Kultura Roma u političkom kontekstu Evrope I zapadnog Balkana

NIŠ


Pred polazak za Skoplje na dogadjanja romska kulture

(Piše : Osman Balić)

Poznato je da je kultura neraskidivo vezana za funkcionisanje društvenog, ekonomskog I politickog života jedne zajednice i da samim tim uživa rezultate razvoja ali i trpi posledice urušavanja ili razlicitih vidova razaranja tih sistema. Kultura je prva I čini se najvidljivija žrtva politike.
Poslednih 75 godina istorije Roma na prostorima Evrope su obeležila ratna razaranja, etnicki i nacionalni sukobi, migracije, asimilacija , opšte materijalno i duhovno uzdizanje Roma ali I osiromašenje Roma u istočnoj Evropi .
Kao očekivan rezultat tih turbulentnih vremena novih država na Balkanu, tranzicijom u zemljama Varšavskog pakta u kojima je živeo veći deo evropskih Roma , pada Berlinskog zida , usledila je devalvacija sistema univerzalnih I političkih vrednosti. Taj poremećeni sistem je u mnogome otežavao ili u potpunosti onemogućavao kulturni razvoj Roma. Kultura sveopšteg, materijalnog , duhovnog i vrednosnog siromaštva postala je u tom periodu nesto novo u kulturi životnog stila Roma kao model prezivljavanja u Evriopi.
Dominantni model kulture poslednjih decenija je nacionalistički model kulture. Taj model počiva na obrascu iskrivljene nacionalne tradicije – tačnije, to je narativ u koji se sračunato upisuje prvenstvo i autohtonost “nacionalnog bića“, vere, jezika i institucija (država, crkva… ), istorijski nacionalno značajnih pojedinaca i bitnih događaja iz prošlosti. Ovaj narativ je kao obrazac zatvoren u okvire svojih ograničenja, tako da su i same njegove projekcije u domen kulturnog polja retrogradne, antimoderne, izazivaju resantiman i ograničenih su umetničkih sloboda i dometa. Proizvodi ovakve kulture su (u najvećem broju slučajeva) “loša umetnost“, koja je po svom karakteru ulagivačka (ona je u simbiozi sa programima i planovima aktera zvaničnih politika – državnih, crkvenih, institucionalnih – gde se pojavljuje i kao proizvođač, apologet i proklamator zvaničnih ideologija, a samim tim čini neophodnu nadgradnju istih).
Dok se u našem društvu najmanje sredstava izdvaja za kulturu, a neke od najznačajnijih kulturnih institucija propadaju, režimska i patriotska umetnost i njeni proizvođači bivaju finansirani, promovisani, nagrađivani i slavljeni.
Kultura malih etnickih zajednice je vremenom zarad “rešavanja svakodnevnih ekonomsko-politickih problema” bila iskljucena sa liste prioriteta za razvoj evropskog društva. I upravo je ta, svesna ili nesvesna, strateška orijentacija evropskih institucija I država u njoj koja nije prepoznala kulturu i ulaganje u kulturu kao bitan element celokupnog razvoja u mnogome doprinela dezorjentaciji kulture u romskoj zajednice.
Nije bez potrebe Žak Mone rekao:” Kada bih ponovo stvarao Evropsku Uniju , poceo bih od kulture”
Proces tranzicije sa autokratskog na demokratski sistem vladavine tj. sa autoritativnog ka demokratskom kulturnom sistemu je izuzetno tegoban, dugorocan i sa neizvesnim rezultatima/posledicama. Usponi i padovi, dobici i gubici i propuštene prilike nacije u tranziciji cesto se najociglednije odražavaju upravo na kulturnom razvoju I na malim etnickim zajednicama.
U želji da vidimo kako je politika uticala na sveukupni razvoj Roma u Evropi, Istocnoj Evropi I narocito Balkanu i koje je mesto kulture u razvoju jednog društva, postavili bi smo neke dileme:
1. Šta podrazumevate pod razvojem jedne etnicke zajednice kao sto je romska na prostorima Balkana I istocne Evrope?
Mislim da bi odgovor na ovo pitanje bio usmeren, pre svega na ekonomski razvoj I poboljšanje životnog standard skoro svi romskih zajednice u zemljama istocne Evrope.
Naravno da bi moralo da dodje I do neke civilizacijske I kulturne transformacije unutar same romske zajednice. Medjutim mislim da nema kulturnog razvoja u uslovima ekstremnog Anti -ciganizma I Evropi nedopustivo esktremnog siromastva dela romske zajednice.
