LESKOVAC

Kako činovnici Poreske uprave, zaduženi za punjenje budžetske kase, nesavesnim
postupanjem mogu da doprinesu bržem pražnjenju iste

DUG JE ZAO DRUG
Krajem decembra prošle i početkom januara ove godine, većem broju građana Leskovca
pristigle su opomene Poreske uprave kojima ovaj državni organ podseća „neplatiše“ da
izmire svoja dugovanja u najkraćem mogućem roku.
Bio bi to sasvim normalan postupak jedne važne ustanove, da nije jedne sitnice: veliki broj tih
opomena odnosi se na porez, sa pripadajućom visokom kamatom, na imovinu koju građani,
na čije ime su opomene stigle, ne poseduju, ili nisu vlasnici.
Sa namerom da na opomene odgovore pre nego što protiv njih budu primenjene zaprećene
sankcije, građani su požurili da isprave moguće greške i oslobode se eventualne
odgovornosti, što je stvorilo velike redove ispred kancelarija nadležnih odeljenja poreske
uprave.
Slučaj građanina N.N. je paradigma pogrešnog činovničkog postupanja i najbolje ilustruje
nastalu situaciju, pa njegovu priču donosimo u celosti.

 PROLOG
Dana 9. januara zatekao sam u svom poštanskom sandučiću, zajedno sa računima za
lokalne komunalije, i kovertu u kojoj je bila opomena Poreske uprave Ministarstva finansija,
kojom me podsećaju da, po osnovi poreza na registrovano oružje, imam dospelu, a
neizmirenu obavezu koju čine osnovni dug u visini od 4448,09, i kamata od 5423,01 dinara,
što ukupno za plaćanje iznosi 9871,1 dinara. Kao što je to red u uređenoj administraciji,
Slađana Milić, šef Odseka za naplatu izdvojenih aktivnosti me podseća da navedeni iznos
treba uplatiti na osnovu člana 71. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, pa
u obrazloženju navodi broj Službenog lista i brojeve čak 27 ispravki i „dr zakona“ koji me na
plaćanje obavezuju. Uz pretnje šta bi sve moglo da me snađe ako Poreska uprava pokrene
postupak prinudne naplate: naplata sa računa, od pokretnih stvari, nepokretnosti, gotovog
novca…
Ničeg spornog u opomeni ne bi bilo da ja, imovinu koja je oporezovana, oružje, – nemam!
Ugovorom o poklonu, preneo sam ga avgusta 2019. godine na naslednika, sve posupajući
po zakonu za takvu vrstu poklona, i od tog vremena, porez na to uredno plaća – naslednik.
Sa namerom da slučaj razmrsim, opomena organa države Srbije je ozbiljna stvar, krenuo
sam redom kakvim sam smatrao da treba da postoji.
Ispostavilo se da su moja nadanja bila naivna.

 ČIN PRVI – NADLEŽNO NENADLEŽNI
Uobičajeno za ovakve poslove, građanin, pa i ja, napravi prvi korak do Uslužnog centra u
leskovačkoj osmospratnici. Šalter sala, u delu obeleženom za pitanja poreza, nema klijenata.
Dobar dan, činovnici, dobar dan kaže ona, imam problem sa opomenom za plaćanje poreza
na oružje koje ne posedujem, pričam u jednom dahu. To vam je na petom spratu, kancelarija
broj 16, vidite da li lift radi, predusretljivo me upućuje ona. Zahvaljujem se, odlazim, ispred
jedinog lifta poveći broj ljudi čeka strpljivo, lifta nema, zaglavljen negde gore. Na državni
poziv građanin mora da se odazove, razmišljam i posle uzaludnog čekanja da se lift smiluje,
stepeništem iznosim mojih 77 godina i bolesno srce na peti sprat.
Kancelarija broj 16, pokucam, otvorim vrata i uđem u prostoriju potpuno neuređenu za rad sa
strankama, u kojoj za stolovima sedi petoro činovnika. Nazovem dobar dan, niko ne
odgovara, svi zadubljeni u posao, gospođa po godinama najstarija među njima pita me – šta
treba. Kažem u čemu je problem, ona me sasluša pa me obaveštava da su oni „lokalci“, da
njih interesuju samo predmeti vezani za Leskovac, a da ja treba da se obratim republičkom
odeljenju koje je ispod njih, na trećem spratu, broj kancelarije ne zna.

