LESKOVAC
Delegacije izaslanika grada Leskovca, Vojske Srbije, predstavnici Saveza udruženja
boraca narodno-oslobodilačkog rata i njihovih potomaka, kao i udruženja veterana i
boraca oslobodilačkih ratova, položile su danas vence i cveće na spomen česmu
podignutu na jednom od trgova u znak sećanja na nevino stradle Leskovčane tokom
savezničkog (američkog) bombardovanja 6. septembra 1944. godine.
Komemoracija je bila prilika za podsećanje da su tog dana, pre ravno osamdeset
godina, izvršavajući komande zadate iz do danas nerazjašnjenih izora, falange teških
bombardera američkog ratnog vazduhoplovstva razorile Leskovac do te mere da
grad, u poratnom periodu, nije uspeo da povrati svoju urbanu sliku. Pored masovnog
razaranja urbane infrastrukture, u neočekivanom napadu na nebranjeni grad poginuo
je do sada neutvrđen broj civila – procene se kreću od 800 do čak 4.000 smrtno
stradalih. Razaranjem dragocenih industrijskih postrojenja slavnog i ekonomski jakog
grada, Leskovac je ekonomski devastiran toliko da više nikad nije povratio
finansijsku slavu grada čiji su industrijalci bili značajni investitori u osnivanju velikih
banaka predratne Jugoslavije, ali i industrije u velikom broju gradova, Skoplju i
Beogradu, na primer.
Iako su svi oni, koji su na komemoraciji uzgovorili po koju prigodnu reč, 9. septembar
- godine nedvosmisleno nazivali „jednim od najznačajnijih dana u istoriji
Leskovca“, scenu parastosa pokrivali su samo predstavnici pobrojanih organizacija i
udruženja, i poslenici medija. Običnih građana je bilo tek da se nabroje na peste
jedne ruke, a „jednom od najznačajnijih dana u istoriji Leskovca“ nisu prisustvovali ni
čelni zvaničnici Leskovca, niti predstavnici opozicije.
Pomen u znak sećanja na tragičan 6. septembar 1944. nastavljen je, posle polaganja
venaca, otvaranjem izložbe fotografija bombardovanog Leskovca u prostorijama
čitaonice Narodne biblioteke „Radoje Domanović“.
Nikola Milićević
Na ovoj svecanosti nije pozvan Milun Dimic glavni inicijator za podizanje ovog spomenika. Bruka i sramota.
Pa ni za kolektor, postrojenje, nisu zvali Kosaru kad otvarase. Da ne razjuri bandu u vodovod, jos bi Zika komandovao na mladjeg brata, lagao narod i popravljao star kolektor sa Zorana i Baneta i Djelu i ostali pokvareni naslednici. Da se ugrade jos malko.
Svi posle na gotovo dodju da se slikaju kad drugi pritiska, izdejstvuje, zameri se. Jos bi se izlivala kanalizacija i tekle bi zagadjene reke. Pisao sam onaj dan da cuju razliku izmedju svi pre i posle. I nije mala razlika. Neki napravi 100 koraka, ko Milun sto je, dok drugi stoje u mesto. A neki boga mi vuku i u nazad. Ce shvatimo, polak.