Leskovački oktobar

LESKOVAC

 Oktobar je mesec značajnih događanja u Leskovcu, a među tim događajima spada i svečano obeležavanje 50 godina oslobađanja od Turaka 11.decembra 1877. godine. Tim povovodom  23.oktobra 1927. godine otkriven je  Spomenik oslobodiocima i objavljena SPOMENICA  na proslavu pedesetogodišnjice oslobođenje Leskovca 1877 – 1927.  Knjigu su uredili Sreten Dinić i Dragutin Todorović.

Ovo je i prilika da se podsetimo godina kada je Leskovac za vrlo kratko vreme od petstogodišeg ropstva pod Turcima izrastao u najrazvijeniji industrijski grad u Staroj Jugoslaviji.
,,Nije nepoznato da su između dva svetska rata fabrike i fabrički dimnjaci bili preokupacija leskovačkih imućnih ljudi…U industriji, zanatstvu, trgovini i ugostiteljstvu radilo je oko 5 hiljada radnika..’’ što znači da je bio zaposlen skoro svaki TREĆI Leskovčanin s obzirom da je Leskovac u to vreme imao nešto više od 15.000 stanovnika… Uz ove podatke nekada istaknuti privrednik i autor knjige ,,Razaranje leskovačke industrije 1941 – 1953.’’ Srboljub Milenković beleži da je u to vreme Leskovac imao 45 većih i manjih preduzeća u raznim privredniom granama: osam tekstilnih fabrika, tri trikotaže, 4 grafička preduzeća, jednu fabriku zejtina, tri fabrike keramičke proizvodnje – cigle, crepa, kaljevih peći, tri automatska mlina i jedan mlin za mlevenje paprike… dve fabrike za proizvodnju gume, fabriku piva, slada i leda, dve fabriie stolica, sedam metalnih preduzeća, dve strugare, pet mašinsko –stolarskih radionica, jedno autiotransportno preduzeće, jednu električnu centralu, dve livnice i radionice za proizvodnju rublja i šajkača… Takođe je bilo 375 trgovačkih radnji, 13 grosističkih firmi od kojih su deset trgovale sa inostranstvom, 579 registrovanih zanatlijskih firmi i 200 neregistrovanih zanatlija, 150 kafana i dva hotela… ‘’
Kao slikovitu ilustraciju razvoja industrijskih preduzeća Srboljub Milenkovć navodi: ,,Da bi se pokrenula sva energetska postrojenja instalisana po fabrikama i u gradskoj centrali – na železničim peronima se istovarivalo i kroz grad prevozilo oko 2.500 vagona uglja…Za Leskovac je bio karakterističan veliki broj fabričkih dimnjaka i .. kroz ognjišta leskovačkih dimnjaka sagorevalo je nekoliko hiljada uglja godišnje…’’
U to vreme u Leskovcu se ,,uporedo sa razvojem industrije formirao i bankarski kapital u sedam novčanih zavoda, a 1928. godine samo Leskovačka centralna banka dostigla je plasman od 713 miliona dinara.. Od posebnog značaja je činjenica da je u tako snažnom privrednom naletu ,,u periodu između dva svetska rata ukupni razvoj svoje privrede Leskovac finansirao SOPSTVENIM kapitalom..’’
U vreme tako snažnog privrednog razvoja Leskovčanin su za papirnati novac u šali govorili da su to – šuške! i da mnogi ,,šuške’’ čuvaju u slamarice!
Za industrijalce, trgovce i zanatlije govorilo se da ,,imav puni džakovi šuške …! I govorilo se: – Čak ni Kika semenkra ne dava semke bez šuške! Kada je posle rata narodna vlast menjala novčanice iz ,stare Jugoslavije’’ poznatom trgovcu Šašiću su na tavanu polusrušene kuće u bombardovanju našli pun džak novčanica jer nije smeo da ih zameni iz straha da ga ne proglase za ,,špekulanta’’ i uhapse. A u Leskovcu se govorilo da je ,,Šašić na tavan imaja pun džak šuške!’’
Isto mišljenje o papirnatom novcu imali su i leskovački industrijalci, trgovci, zanatlije i uopšte imućni ljudi – više su verovali u ,,čvrstu – zlatnu valutu’’ s obzirom da su sa zlatom mogli lakše da trguju na stranom tržištu. A zlato su ionako lako kupovali jer su dukate prodavali Jeverejski trgovci u dućanima na uglu Niške ulice. Da su Leskovčani opsednuti zlatom znala je i ,,narodna vlast’’ pa otuda i nije čudo što je primenjujući Zakon o suzbijanju nedopuštene trgovine i špekulacije i privredn sabotaže oduzimala ne samo zlato koje su kupovali posle rarta već i dukate i dragocenosti koje su stekli još pre rata..
Umesto da privrednim neimarima i lučonošama privrednog prosperiteta grada dopusti da i posle rata nastave sa ekonomskim razvojem grada ,,oslobodioci’su industrijalce, trgovce i zanatlije hapsili i osudili na višegodišnje robijanje, oduzeli im zlato koje su sticali zarad daljeg razvoja industrije, zanatstva i tergovine, konfiskavali im colkupnu imovinu i zabranili da se dalje bave ,,dosadašnjom delatnosti’’… Radi podsećanja na ove stravične godine po završetku rata spomenimo da su ,, oslobodioci’’ po ulasku u Leskovac srušili bistu kralja Aleksandra u Parku Devet Jugovića. Blaška Stankovića Kucu, vlasniika fabrike, kasnije poznate kao ,,Resort’’među prvima su streljali, a uindustrijalci Teokarevići su osuđeni na smrt, ali je, srećom, ova kazna preinačena na višegodišnje robijanje..
Naravno, mladi naraštaji Leskovca malo, a usudio bih se reći – ništa neznaju o tome…
Stradanju Leskovčana u tim posleratnim godinama posvećen je i feljton u Novoj Našoj reči – ,,Kako je opljačkano leskovačko zlato’’.

                                                                Sava Dimitrijević
Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare