe Vlade Srbije za sprečavanje nasilja u porodici u čijem formiranju je učestvovalo i to ministarstvo a koja, gle ironije, je zadužena za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv nasilja nad zenama u porodici I partnerskim odnosima.

Iako su brojni mediji pisali o “slučaju” leskovačkog konkursa za podršku udruženjima koja se bave pružanjem usluga iz oblasti socijalne zaštite, na kome je jedno od udruženja koje vodi rečeni Stanković, dobilo novac za SOS telefon za podršku žrtvama nasilja u porodici, stiče se utisak da je ova tema ipak obrađivana prilično površno i bez istraživanja uloge onih koji taj novac daju, a to je lokalna vlast.

Da se ne lažemo, u Leskovcu niko ne može da dobije novac za bilo kakav projekat ako to ne odobri sam gradonačelnik Goran Cvetanović.

Kako je onda moguće da osoba na čije ponašanje, uvrede na društvenim mrežama i u mejlovima i pretnje u njegovo (Cvetanovićevo) ime (pratim šta objavljujete, sve ću da kažem šefu, poručivao je ) ukazivala glavna i odgovorna urednica JUGpressa lično gradonačelniku pre dve godine i dalje nesmetano biva finansiran iz budžeta grada?

Tom prigodom, kada je Cvetanović upozoren na ponašanje Stankovića, gradonačelnik je ispričao da je ovaj (Stanković) napravio lažni profil lokalnog biznismena preko koga je pozivao žene da ga teše jer mu je supruga teško bolesna.

Ispičao je još neke pikanterije iz domena “taj radi svašta” ali je grad (čitaj građani) i dalje finansirao njegove projekte.

A Cvetanović nije demantovao da mu je on ipak “šef” ( stranački bot?)
Pa je tako na poslednjem konkursu za “socijalu”, sem 250.000 dinara za SOS telefon dobio i 900.000 dinara za drugo udruženje “Sindikat penzionera” na čijem je čelu takođe .

I za jedno i za drugo udruženje inače već nekoliko godina dobija novca za podršku projektima.

Čudno je i da udruženje koje se javnosti obratilo saopštenjem nije pomenulo tu činjenicu.

Malo je verovatno da nisu znali.

Takodje, zanimljivo je da tada, pre dve godine, kada se glavna i odgovorna urednica JUGpressa pitala osobe iz tog i još nekih udruženja da li je tačno da se radi o osobi problematičnog ponašanja prema ženama (ima još toga, sem presuda za porodično nasilje) , dobila je odgovor da oni to ne znaju niti su čuli.
U Leskovcu gradu sve što želiš da saznaš o nekome možeš vrlo brzo. Ako želiš i ako te zanima, recimo, ko su ovi koji dobijaju tolike pare iz budžeta i šta rade a konkurišu na isto konkurs gde i ti.

Takođe, više je nego čudno da sve ovo sa presudama i nasiljem u porodici nisu znali ni članovi komisije koji su odlučivali o projektima a medju njima uvek ima i ljudi koji se profesionalno bave ovim temama.

Na kraju , čitava stvar je pukla zato što je Stanković hteo da bude po svaku cenu u medijima, znači zbog njegovog egzibicionizma.

U prilog tome govori i činjenica da on četiri godine radi šta hoće o trošku građana Leskovca i niko ne reaguje niti iznosi informaciju o postojanju dve presude za nasilje u porodici.

Ili je to, možda, preporuka u aktuelnom sistemu?

A ministrstvo sa poćetka teksta smo pitali sledeće:

Da li je tačno da je Miodrag Stanković iz Leskovca član Radne grupe
Vlade Srbije za sprečavanje nasilja u porodici?

Na čiji predlog je on član ove Radne grupe?

Da li Ministarstvo proverava da li su ljude koji su članovi ove
Radne grupe na bilo koji način prekršili zakon ili imaju pravosnažne
presude, poput Stankovića koji ima dve pravosnažne presude za nasilje
u porodici?

Pitanja je postavljala i Mreža žena protiv nasilja.

Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost vlade republike Srbije

G-đa Zorana Mihajlović

4

CC: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja; Radna grupa za izradu Strategije za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici 2021-2025

G-đa Stana Božović

OTVORENO PISMO MREŽE ŽENE PROTIV NASILJA

Poštovana/-i,

Obraćamo vam se u vezi sa Konkursom Grada Leskovca za finasiranje ili sufinansiranje programa/projekata u oblasti socijalne zaštite u 2022. godini, na kome su Odlukom dodeljena sredstva za obezbeđenje usluge „SOS telefon za žrtve nasilja“ udruženju „Mame i Tate’’ čiji je zastupnik Miodrag Stanković pravosnažno osuđen za nasilje u porodici. Ista osoba bila je izabrana za člana radne grupe koja je izradila Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima 2021-2025 i predlog akcionog plana za njeno sprovođenje.

Tražimo od vas da reagujete neodložno u skladu sa principom dužne pažnje i da nas:

1) obavestite koje radnje i aktivnosti iz vaše nadležnosti ćete preduzeti u vezi sa spornim odlukom?

2) informišete kako ćete osigurati da se u budućnosti ovakve situacije ne ponove – odnosno kako ćete sprečiti da se kreiranje politika, praksi i legislative u oblasti sprečavanja i suzbijanja nasilja u institucijama, radnim grupama ili bilo kojim drugim državnim telima koja u svom mandatu imaju sprečavanje i suzbijanje nasilja, ne poveri pravosnažno osuđenim nasilnicima?

3) uputite u to na koji način se na nacionalnom i nivou lokalne samopurave vrši kontrola i osigurava da se budžetska sredstva za usluge socijalne zaštite koje su usmerene na sprečavanje i subzijanje nasilja prema ženama raspodele u skladu sa procenjenim potrebama, uvažavajući pluralitet pružalaca usluga, njihovu kompetentnost i kapacitete za pružanje istih, te dužinu delovanja u oblasti uz poštovanje međunarodnih standarda u ovoj oblasti (posebno Istanbulske Konvencije koju je i Srbija potpisnica)?

Obrazloženje:

Nakon što je pomenuto udruženje „Mame i Tate“ dobilo sredstva za pružanje usluge „SOS telefon za žrtve nasilja“, došle smo do saznanja da je zakonski zastupnik istog pravosnažno osuđen za nasilje u porodici, a potom i do informacije da je bio član radne grupe za izradu Nacionalne strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima. Mediji pozvani na otvaranje novog SOS telefona su pokrenuli i pitanje o tome da li zaposleni koji će pružati ovu uslugu poseduju potrebne sertifikate za pružanje podrške žrtvama nasilja, a kada se ispostavilo da nemaju, Stanković je pokušao da zloupotrebi dve lokalne ekspertkinje da sarađuju sa njim, što su one demantovale. U vezi sa tim reagovale smo saopštenjem, a predstavnice organizacije članice Žene za mir iz Leskovca (koja je jedna od članica Mreže Žene protiv naslja) davale su izjave za lokalne medije.

Nakon objavljenih novinskih članaka, Stanković je u desetak dopisa, ali i komentarima na društvenim mrežama, vređao novinare; članice udruženja Žene za mir iz Leskovca (pri kome već dugi niz godina funkcioniše SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja); i direktora Centra za socijalni rad u Leskovcu, Predraga Momčilovića, nazivajući ga neznalicom. Potom se oglasio i šef službe za društvene delatnosti Grada Leskovca, Saša Mladenović, informišući da je konkurs legalno sproveden i da će se nadležni postarati da se sredstva dodeljena udruženju „Mame i Tate“ potroše u skladu sa predloženim budžetom (koji kako je istakao ne pokriva angažovanje radnika već kancelarijske i troškove kampanje). Potpuno ignorisanje i nerazumevanje problema na koji smo ukazale, upućuje na to da ne samo da na lokalnom nivou ne postoji politička volja da se problem reši, već i tendencija da se on u potpunosti zataška.

Na ovaj način suzbijanje i sprečavanje nasilja u porodici u Srbiji su obesmišljeni i dovedeni do apsurda, a žene koje preživljavaju nasilje su izneverene i dovedene u situaciju da podršku traže od nasilnika. Država nezavisno od nespojivosti vršenja takve funkcije i nekompetentnosti za pružanje usluga poverava njihovo pružanje udruženju osuđenog nasilnika, dok predstavnici lokalnih vlasti daju izjave da u tome ne vide ništa sporno. Sve ovo navodi nas na zaključak da je nasilje pod okriljem države u potpunosti legitimizovano, normalizovano i da se moć odlučivanja i državna budžetska sredstva dodeljuju nasilnicima.

Duboko smo zabrinute zbog ovog slučaja koji je obelodanio kako se država (i pojedini njeni predstavnici) odnose prema problemu nasilja prema ženama; uznemirane i šokirane zbog poruke koja se na ovaj način šalje žrtvama nasilja; ljute zbog toga što se marginalizuje, minimizuje i preuzima višedecenijski rad ženskih organizacija (koje su prve uspostavile ove usluge, kreirale edukacije i standarde za njihovo pružanje) a sve navedeno započelo je formiranjem Nacionalnog SOS telefona [2].

Tražimo od vas da bez odlaganja reagujete profesionalno i odgovorno, kako bi se što pre zaustavila i što je moguće više umanjila već naneta šteta žrtvama nasilja i ženskim organizacijama koje im pružaju specijalizovanu podršku.

U ime Mreže Žene protiv nasilja – Koordinatorke Mreže