Milorad Doderović: Sedma sila bez krila

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

NIŠ-LESKOVAC

Nedavno je u izdanju novosadskog „Prometeja“ i niške Agencije „Svici“ izašla iz štampe knjiga niškog novinara Milorada Doderovića „Sedma sila bez krila“/mojih prvih 40/ posvećena njegovom ovogodišnjim jubilejima – 40 godina profesionalnog novinarskog rada i 25 godina dopisničkog rada za australijski državni SBS radio /Es Bi Es/.

“Kroz 72 priče o tome šta sam sve sanjao a šta mi se događalo u toku profesionalnog novinarskog živita, a koje su i svojevrsna svedočanstva i pouke budućim novinarima, jasno se prepoznaje kako je /od/umiralo novinarstvo u Srbiji i šire. Te priče su i priče o onim  Andrićevjm  vremenima kada pamet zaćuti, glupost progovori, a fukara se bogati. Poseban separat knjige je reprint mog intervjua sa Momom Kaporom iz juna 1989.godine zbog kojeg je tada zabranjen niški omladinski nedeljnik „Grafit“ što je bila jedina zabrana nekog medija u vreme Miloševićevog režima”, kaže autor .

Predgovore koje objavljujemo u prilogu napisali su socilog dr Đokica Jovanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Saša Dimitrijević, slobodni novinar iz Osla i Biljana Ristić, urednik programa na srpskom jeziku australijskog državnog SBS radija za koji Doderović još uvek radi. Podršku ovoj knjizi dalo je i Udruženje novinara Srbije /UNS/ u kojem je autor u trećem mandatu član Uprave, a u prvom tekućem mandatu i član Izvršnnog odbora.

„Sedma sila bez krila“ izazvala je već veliko interesovanje javnosti, naročito kolega novinara, zatim studenata žurnalistike i komunikologije ali i političara, prenosi nam autor.

Promocije su počee predstavljanjem knjige na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu, na štandu Srbije i „Prometeja“, kao i na štandu tamošnjeg Udruženju „Sedmica“ koje je pridruženi član Udruženja književnika Srbije UKS/.

Nakon Frankfurta usledile su promocije na Univerzitetu i Filozofskom fakultetu u Nišu /grupe za žurnalistiku i komunikologiju/, zatim u Medija centru UNS-a u Beogradu, kod „Prometeja“ u Novom Sadu , u Leskovcu, Vranju, Kruševcu, Kragujevcu, Valjevu, Aleksincu, Požarevcu i drugim većim gradovima Srbije.

ODBRANE I IZDAJSTVA ISTINE

Da mediji stvaraju poseban, paralelan, ali sasvim realno irealni svet, primetili su Morli, Dejvid i Kevin Robins (Morley, David and Kevin Robins, Spaces of Identity: Global Media, Electronic Landscapes and Cultural Boundaries, 1995) pa su zapisali: „Već je 1946. godine Maks Rid uvideo kako medijske tehnologije mogu oblikovati percepciju društvene stvarnosti: Radio ne samo da izveštava o istoriji, već se čini da je on i stvara. Čini se da svetovi potiču iz radija. Ljudi i dalje vide stvarnost i događaje, ali oni postaju stvarni tek pošto je radio prijavio događaj i pošto su novine objavile sliku o tome. Radio vidi, registruje i prosuđuje umesto ljudi. Naše duše su čvtso povezane sa radijom, a više ne sa našim čulima. Ljudi više nemaju unutrašnju istoriju, unutrašnji kontinuitet, radio je danas naša istorija, on određuje naše postojanje.“ (prema: Anton Kaes, From Hitler to Heimat, 1989). Uobičajena kritika medija je i danas okrenuta ka netačnoj, stereotipnoj, pretpostavci da je izvorna priroda medija da obrazuje svoje čitateljstvo. Ništa netačnije. Od svoga početka, mediji se bave poljem u kome se prepliću informacija, interes i proganda. Prvu novinsku agenciju u Evropi je osnovao Šarl Avas (Pariz, 1835). Bila je namenjena francuskoj diplomatiji (donosila je prevode tekstova iz stranih novina i pamfleta). Iza toga, ova agencija je proširila aktivnosti, pa je objavljivala londonske berzanske novosti. Uz znaimljivost: golubove pismonoše je slala svojim abonentima, tj. štampi u Parizu. Sledeća aktivnost Avasova je bila uvođenje reklama, koje je objavljivao kao „vesti“. Poučeni uspešnošću Avasovom, Džulijus Rojter (1849) i Bernar Volf (1851) formiraju svoje agencije, piše Đovani Gocini (Giovanni Gozzini, Storia del giornalismo, 2000). Iza njih su stajale banke, pa je i njihovo izveštavanje bilo okrenuto ka kotiranju akcija na berzama. Ništa od plemenitog nastojanja o širenju obrazovanja.

Na ove istorijske detalje me podsetilo pisanje Milorada Doderovića, u ovoj njegovoj knizi, o aferi u „uglednoj fabrici ‚Lola‘ u Železniku.“ Doderović navodi kako je njegov kolega, koji je tada bio početnik u novinarstvu, napisao ozbiljan članak o ovoj aferi. Urednik je pohvalio tekst, ali ga nije objavio. Urednik je objasnio novinaru junoši: „A evo i zašto? Pa zato što sam tekst istog dana kada ste mi ga predali predočio generalnom direktoru ‚Lole‘ i on me je zamolio da tu aferu oko njegovih saradnika nikada ne objavimo, da će se on diskretno pozabaviti time kako se u javnosti ne bi kompromitovala fabrika, a on će na ime reklame uplatiti na račun naše kuće pozamašnu sumu novca! Toliku, da neću morati da mislim oko redovne isplate zarada za najmanje pola godine“, rekao je urednik svom mladom dopisniku, piše Doderović, objasnivši mu da već kasni na neki važan sastanak u Centralnom komitetu SK.

Dakako, bez obzira na to kako je štampa nastala, mnogi novinari su docnije postajali pronosioci istine. Kažu znalci, od afere „Drajfus“ (1894) i znamenitog otvorenog pisma Emila Zole „Optužujem“(„J’accuse“), u kome Zola dokazuje lažnost optužbi na račun kapetana Alfreda Drajfusa. Zbog tog pisma Zola je bio osuđen na godinu dana tamnice, te je pobegao u Englesku. Na koncu, Zolino novinarsko pismo je pokrenulo postupak utvrđivanja istine, pa je Drajfus 1906, doduše dockan, ali ipak rehabilitovan i vraćen u vojsku. U pogledu odbrane i izdajstva istine od strane novinara, Doderović će reći: „Pošteni novinari čije se ćutanje ne može kupiti, ili kod kojih se iz ovih ili onih interesa, u novije vreme i privatnih tajkunskih vlasnika medija, reketaški tekst ne može naručiti, predstavljaju poslednje i na žalost sve ređe čuvare časti i ugleda novinarske profesije.“ Eto, po mišljenju pisca ovog nevelikog predgovora, Doderović pripada toj maloj skupini sledbenika Zolinog moralnog načela o javnom zastupanju istine.

Upućuujem, stoga, čitaoca na čitanje Doderovićeve Sedme sile bez krila, satkane iz mnogih Doderovićevih beležnica, sentimentalnog sećanja na značajne i važne ljude iz istorije niškog novinarstva, sećanja na dovijanje i muku da se dobiju eksluzivni intervui čak i na opasnim mestima gde se ratovalo i ginulo, od sopstvenog iskustva kada se sudarao sa večitom političkom samovoljom (i u onom socijalizmu i u ovom kapitalizmu)… Pročitaće čitalac i to kako je Doderović postao ugledni novinar australijskog državnog SBS radija još pre četvrt veka… Neću prepičavati pročitano, jer svako prepričavanje umanjuje, pojednostavljuje vrednost i lepotu izvornog rukopisa.

Doderović je jedan, od sve ređih, hroničara niškog novijeg i burnog doba, te ga, ovom prilikom, molim da napiše svoju hroniku niškog novinarstva u niškoj stvarnosti. Poput one koju je valjano, strpljivo i s velikom mukom napisao bard niškog novinarstva Slobodan Krstić (Novine i novinari). Ne bi bila suvišna ta moguća knjiga. Uz Krstićevu, verujem da bi takva Doderovićeva knjiga bacila još jedno dragoceno svetlo na našu skoru nišku istoriju, koju tako brzo i nevoljno prepuštamo zaboravu.