Ogromne su socijalne razlike kojima su Romi pogodjeni.
Nije se Romima dozvaoljavao razvoj, kulturni razvitak I emancipacija.
Prava na rad, obrazovanje i kulturu , ekonomski i društveni prosperitet Romima je uskracen. Dokaz za to je cinjenica da smo kao narod , kao etnicka manjina skrivani od ociju politicke I svake druge javnosti u mnogim zemljama. Do pada Berlinskog zida “nije bilo” Roma u Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, Madjarskoj, po recima politicara. U Jugoslaviji status Roma je definisan I doveden u ravan sa drugim narodima tek posle 2000-te godine.
Takva situacija sa Romima je bila skoro u svim evropskim zemljama. Prakticno, evropski Romi tek nekoliko godina unazad mogu da odlucuju o sopstvenom životu saglasno svojim potrebama. Nakon što je Evropska Unija predlozila koncept razvoja evropskih Roma I uvela komponentu kvalitetnog života, u definicijama koje opisuju kvalitetan razvoj romskih zajednice po lokalnim drzavama.(Lisabonska deklaracija)
Evropskom romskom politikom stvara se okvir za razvoj samih gradjana romske nacionalnosti. Tako dugo (skoro od Drugog svetskog rata) ocekivana dugorocna ekonomsko-politicka strategija koja podržava i anticipira buduce potrebe i interese Roma , njihov ekonomski razvoj koji omogucava stvaranje humanog i otvorenog socijalno osetljivog društva,najzad je dosla na ledjima prve Dekade Roma.
2. Zasto ne možemo da se nadamo ozbiljnijem procvatu kulture Roma bez uticaja politickog autoriteta kao sto je Evropska Unija?
Odnos politike i kulture I za nas laike predstavlja deo svakodnevnice. Kultura jeste starija od politike i nasa igra I pesma je prezivela najmracnije periode ljudska civilizacije i ona će živeti I dalje . Preživeće svaku politiku. Prezivece jer smo na nivou prezivljavanja. Ali, ako bi smo govorili o opstem razvoju I razvoju kulture Roma, neophodan je novi odnos politike prema kulturi Roma. Oni koji to vide I hoce moraju da stvore neke institucije koje ce otvoriti nove kulturne projekte za Rome. Sasvim je jasno da kultura Roma, kao I sve kulture drugih naroda, zavise od politike. Nužno je stvoriti uslove u kojima će se proces emancipacije Roma intezivirati. Nekakvi uslovi moraju da postoje. Pre svega kulturne institucije Roma u Evropi ali I u zemljama gde je veci broj Roma. To je nešto što treba da bude zakonski regulisano i onda više nećemo biti ljuti na politicare.
3.U kakvom se trenutnom stanju nalazi romska kultura?
Ako stavimo nedostatak institucija po strani, da li sami Romi mogu nesto da promene? Naravno da mogu.
Festival u Skoplju je dokaz toga. Ta individualna energija I umetnost Roma pojedinaca jeste energija koja može nešto da promeni.
Neće biti da su rasiti, šovinisti I neofasisti u pravu. Ni ovoga puta.
Svet pokreću pojedinci i ideje, a ne masa i pokreti. Imamo I ideje I pojedince , “rasne umetnike”. To je objektivna činjenica. Ako pojedinci koji su deo naseg politickog I kulturnog pokreta, imaju ideje i znaju da ih sprovedu, onda je to dobro. Mislim da su kulturi Roma potrebne institucije koje treba da budu mesto okupljanja pojedinca, mesto gde ce mo kreirati novu evropsku romsku kulturnu politiku I njoj uživati. Nadam se da smo svi tu, da doprinesemo da ta institucija što bolje funkcioniše. Mi smo svi deo toga, svi smo u tom procesu. I Romi I ne Romi i treba da doprinesemo zajednickom cilju. A cilj bi trebao da nam bude nova kulturna politika evropskih Roma.
Kultura Roma bez političke podrške teško može da preživi u ovom vremenu. Medjutim mi Romi ne smemo da čekamo vise, bolja I povoljnija vremena . Romski kulturni Centar u Nišu je samo jedan od signala. Dogadjanja u Skoplju u toku novembra meseca I narednih dana su jedan mali korak ka promenama.
Vreme je za novu kulturnu politiku Roma u Evropi!
OPRE ROMA!

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o
Проститутки Бишкека