Silazim na treći sprat, u hodniku srećem poznanika i obaveštavam ga zbog čega sam tu,
zbog poreza na oružje koje nemam, on mi odgovara da oni jesu odeljenje za republičke
poreze, ali da se za svoj slučaj moram da obratim odeljenju koje je smešteno u zgradi
nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva (SDK).
Lifta nema, sliazim iz osmospratnice pešice.

 ČIN DRUGI – REDOVI NAŠI NASUŠNI
Zgrada bivše SDK, u šalter sali dva-tri klijenta, službenik obezbeđenja me sasluša i kaže –
morate u ovaj red ispred glavnog ulaza, nadležna kancelarija vam je tamo u hodniku.
Izlazim iz šalter sale i stajem u red koji se proteže do stepeništa, tiskaju se ljudi u tesnom
hodniku. Stajem na kraj, i u roku od jednog minuta priključuju se još trojica muškaraca.
Nesvesno brojim ljude ispred sebe i konstatujem da sam dvadesetdrugi po redu. U hodniku
gužva, u šalter sali tek po neko. Red se sporo pomera, procenjujem da činovniku (ili
činovnicima) u kancelariji treba pet do sedam minuta po klijentu.
Neko iz sredine reda kaže da je ovako danima. Čekajući, stupam u razgovor sa ljudima oko
mene. Svi su došli zbog opomene da plate porez na oružje. Trojica najbližih pokazuju mi
opomene, ali i priznanice da su porez uredno platili! Četvrti mi pokazuje rešenje Policijske
uprave da mu je oružje oduzeto u redovnom postupku, izgubio je uslove za posedovanje, još
pre pet godina. Peti kaže da dolazi iz nekog sela na Kukavici, da ima muku sa prevozom, da
će izgubiti dan na dokazivanju da mu je opomena neosnovana. I on u rukama drži uplatnicu
o plaćenom porezu. Još neki komentarišu da je i sa njima takav slučaj, i da su upravo zbog
toga ovde.

 ČIN TREĆI – TERBALO BI DA BUDE RAZREŠNICA, ALI…
To što na čitavom poreskom odeljenju u ovoj zgradi na poslovima ispravki opomena radi
samo jedna kancelarija, i što čekajući u redu sa žaljenjem posmatramo praznu šalter salu,
nije od pomoći. Kao što nam neće pomoći ni to što niko u poreskoj upravi Ministarstva
finansija, pa ni na ovim lokalnim odeljenjima, nije preduzeo nikakve mere preraspodele
poslova povećavajući broj činovnika tamo gde su stvorena uska grla.
Počinjem da shvatam da sam čitavo prepodne, satima, na nogama. Da ću u ovom redu
čekati još najmanje sat i po – dva, da to moje godine neće moći da izdrže. Kažem prisutnima
da odustajem od čekanja, da izlazim iz reda, da ću mejlom poslati činovnici koja mi je poslala
opomenu dokaze da ne posedujem oružje za koje „imam neizmirenu poresku obavezu“, da
je ovo 21. vek, vek elektronskih komunikacija, i da ovakvo maltretiranje građana nema
smisla, uz svo uvažavanje činovničkih napora da opravdaju svoju poziciju zaposlenih u
Poreskoh upravi.

 EPILOG
Svestan sam rizika koje sam prihvatio. Država je uređen organizam, sa njenim pretnjama
nema šale.
Ali, postoji i druga strana. Bude li mi naplata poreza na imovinu koju ne posedujem prinudno
izvršena, angažovaću advokatsku kancelariju i pokrenuti postupak protiv države. Na sudu
nemam šta da izgubim, raspolažem dokazima za tvrdnje koje ističem, ne mogu biti kriv za
delo koje nisam učinio, već je nastalo nepažnjom ili neukošću činovnika Poreske uprave.
Novac koji mi bude prinudno oduzet, lako ću povratiti na sudu, i omogućiti advokatu bar
jednu platu o trošku države.
Problem je što će država ostati nema na ovakva postupanja činovnika, u osnovi zaduženih
za punjenje njenog budžeta, sa posledicama takvim da će u krajnjem ishodu budžet biti –
oštećen. Ali i očekujem da krivca za ovakvo stanje – neće biti.

Priredio: N. Milićević