LESKOVAC

Leskovačka škola stripa odavno nosi ime „Nikola Mitrović Kokan“. Njegova ćerka, Marina Stojanović Mitrović, sećajući se na oca kaže da je ponosna što njegovo ime i dalje živi kroz školu kojoj je bio osnivač i predavač.

“Ponosna sam što je to, pre svega, bila njegova želja i njegova inicijativa. A drugo, ponosna sam i zahvalna Marku Stojanoviću koji je to podigao na jedan visoki pijedestal, ne samo grada Leskovca, ne samo Balkana, nego na evropski pijedestal, čak i šire.”

Vaš otac se bavio umetnošću koja je, u suštini, vezana za četiri zida. Svi ti strip crtači sednu, tu su u svojoj sobici, u svom kutku i kreiraju. Da li ga tako pamtite? I kako je to izgledalo, da li ste mu kao dete smetali dok radi?

“Da, pamtim ga sa tablom u ruci. Bio je vrlo korektan čovek, ne samo zato što je moj otac. Kad je dolazilo do nekih banalnih porodičnih sukoba sa mojim sestrama, a to su dečji sukobi, onda je govorio: tišina, hoću koncentraciju i tako… Inače, ovako ne, radio je svoj posao i to je bilo to…”

Da li je svoj talenat za crtanje preneo na vas?

“Ne, ne znam ni crticu da povučem, ni ja ni sestra. Ali, interesantna je stvar šta je genetika… Znate, to možda i ne zna šira javnost, ali on je to nasledio od svog nerođenog ujaka. On se nije bavio stripom, bavio se slikarstvom, ja imam njegovu sliku u kući, za mene je on deka Branko. Ja imam jednu stilski urađenu škrinjicu za nakit, koju čuvam jer sam to nasledila od bake i kojoj se slomio jedan deo. Moj sin, koji je pravnik po struci, advokat, u 30. godini, sasvim slučajno, rekao da će on da je reparira. On je to tako uradio da sam ja bila frapirana, a onda smo suprug i ja primetili da on sve više i više u to zalazi, počeo je da radi šuplji duborez. Prošle godine je reparirao jednu stilsku garnituru, a on je u tom delu totalno neuk. Znači, ta genetika se prenela, samo u drugom obliku, na mog sina.”

Da li pamtite osnivanje škole stripa, kako je to izgledalo?

“Ja sam tu bila prisutna, a ispričaću samo onaj finalni deo. Idejni tvorac ideje da se stvori škola stripa, odnosno ne škola, nego neko odeljenje, bio je moj otac. On je govorio da je Leskovac rasadnik mladih umetnika. Puno dece je tada dolazilo i da nije loše da se ta deca edukuju, pa da isplivaju oni koji su talentovaniji. Kod tate je u to vreme stalno dolazio ondašnji novinar Jovan Pop Kocić, zatim Zoran Rakić, Olgica Petrović iz tadašnjeg kulturnog centra. Tata je pozvao i Nikolu Jovanovića, tadašnjeg predsednika opštine Leskovac, i onda su se tu dogovarali. Kasnije je došao i Mija Kulić, a onda je Zoran Rakić rekao da nije loše da to bude škola stripa. E, sad, ko će to finansirati. Nikola Jovanović je rekao da jedan deo može grad, a za drugi deo da se pita „Naša reč“. Mihajlo Dedić je bio direktor, pristao je da oni budu sufinansijeri škole stripa.”

Nažalost, ta podrška je ostala samo verbalna…

“Da… Kod mog oca su dolazili Mija Kulić, zatim Mirko Vasiljević, Srđan Peka Nikolić, da budem iskrena, oni su stalno dolazili kod tate malo više zbog finansijskog momenta, a ne samog entuzijazma… Strip je tada bio jako dobro plaćen. Deca, kao što su Marko, mladi, stariji koji su dolazili, oni su čisti entuzijasti bili. Znam da im je tata omogućavao i Mirku, i Miji, i Srđanu da rade šlajfne, to su delovi u tadašnjim „Dečjim novinama“, na primer, Komika, Asteriks, Obeliks, ovo, ono. Kada sam upitala oca zašto ih ne prime u stalni radni odnos, otac je govorio da „tvrdi u potezu, ne poznaju anatomiju tela, anatomiju ruke, pokreta…“ Mada je on to korigovao, ali to ne može večno, to mora da ide serijski. U tom delu im je mnogo pomogao, pogotovu Peki.“

