Mesto i uloga vojne policije u Srbiji

LESKOVAC

U vojnoj organizaciji, kao i u svakoj drugoj, postoji prostor za kršenje, ne samo internih akata kojima se regulišu prava i obaveze svakog pojedinačnog člana, već i zakona države. Kako vojska zauzima vrlo specifičnu poziciju u političkom sistemu zemlje, jer predstavlja oružanu snagu bez premca po snazi unutar granica date zajednice, nadzor, otkrivanje i sankcionisanje pojedinaca i grupa koji krše propise Srbije predstavlja jedan vrlo važan i vrlo zahtevan zadatak. Međutim, upravo zbog specifičnosti svoje funkcionalne uloge i strukturalnog mesta, navedene poslove ne mogu obavljati redovne policijske snage. Jednostavno, svojevrsno podređivanje vojnih korpusa civilnim instancama koje zauzimaju maltene isto mesto u hijerahiji sistema bezbednosti, predstavljalo bi ozbiljno ugrožavanje pozicije vojske.

Zbog toga je u Srbiji, kao i u mnogim drugim državama, prisutan policijski dualizam. To podrazumeva da poslove suzbijanja kriminala, održavanja javnog reda i mira u društvu i nad civilima, obavlja policija, koja predstavlja izvršni deo Ministarstva unutrašnjih poslova.

S druge strane, u vojnoj strukturi, obrazuje se posebna organizaciona jedinica koja ima sličnu namenu – radi se o vojnoj policiji Vojske Srbije (VS).

Države različito regulišu postojanje i distribuciju nadležnosti instanci zaduženih za obavljanje policijskih poslova. Pored dvokomponetne organizacije koja je prisutna u srpskom sistemu, oličenu kroz postojanje policije i vojne policije čiji su glavni zadaci nedvosmisleno razgraničeni, u nekim zemljama se pribeglo svojevrsnom fuzionisanju nadležnosti. Tako, u Italiji, Karabinjeri (italijanska žandarmerija), sprovode policijske poslove pod patronatom Ministarstva unutrašnjih poslova, istovremeno obavljajući vojnopolicijske poslove, jer su potčinjeni i Ministarstvu odbrane. Navedeno važi za mirnodopske uslove. U ratu, ulaze u sastav oružanih snaga svoje države, nastavljajući sprovođenje vojnopolicijskih poslova, dok poslove usmerene ka civilnim licima preuzimaju druge instance.

Kratka istorija vojne policije u Srbiji

U vojnim krugovima su oduvek postojala lica čije je zaduženje bilo održavanje vojnog reda i discipline, suzbijanje kriminaliteta i tome slično. Međutim, postojanje pojedinaca i njihovo angažovanje na ovim poslovima nije isto što i postojanje organizacionog dela koji se tim poslovima bavi.

Vojna policija u srpskoj vojsci ima dugu tradiciju, koja datira od postanka Srbije kao savremene  države. Pisane izvore iz istorije Srbije na osnovu kojih se mogu prepoznati začeci vojne policije nalazimo u 1876. godini, kada su naredbom knjaza Milana Obrenovića formirana „policijska odeljenja“ u komandama brigada srpske vojske.  Ova odeljenja su bila sastavljena od izabranih žandarma i vojnika, delovala su samo u ratno vreme i predstavljaju preteču današnje vojne policije. 

Vojna policija je u savremenoj  istoriji Srbije formirana kao posebna celina u okviru vojske  14. septembra 1955. godine. To su bile jedinice ranga samostalnog odeljenja i voda,  sa relativno malim brojnim stanjem, koje su izvršavale zadatke iz oblasti kontrole vojnog reda i discipline, a delimično i poslove iz oblasti bezbednosti. U daljem su jedinice  vojne policije brojčano i tehnički ojačane,  razvijane su u okviru službe bezbednosti i, pored navedenih zadataka, obučavane i za izvršavanje poslova bezbednosti i zaštite, kontrole i regulisanja vojnog saobraćaja i suzbijanja kriminaliteta.

U periodu od 1955. do 2004. godine vojna policija je u funkcionalnom smislu bila potčinjena Upravi bezbednosti. Krajem 2004. godine, u okviru organizacijskih promena, izvršeno je razdvajanje bezbednosnih i vojnopolicijskih poslova, kada je u Generalštabu Vojske Srbije formirano Odeljenje za vojnopolicijske poslove, kao samostalna celina za planiranje, organizaciju i rukovođenje vojnopolicijskim zadacima. Odeljenje je preformirano u Upravu vojne policije 2006. godine.

Poslovi vojne policije

Poslovi koje obavlja vojna policija definisani su odredbama člana 53 Zakona o Vojsci Srbije. 

Tu spadaju:

  • suzbijanje kriminaliteta
  • kontrola i održavanje vojnog reda i discipline
  • obezbeđenje najznačajnijih vojnih objekata, određenih lica, dokumenata i naoružanja
  • regulisanje i kontrola vojnog putnog saobraćaja
  • protivteroristička zaštita.

Na osnovu Zakona o Vojsci Srbije izrađeno je više normativnih dokumenata kojima je regulisan rad vojne policije, od kojih su najznačajniji Uredba o ovlašćenjima, izgledu, korišćenju i uništenju službene legitimacije i značke ovlašćenih službenih lica vojne policije i Pravilnik o ovlašćenim službenim licima i načinu primene ovlašćenja i obavljanja poslova i zadataka vojne policije. Kao i za ostale jedinice Vojske Srbije, i za jedinice vojne policije obaveze i zadaci definisani su i drugim aktima specifičnim za vojnu organizaciju.

Profesionalni pripadnici vojne policije imaju pravo i obavezu primene službenih ovlašćenja, ali  i odgovornost za zakonito postupanje pri njihovoj primeni.

Kao organ unutrašnjih poslova u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, u skladu sa zakonima i vojnim propisima, ovlašćena službena lica vojne policije prvenstveno postupaju po službenoj dužnosti. Nalozi i zahtevi državnih organa koji se bave suzbijanjem kriminaliteta (tužilaštva i sudovi) su obavezujuća akta na osnovu kojih vojna policija primenjuje propisana ovlašćenja, prikuplja podatke i povratno izveštava organ koji je njeno angažovanje faktički naredio.

Osnov za postupanje su i zahtevi drugih državnih organa sa kojima vojna policija ima razvijenu funkcionalnu saradnju, prvenstveno zahtevi Vojnobezbednosne agencije i MUP-a Republike Srbije. Ne treba zaboraviti ni postupanje po prijavama pravnih ili fizičkih lica o šteti koja im je naneta od strane pripadnika Vojske, izvršenim nezakonitim radnjama u Ministarstvu odbrane ili radnjama kojima je  Ministarstvu odbrane naneta šteta. Poslednji osnov, ali ne po značaju i obimu izvršenih zadataka, čini postupanje po naređenjima vojnih starešina u sistemu komandovanja.

Poslovi i zadaci dati u nadležnost vojnoj policiji osnov su za definisanje sposobnosti koje ona mora da dostigne. Drugim rečima, vojna policija mora biti sposobna da efikasno izvrši zakonom, drugim propisima i naređenjima komandanata date poslove i zadatke u svim uslovima i u sve tri misije Vojske, o kojima je već bilo reči.

Usled većeg broja raznorodnih poslova i zadataka za koje je nadležna, u vojnoj policiji je zastupljeno pet specijalnosti, koje su manje ili više vidljive u organizacijsko-formacijskoj strukturi jedinica.  Uglavnom je u bataljonima obezbeđena zastupljenost svih specijalnosti koje su neophodne za izvršenje predviđenih zadataka i to:

  • opšta
  • kriminalistička
  • protivdiverziona
  • saobraćajna i
  • protivteroristička.

Da bi poslove koji su joj propisani Zakonom o vojsci, implementirala na odgovarajući način, vojna policija je opskrbljena ovlašćenjima, koja su u najvećem broju elemenata, identična ovlašćenjima pripadnika policije nad civilima.

Ovlašćenja vojne policije su:

  • upozorenje i naređenje,
  • provera i utvrđivanje identiteta lica i identifikacija predmeta,
  • pozivanje,
  • dovođenje,
  • zadržavanje lica i privremeno ograničavanje slobode kretanja,
  • traženje obaveštenja,
  • privremeno oduzimanje predmeta,
  • pregled prostora, objekata i dokumentacije i protivteroristički pregled,
  • zaustavljanje i pregledanje lica, predmeta i saobraćajnih sredstava,
  • obezbeđenje i pregled mesta događaja,
  • upotreba tuđeg saobraćajnog sredstva i sredstva veze,
  • prijem prijava o učinjenom krivičnom delu,
  • javno raspisivanje nagrade,
  • snimanje na javnim mestima,
  • poligrafsko testiranje,
  • policijsko opažanje (opserviranje),
  • traganje za licima i predmetima,
  • zaštita žrtava krivičnih dela i drugih lica,
  • prikupljanje, obrada i korišćenje ličnih podataka,
  • mere ciljane potrage,
  • upotreba sredstava prinude.

Sasvim opravdano se može postaviti pitanje, može li se vojna policija upotrebiti protiv civilnih lica i u kojim slučajevima?

Zakon o vojsci je predvideo i takav scenario, te se navodi da vojna policija svoja ovlašćenja može primeniti protiv civila u slučaju

  1. kada primenjuje ovlašćenja prema licima u Ministarstvu odbrane i VS koja su se zatekla sa njima pri izvršenju krivičnog dela;
  2. ako ih u rejonu vojnih objekata, rasporeda vojnih jedinica ili u njima zatekne u vršenju prestupa ili krivičnog dela;
  3. kada obavlja poslove obezbeđivanja vojnih objekata, određenih ličnosti, naoružanja i regulisanja i kontrole vojnog putnog saobraćaja;
  4. kada pruža pomoć policiji na javnim mestima;
  5. u uslovima vanrednog i ratnog stanja.

Treba napomenuti da pripadnici vojne policije mogu da civilna lica, koja su zatečena u vršenju krivičnog dela zajedno sa vojnim licima, zadrže, ali da su u obavezi da odmah izveste najbliži organ policije, te da ih, sa pratećom dokumentacijom, predaju civilnom organu na dalji postupak.

Na taj način se, načelno, sprečava mogućnost da građani budu izloženi dvostrukim represalijama – i od redovnih i od vojnopolicijskih snaga.

Naravno, navedeno važi za tri scenarija koja su prethodno, po tačkama izložena. Prostor za zloupotrebu ovog organa vojske je veći prilikom asistencija koje vojna policija treba da pruži redovnim policijskim snagama na javnim mestima, kao i u slučaju vanrednog i ratnog stanja.

Kako su pripadnici vojne policije vrhunski obučeni vojnici, spremni za obavljanje vrlo složenih i zahtevnih zadataka, njihovom valjanom usmeravanju, pa i nadzoru, se treba pokloniti naročita pažnja.  

Kao jedan vid kontrole, predstavlja i zakonom predviđeno formiranje institucije vojnopolicijskog inspektora, kao deo Uprave Vojne policije, koji treba da sprovodi internu kontrolu rada ovog organa i njegovih pripadnika. Vojnopolicijskog inspektora imenuje i smenjuje ministar odbrane, na predlog načelnika Generalštaba.

Ovaj organ je ovlašćen da ostvari uvid u dokumentaciju i zbirke podataka vojne policije; da uzima izjave kako od pripadnika vojne policije, tako i od oštećenih lica i svedoka; ostvari uvid u službene prostorije vojne policije, te da zahteva podatke o tehničkim i drugim stvarima koje u svom radu koriste pripadnici vojne policije.

Treba istaći i to da rad vojnopolicijskog inspektora je realno limitiran, zbog toga što se on ne može mešati u tok pojedinih akcija vojne policije, te ne sme ometati rad ili ugrožavati poverljivost vojnopolicijskih aktivnosti. Za svoj rad, odgovoran je ministru odbrane, koga redovno izveštava o utvrđenim nalazima.

Zaključak

Uzimajući u obzir nepobitnu činjenicu da “sve što se može upotrebiti, može se i zloupotrebiti”, opravdanost postojanja vojne policije se ne dovodi u pitanje. Poštujući specifičnost vojne organizacije i načela koja su imantentna vojnom ustrojstvu, smatram da je zakonodavac dao relativno dobre poluge moći vojnoj policiji da svoje zadatke, obavi na odgovarajući način.

S druge strane, kada je u pitanju nadzor nad radom vojne policije, može se reći da se institut vojnopolicijskog inspektora, u velikom broju slučajeva, može naći pred svršenim činom, zbog realne barijere u njegovom radu, koja je vezana za poštovanje poverljivosti vojnopolicijskih aktivnosti (u šta se može svrstati čitav spektar poslova, zavisno od spremnosti da se ova tačka zakona širi u beskraj), te (ne) remećenja sprovođenja pojedinih akcija vojne policije, što opet otvara dosta prostora za mahinacije i šire tumačenje. Smatram da navedene tačke moraju biti eksplicitnije elaborirane, kako bi se prostor za zloupotrebe, sveo na najmanju moguću meru.

Čak i da budu otklonjene manjkavosti koje su prethodno izrečene, još jedna mana jeste samo imenovanje i razrešenje vojnopolicijskog inspektora – to, na predlog načelnika Generalštaba, čini ministar odbrane, kome je inspektor direktno podređen. Smatram da je ovakvo ustrojstvo vid slabosti, jer bi efikasniji vid kontrole nad radom vojne policije bio ako bi vojnopolicijski inspector bio imenovan i razrešen od strane Parlamenta, pred kojim bi trebalo da iznosi izveštaj, na isti način i podjednako redovno, kao, recimo, direktori službi bezbednosti.

Mimo navedenih zamerki, smatram da vojna policija ima, i tek će imati značaja u savremenom svetu, uzimajući u obzir tendenciju da se u, dosad, vojnim multinacionalnim operacijama, sve češće šalju i policijske snage, zavisno od generacije kojoj multinacionalne operacije pripadaju – od toga da li treba da gase konflikt vojnim putem ili da učestvuju u izgradnji mira kroz stabilizaciju i održavanje reda. U datim uslovima, pored slanja redovnih policijskih snaga (čije je slanje opravdano time što će iskustvo koje će steći, biti dobrodošlo u inoviranju i unapređenju policijskog sistema Srbije), bilo bi logično slati i vojnu policiju, jer njeni pripadnici, sem što su vrhunski obučeni vojnici, imaju i adekvatno znanje u obavljanju policijskih poslova.

Nastaviće se…

ms Aleksandar Stojanović

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare