LESKOVAC

Delegirani od vremena kome uporno prkose, osmoro nekadašnjih učenika leskovačke Gimnazije obeležilo je, protekle subote, 65.-godišnjicu mature, završnog ispita „zrelosti“ položenog po posebnom protokolu i pred posebnom komisijom daleke 1957. godine. Neobična grupa ljudi praznično nadahnuta entuzijazmom i uspomenama, pojavom suprotstavljena prostoru naviknutom na graju i mladost, sećanjima na dane provedene u školskoj zgradi i dvorištu pokušava da zbaci tragove proteklih dana i godina koje sa sobom nose.

-Generacija kojoj pripadamo, imala je te školske 1956/57. godine upisanih 264 učenika raspoređenih u sedam odeljenja. Maturiralo je 144, dakle tek malo više od polovine, i taj bi podatak trebalo da posluži kao merilo o kriterijumima obrazovanja koji su važili u to vreme, – kaže Dr Milan Krstić, organizator skupa.
Bilo je jasno da na improvizovanom školskom času neće biti potrebe za prozivkom. Svi prisutnu su se međusobno dobro poznavali, i mogli da se obuhvate jednim pogledom.
Ali, uvid u dokumenta koja svedoče o pripadnicima generacije, daje neumoljivu statistiku: samo je nešto više od dvadesetpetoro nekadašnjih gimnazijalaca još uvek u životu, većina međusobno održava neki stepen veze, ali se svi, iz razumljivih razloga, nisu mogli odazvati ovogodišnjem susretu.
-Prvi susret maturanata generacije ‘57. održali smo na desetogodišnjicu završetka školovanja u gimnaziji. Normalno da je taj skup bio najbrojniji, a onda smo se jednogasno dogovorili da susrete održavamo svake pete godine. Dogovor smo poštovali sve do proslave poluvekovnog jubileja, a onda smo, shvativši da nas je ipak sve manje, odlučili da se okupljamo svake godine, na Vidovdan, tačno u 12 sati, – nastavlja priču Milan Krstić.
U burnim vremenima, kroz koje su prolazili i država i njeni žitelji, susreti ove generacije maturanata organizovani su onako kako su životne prilike, materijalni i, u međuvremenu priključeni zdravstveni uslovi nekadašnjih gimnazijalaca dozvoljavali. A te prilike, govore okupljeni, nisu uvek bile naklonjene slavljima.
-Upravo iz tih razloga, – kaže naš sagovornik, – jedan broj nas, koji smo vremenom postali žitelji Beograda, vođeni nostalgijom i uspomenama, već desetak godina se okupljamo krajem oktobra svake godine u restoranu Vojske Srbije na Dedinju. Namera je bila uvek ista – sačuvati od zaborava jedno za sve nas vredno vreme.

Prisetiše se nekadašnji gimnazijalci na školskom času vremena koje je opredeljivalo njihovo dalje obrazovanje i profesionalnu karijeru, i rekoše da su iz gimnazije izašli u času ozbiljnog uspona i izgradnje zemlje koja je svoje prioritete lansirala u obliku razumljivih parola – proizvodnja, proizvodnja, proizvodnja…
-Nije onda čudno što je većina onih koji su iz naše generacije nastavili školovanje, za svoje buduće obrazovanje izabrala inženjersku struku, koja ih je, pokazalo je vreme, proslavila. Naravno, ima u našoj generaciji i dobrih lekara, pedagoga, ekonomista, ali su je, generalno gledano, ipak proslavili inženjeri, – rezimira Krstić, i dodaje:

-Jubilej, pa i ovaj 65.-godišnji, je prilika da se okupimo i podsetimo se na lepe srednjoškolske dane. Ružne smo zaboravili, ako ih je uopšte bilo. Godine su učinile svoje. Iako smo u zgradi svoje nekadašnje škole, mi nismo više đaci, već njeni bivši đaci. Posle tolikih godina, mnogo toga se u nama i na nama promenilo: nekima oslabio vid, nekima sluh, a svi smo pomalo postali zaboravni. Ali, iz priloženog se vidi, kada se sastanemo – postanemo oni stari đaci. –

N. Milićević

PRISUSTVOVALI ČASU

Na proslavu 65.-godišnjice mature, pozivu su se odazvali:
-Milan Krstić, motivator i organizator okupljanja, inženjer tehnologije i doktor ekonomskih nauka, osnivač i direktor kozmetičke proizvodnje FHI „ZDRAVLjE“, direktor Kozmetičke industrije „NEVENA“ u godinama njene najbolje produkcije, od početka devedesetih godina prošlog veka opredeljen prema sferama privatnog biznisa;

-Strahinja T. Kostić, mašinski inženjer i doktor mašinskih nauka, nekadašnji generalni direktor IMT u Rakovici, redovni član brojnih naučnih instituta tehničke struke. Nova Naša reč je imala čast da u nastavcima objavi njegov nadasve zanimljiv biografski roman „Zima bez vrabaca“;
-Gligorije Kocić Gliša, građevinski inženjer i direktor nekada slavnog beogradskog preduzeća „RAD“-a koji je gradio brojne infrastrukturne objekte u zemljama arapskog sveta i Sovjetskog Saveza;
-Stanislava Matejić, inspektor agronomsko-veterinarske službe u Leskovcu;
-Relja Živojinović, dugogodišnji direktor DP „Srbijašume“ u Leskovcu
-Hranislav Ignjatović Šiptar, komercijalista nekadašnjeg agroindustrijskog kombinata „NAVIP“;
-Kojić Dragan, pravnik;
-Đorđe Ignjatović, komercijalista, u generaciji poznat kao Džems Vat zbog opsednutosti parnim mašinama.