Da li je bilo razočarenja kod vašeg oca, jer kada krenete, pogotovo puni elana i entuzijazma da radite nešto, a onda to krene u nekom drugom smeru od dogovorenog? Pritom vi radite to besplatno. Kokan se ubrzo povukao iz te priče.

“On se povukao pre svega zbog bolesti. Imao je karcinom pluća, bilo je tu terapija… Moj utisak je bio da je on želeo da neko to preuzme i da vodi dalje. Osećao je da ne može da nastavi, da bolest uzima maha. Ali, nikada mi nije rekao da je razočaran, nismo se ni zapričali na tu temu.”

Šta mislite, kada bi danas došao, šta bi rekao?

“MSM: “Mislim da bi rekao: Marko, bravo. Brutalno sam iskrena, stvarno, rekao bi Marko, bravo… Ta ideja je opstala evo već 31 godinu. On je dobio Oktobarsku nagradu grada Leskovca za unapređenje u delu kulture i stripa na nivou grada i šire. Dobio je i nagradu u Zaječaru, nagradu za doprinos stripu „Maksim“, a u Zaječar je otišao da primi nagradu iako je bolest već poodmakla… Inače, ta nagrada „Maksim“ je na neki način inicirala da mu se dodeli i Oktobarska nagrada.”

To donekle ukazuje i na činjenicu koliko mi Leskovčani ukazujemo poštovanje svojim sugrađanima. Dobije se Oktobarska nagrada i tu se priča završava. Kada je poslednji put neki Leskovčanin dobio svoju ulicu…

“U delu kulture ne. Čak, mislim da i iz medicine ne. Dekleva nije dobio ulicu.”

Kako vi gledate na to? Pored vašeg oca, mi imamo, na primer, Radeta Jović, Mikija Veličkovića, svetskog rekordera po broju nagrada za karikature, Nikolaja Timčenka, da ne nabrajamo dalje…

“Mislim da Leskovac treba da im se i tako oduži. Leskovac je u stripu poznat i po mom ocu. Treba te stvari negovati, to je mali doprinos, dati naziv ulice po nekom. Posebno ove godine, kada smo Prestonica kulture. To je lep povod i gest da se grad oduži mom ocu i drugim zaslužnim Leskovčanima.”

Škola stripa se vašem ocu odužila tako što je ponela njegovo ime. Za korišćenje imena je potrebna saglasnost porodice. Sećate li se ko je došao kod vas da vas pita tako nešto?

“Došao je Marko Stojanović, tad je krenuo na fakultet. Ja sam mu verovala, jer mu je i moj otac verovao. On je govorio da Marko izdvaja od ostale dece pre svega po entuzijazmu, kvalitetu, kao čovek, crtač…”

Vaš otac je, čak i kada je prestao da dolazi u školu stripa, ali i dok je bio predavač, govorio deci „nemojte da sarađujemo samo ovde. Znate gde živim, dođite, donesite da vidim vaše radove…“

“Upravo tako. I oni su dolazili… Tada sam ja bila udata, bila u drugom delu grada, ali sam bila tu povremeno. To je bilo puno dece, puno mladih, na dnevnom nivou možda 10 do 15 deteta, koji su tu i kojima je on nešto pokazivao. On je bio prezadovoljan, presrećan… Govorio je da je ovo rasadnik mladih crtača. On je radio svoje, sa tablom, za stolom i sa tablom, a oni su dole sedeli po tepihu, pa on im je pokazivao, to je bilo onako baš lepo. Zaista je bio mnogo srećan zbog toga”, završava Marina Stojanović Mitrović razgovor za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress.

Razgovarao: Ivan Spirić