Pročitao sam rukopis Doderovićeve knjige dva puta. Zbog njene izazovnosti koja je pobudila moju radoznalost. To je moja preporuka čitaocu.

Dr  Djokica Jovanović,

 sociolog, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

REČ KOLEGE

NOVINAR BEZ PREDAHA

S

          Novinar bez predaha pisao je knjigu u predahu izmedju dva raporta svom radiju koji je tamo daleko u Australiji i za koji se javlja več četvrt veka. Ukoričio se u večnost u pauzi između dva trošna pasusa novinara kojima je knjigom prekrojio sudbinu da ne bi prohujala s promajom. Novinar bez predaha je Čarolija Doderović. Doder se raspričava o novinarstvu u svakoj prilici, i budnoj i snovitoj, inercija garantuje da neće zanemeti ni post mortem. Branši privodi i sina jedinca kome sufliram da potomak nema svrhe ako ne prevazidje pretka.

          Tiražem varoške redakcije novina, u kojima je kako bez kompleksa kaže proveo više od decenije, ali iz skromnosti ne kaže da ih je svojim tekstovima pravio velegradskim. Umesto u Grafitu i Narodnim(onda kada su bile novine), da ih nije natuknuo, moglo bi se nasesti da je novinario u Mondu i Gardijanu. Toliki mu je bivao radijus motanja bližim i daljim svetom, među ličnostima s ironijom a medju bledolikima sa sažaljenjem.

          Kako bi izgledalo niško novinarstvo bez Dodera? Umesto istraživačkim upitnikom, rečenicu zaokružiti uskličnikom. Sa predgovora živom čoveku, a da ne bi skliznuo u nekrolog, vratimo se predgovoru knjizi. U samo jednoj rečenici, najpre predgovor naslovu.

          „Sedma sila bez krila“ je nasedanje rimovanju (…sila …krila). I te kako je krilata svaka priča udenuta medju korice jer nije samo „pričam ti priču“. Svakoj epizodi bih rado napisao predgovor, svaka je poglavlje biografije krcate sretanjima sa raznim ljudima i vrlo turbulentnim događajima. Sećanja koja nisu uknjižena nisu prigovor, inače meni znana, već punomoćje da pišem častan predgovor. Dodera sam sagledao maltene poligrafom kada smo novinarili istovremeno. Jednom i na kosidbi u njegovom rodnom Marovcu, a posebno na dugom hodočašću do Krfa 1993. Netipično za predgovore, ali moram reći da čuvam fotografiju sa tog puta tragovima stradanja naših predaka u Velikom ratu. Na toj fotografiji se vojvoda Doderović i vojvoda Dimitrijević uživeli u ulogama slavnih srpskih vojskovodja – nagnuti nad mapom sa bosim stopalima u potoku kraj manastira Morača, dogovaraju kuda i kako dalje.

      Svedočim iz druge ruke da je „Sedma sila bez krila“ svedočenje iz prve ruke. Uopšte nisam u alarmantnom sukobu interesa, zar ne, ukoliko citiram sebe već citiranog u knjizi. Pod definiciju novinara koju sam spontano izrekao u jednom intervjuu za australijski radio SBS, ovom prilikom podvodim i voditelja intervjua Milorada Doderovića:

       „Zaranjajući u tudje živote o kojima piše, novinar ne stigne da živi svoj život“

                                                                                                                                                 – Saša Dimitrijević, slobodni novinar

                                                                                                                                                                                (Oslo, 30. jul 2019)

radio SBS, ovom prilikom podvodim i voditelja intervjua Milorada Doderovića:

„Zaranjajući u tudje živote o kojima piše, novinar ne stigne da živi svoj život“

            – Saša Dimitrijević, slobodni novinar(Oslo, 30. jul 2019)

Reč kolega

LOVAC NA „NEVIDLJIVE“ TEME

bilja-1

            Iskreno me je obradovala vest koju sam čula od dugogodišnjeg kolege i saradnika Doderovića, da ove godine obeležava dva značajna jubileja, 40 godina profesionalnog novinarskog rada i 25 godina, dakle četvrt veka, saradnje sa programom na srpskom jeziku SBS radija. Lepa je i vest da će on te jubileje obeležiti i svojom knjigom „Sedma sila bez krila“ koja će se tokom septembra naći pred čitaocima u izdanju oficijelno najboljeg srpskog izdavača u 2018. godini, novosadskog Prometeja. Taman toliko da se nađe na svim najvećim srpskim sajmovima knjiga, kao i na čuvenom Sajmu knjiga u Frankfurtu krajem oktobra. Verujem da će u toj knjizi kolege Doderovića biti i mnogo zanimljivih poruka i pouka za mlade novinare. A pored ostalog i ko je sve novinarstvu (i kako) „potktresivao“ krila?

Prvo sam pomislila da je to sjajno a onda sam sa nevericom zbrajala godine u glavi. Počele su da mi se nižu slike i sećanja mog dolaska u Australiju, sopstvenog početka na SBS radiju, lica i glasovi dragih kolega koji su se godinama smenjivali u redakciji, saradnika koji su tokom vremena davali doprinos programu.

Kada sam 1997.godine prvi put došla na SBS radio postojale su dve redakcije programa na srpskom jeziku, kao i na 68 drugih jezika. U Melburnu su bili tadašnji urednik programa na srpskom jeziku Ljubiša Bob Radulović i koleginica  Gordana Marinković Gamboz,  a u Sidneju urednik Vojkan Ken Gavrilović i koleginica Ljiljana Novković.

Za razliku od redakcija na drugim jezicima, koje su uglavnom radile nezavisno jedna od druge,  redakcije na srpskom su sarađivale deleći obaveze i razmenjujući priloge i izveštaje saradnika svaki dan tokom jednočasovne emisije što je u mnogome olakšavalo pripremu programa.

U vreme kad sam ja počela da radim, rat na teritoriji bivše Jugoslavije je polako jenjavao i dodatna sredstva za izveštače sa tog područja su suspendovana, pa je jedini izveštač u tom momentu bio kolega Milorad Doderović.

Jedan od mojih prvih radnih zadataka je bio da ga nazovem, snimim i editujem izveštaj za program. Bili su to prilično dugački i sadržajni izveštaji sa najnovijim detaljima uzavrele balkanske politike, snimljeni neposredno pred program u ranim jutarnjim satima po evropskom vremenu, ili kasno uveče, pa je i naš pozdrav pred snimanje uvek počinjao sa „Dobro jutro i dobro veče“. Bilo je to vreme kada je Internet još uvek bio u povoju i mnogo pre društvenih mreža; Fejsbuka i Instagrama, čak pre masovne upotrebe mobilnih telefona.

Svaki izveštaj naši slušaoci su pratili sa punom pažnjom, iščekujući vesti iz otadžbine zahvaćene vihorima ratova i neizvesnosti, zabrinuti za članove porodice i prijatelje. Uzajamna lojalnost je bila izuzetna a to najbolje ilustruje činjenica da kolega Doderović nikad nije rekao da ne može da uradi izveštaj.

U situacijama kada bi otišao na odmor ili na službeni put unapred bi davao broj telefona u hotelu a u nekoliko navrata izveštaj je davao iz bolničkog kreveta. Kad bih rekla da to nije neophodno već da se brine za zdravlje, on bi samo rekao da to nije ni najmanji problem, da mu je u bolnici ionako dosadno pa da je rad dobar način da odagna nepotrebna razmišljanja – a i ljudi očekuju da čuju šta se dešava.

Sa druge strane naši slušaoci nisu krili svoje simpatije pa bi nas često tokom susreta u zajednici pitali detaljnije o našem dopisniku iz Niša i govorili da ga rado slušaju, da bira interesantne teme i zahvaljivali se. Verovatno se može reći da je vrhunac uzajamne lojalnosti bio tokom meseci bombardovanja Srbije 1999. godine. To su bili najteži dani pre svega za ljude u Srbiji ali i za one koji su ovde sa zebnjom gledali oskudne lokalne televizijske izveštaje i sa još većom zebnjom iščekivali glas koji će im doneti više detalja i pogled na situaciju iznutra, sa teritorije koja se bombarduje.

Vremenom rat je utihnuo, struktura i interesovanje slušalaca su se promenili, tehnologija je brzo i značajno uznapredovala, pa su magnetne studijske trake na koturu zamenjene DAT magnetofonskim trakama a njih su zamenili kompjuterski programi početkom novog milenijuma. Produkcija je potpuno digitalizovana. Usledilo je nekoliko programskih i kadrovskih rekonstrukcija. Dve redakcije spojile su se u jednu, dva urednička mesta u jedno, pridružili su nam se i novi saradnici, neke kolege nas napustile, a rotacija novih generacija novinara bila je sve češća. Sve je postalo „instant“, ljudi nas sve više slušaju „on demand“ odnosno „po pozivu“, na kompjuterima i pametnim telefonima. Uspešnost radijskih sadržaja merimo sad brojem klikova, odnosno brojem ljudi koji su u odloženom vremenskom roku slušali program ili neki prilog na veb satu.

Uprkos svim promenama jedno ime i glas nas nisu napustili. Milorad Doderović još uvek pronalazi teme koje mogu da zainteresuju sve izbirljiviji slušalački profil. Ljude koji klikom na samo jedan link, na svom društvenom profilu dobijaju relevantne informacije. Naš tipičan slušalac, prema podacima poslednjeg popisa stanovništva u Australiji, je star između 45 i 50 godina, sa jednim detetom i starijim roditeljima. Možda i najizbirljiviji slušalac kojeg možete da dobijete. Potpuno prilagođen i svestan svega oko sebe i svojih mogućnosti, u punoj snazi. Naš prosečan slušalac više nije zainteresovan da dobije vesti, pošto u vremenskoj zoni koja je skoro čitav dan ispred vremenske zone u otadžbini relevantne vesti pročita na svom telefonu čim se probudi. Sa prijateljima i rodbinom je u svakodnevnom kontaktu preko društvenih mreža, ne postoji više neizvesnost zbog nedostatka kontakta.

Dakle šta može zainteresovati našeg prosečnog slušaoca u današnje vreme? To je bilo jedno od najznačajnijih pitanja koje se nametnulo u poslednjoj programskoj rekonstrukciji. Odlučeno je da se usmerimo na originalne teme iz Australije čime se opet nametnulo pitanje relevantnosti saradnika iz inostranstva a posebno promene stila izveštavanja.

U tom momentu sam ja preuzela uredništvo nad redakcijom na srpskom jeziku i očekivao me upravo taj zadatak. Da primenim pravilo 70% originalnih australijskih tema prema 30% originalnih tema iz inostranstva.  To je značilo i manje izveštača iz inostranstva. Pri tome zbog smanjenog broja ljudi koji govore srpski u kući, prema poslednja dva popisa stanovništa, smanjen je i broj sati programa na srpskom. Sve jako otežavajući faktori. Ali iskrenim razgovorom sa svima postignut je zadovoljavajući ishod: ostali smo u punom sastavu uz značajna prilagođavanja u smislu broja izveštaja, odabira tema i načina javljanja. Jedna od retkih redakcija koja može da se pohvali da ima saradnika iz otadžbine koji nas još uvek redovno  izveštava posle 25 godina.

Više se ne pozdravljamo sa „Dobro jutro i dobro veče“. Ti izveštaji više se ne snimaju telefonski već šalju kompjuterski, više nisu sa političkim nabojem, već uglavnom teme koje nisu u žiži pažnje, ali još uvek važne teme: teme iz unutrašnjosti Srbije, životne priče, priče vezane za turističku ponudu Srbije, intervjui. „Nevidljive“ priče sa originalnim sadržajem.

Četvrt veka naše lepe kolegijalne saradnje skoro da je donelo i osećaj porodične bliskosti iako nas dele ogromne razbdaljine. Za sve ove godine samo smo jednom imali priliku da se sretnemo lično, kada je Doder sa porodicom posetio Melburn, sa suprugom Gagom i tada verovatno dvogodišnjim sinčićem Nikolom, koji je sada student. Eto kako godine brzo prolaze.

U vreme kad je oko nas sve užurbano, ljudi retko zastanu da razmisle o onome što su uradili tokom svog profesionalnog života. Izgovor je uvek nedostatak vremena, a ja se uvek pitam da li je to opravdan izgovor. I zato posebno cenim ljude koji ipak izdvoje ili bolje

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare