Koreni teškog položaja radnika (2): Slom svetova i uspon kapitala

Piše: Aleksandar Stojanović

Dogovorom Ronalda Regana, bivšeg američkog predsednika i Mihaila Gorbačova, prvog čoveka  SSSR-a, završen je gotovo poluvekovni animozitet između dva nuklearna, ali i ideološka kolosa, SAD-a i Sovjetskog Saveza. Jedan od najznačajnijih događaja u dvadesetom veku, danas se pre svega posmatra kroz bezbednosnu prizmu.

Odnosno, po tome kako je pretnja od atomskog rata, napokon otklonjena, jer su se svi našli na istoj strani. Ili, makar, na taj način, tok svetskih odnosa pokušavaju da nam objasne oni koji afirmativno gledaju na to. Uporedo sa tom dimenzijom, treba istaći da je u ideološkom pogledu, dekomponovanje Sovjetskog Saveza pružilo mogućnost neoliberalizmu da se proširi i na teritorije nekadašnjeg socijalističkog lagera. Čitav taj proces prodora neoliberalnih ideja na tlo bivšeg SSSR-a, ali i čitavog komunističkog bloka, bio je turbulentan i, slobodno se može reći, problematičan.

Lažno obećanje

Pre samog sudbonosnog dogovora dvojice lidera iz Vašingtona i Moskve, treba napraviti kratak podsetnik na kontekst u kom se našao Sovjetski Savez. Kao najuticajnija politička figura u zemlji, Mihail Gorbačov je, osamdesetih godina, otpočeo primenu dva, odvojena, ali i povezana procesa, glasnost i perestrojku. Reforme su bile usmerene ka promeni dotadašnjeg sistema i njegovom osavremenjivanju, odnosno, postojala je želja da se krene putem kojim je, desetak godina ranije, krenula Kina pod vođstvom Deng Sjaopinga. Otvaranje tržišta je bilo neminovno.

Ohrabrenje u tom pravcu, Gorbačov je dobio od zapadne političke elite, a pre svih, tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana. Sastanak dvojice lidera u Rejkjaviku 1986. godine , obeležen je i obećanjem Regana da će, u slučaju da Moskva “položi oružje”, NATO garantovati da se neće širiti na istok, prema ruskim granicama. Epilog te priče je poznat. On je zaokružen procesima koji su se odvijali u poslednjih tridesetak godina i prijemom gotovo svih bivših sovjetskih republika u NATO (sem Belorusije i Ukrajine). Međutim, bezbednosni aspekt pregovora ovde nije toliko interesantan, koliko onaj ekonomski. Raspad Sovjetskog Saveza, omogućio je i da ideje zapadnog, neoliberalnog viđenja sveta, pređu ruske granice na mnogo efikasniji način nego što bi to ikad uspele NATO trupe.

Pod vladavinom predsednika Borisa Jeljcina, tekovine zapadne ekonomske doktrine su na ruskom tlu pokazale svoje naličje. Nerezonska privatizacija javnih resursa, koja je dovela do enormne koncentracije bogatstva u rukama pojedinaca, čuvenih ruskih oligarha, praćena padom životnog standarda, povećanom stopom mortaliteta, skraćenjem prosečnog životnog veka građana, urušavanjem institucija i nemaštinom, bili su samo neki činioci koji su doprineli da mnogi autori stanje post-sovjetske Rusije opisuju kao “ekonomski genocid”.

Na takav sled događaja, što je logično, Zapad nije imao mnogo prigovora, kao što nije imao zamerki ni na autoritarno liderstvo Borisa Jeljcina, jer je ono vodilo slabljenju Rusije, odnosno, njenom dovođenju u vazalni položaj. Tridesetak godina od onda, i u “jednoj drugoj zemlji” daleko od Rusije, Zapad ima sličan stepen tolerancije na autoritarnu vlast jednog čoveka, jer i on, danas, kao svojevremeno Jeljcin, treba da “odradi posao” u interesu Zapada, pa i po cenu žrtvovanja čitavog naroda. Interes krupnog kapitala i njegovih političkih eksponenata je u neoliberalnom poretku apsolutno primarna stvar.

Raspad sistema

Doktrinirani zaokret u post-hladnoratovskom period je za Rusiju, kao i za druge zemlje bivšeg socijalističkog lagera, bio traumatičan i problematičan. Nema većeg simbola u tom pogledu od primera bivše SFRJ, koja je krvlju platila slom svetova koji se desio padom Berlinskog zida.

Građanskim ratom je “proslavljeno” svitanje novog doba, u kom je, kako je rečeno, bilo obećano pravo na nacionalizam, samoopredeljenje, procvat i budućnost u novom poretku, izgrađenom na varljivim zakonima tržišta. Ideološki sukob, koji je rešen pobedom kapitalizma, uslovio je smanjenje mešanja države u tržišna kretanja. Kao rezultat toga, došlo je do privatizovanja svih onih, nekada društvenih pravnih lica, a prodavala su se (i prodaju se) i preduzeća od kapitalne važnosti za državu i društvo. Kako drugačije tumačiti praksu tendencioznog uništavanja likvidnih preduzeća, samo da bi im se oborila cena, kako bi bili “lakša meta” raspoloženim privatnicima da istu tu metu i pogode?

Istina je da su koreni problema duboki, i da su kreirani, s jedne strane, nerezonskim vođenjem državnih preduzeća, nedovoljnom radnom etikom i disciplinom, a sa druge, ratovima, hiperinflacijom i izolacijom zemlje, ali i pored toga, stiče se utisak da sunovrat u provaliju, nije bila prirodna sudbina apsolutno svih preduzeća u bivšoj Jugoslaviji. Neka su u tu istu provaliju, sa umišljajem, gurnuta.

Slučaj Srbije pokazuje da se guraju i dan – danas. Sve je to uticalo na položaj onih koji svoj rad prodaju na istom tom, slobodnom tržištu. Na radnike. Malo prigovora na to imaju perjanice novog poretka, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Fokusiranost na profit i vrlo često, dehumanizovanu monetarnu politiku koju striktno zahtevaju pomenute organizacije, jezivo sufliraju da je novac uistinu postao novi bog.

Novac, oličen kroz sredstva u kasi najmoćnije zemlje sveta, izgleda da predstavlja glavni smisao postojanja MMF-a, za koji, Dejvid Harvi u svojoj epohalnoj knjizi “Kratka istorija neoliberalizma”, otvoreno kaže da je ništa drugo do produžena ruka američkog ministarstva finansija. Slom svetova je doveo do uspona kapitala. I propasti radnika.

Teški uslovi rada

Ispunjenje prava radnika je danas, u uvodnim decenijama dvadeset prvog veka, podjednako aktuelno kao i ranije tokom istorije. Jednostavno, prevladavanje kapitalizma i slobodnog tržišta, nije dalo adekvatne rezultate. Neolibelarni ekonomski koncept, baziran na principima ortodoksnog tržišnog fundamentalizma, u mnogim krajevima sveta je pokazao svoju tamnu stranu.

U uslovima globalizacije, širenja tržišta i promovisanja ideje o profitu kao jedino važnom cilju, nema previše prostora za poklanjanje pažnje radnicima, uslovima u kojima rade i zadovoljenju njihovih prava na sindikalno udruživanje. Kada se konkurentnost na tržištu nametne kao osnovni cilj, to automatski znači da treba odstraniti sve ono što će tu konkurentnost narušiti i ograničiti.

To je razlog zbog kojih mnoge države, u cilju privlačenja stranih investitora, prilagođavaju zakonodavstvo prohtevima velikih firmi. Tako su tim kompanijama omogućene poreske olakšice, ne kontroliše se njihov uticaj na životnu sredinu, za svako radno mesto, država investitoru plaća i po par desetina hiljada evra, a što je najtragičnije, daju im se odrešene ruke kada je u pitanju eksploatacija radnika. Sve češće se govori o zloupotrebama radnika u mnogim fabrikama širom sveta.

Stravično zvuče priče o poslodavcima koji ne dozvoljavaju radnicima da odu do toaleta, da na sekundu predahnu u toku naporne smene, ili o poslodavcima koji nemilosrdno koriste svaku rupu u zakonu, pa primoravaju radnike da rade prekovremeno, vikendom i praznicima. Naknade za taj prekovremeni rad su mizarne, ukoliko ih uopšte i ima. Sistematskom eksploatacijom radnika u nekim regionima sveta, došlo se do toga da se u dvadeset prvom veku govori o savremenom robovlasništvu i neokolonijalizmu, nasleđu onog terora koji je indukovao velika stradanja u zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike, i koji je, između ostalog, doveo i do svetskih ratova.

U međuvremenu, zbog te favorizacije menadžerskog i vlasničkog sloja, dolazi do enormne koncentracije kapitala u rukama ne samo korporacija, već i pojedinaca. Ilustrativan je podatak da su trojica najbogatijih ljudi na svetu na početku trećeg milenijuma, Bil Gejts, Voren Bafet i Pol Alen posedovali više novca nego što je bruto proizvod svih najmanje razvijenih zemalja sveta u kojima živi 600 miliona ljudi. Jaz se u poslednjih dvadeset godina, još više uvećao. Ili činjenica da više od milijarde ljudi na svetu preživljava sa dolarom dnevno.

Sledeći logiku društvenog funkcionisanja gde se tržišni mehanizmi predstavljaju kao lek za sve boljke društva, došli smo u situaciju da su se u mnogim kompanijama uslovi rada tretman radnika približili vremenu „divljeg“ kapitalizma, kada se radilo petnaestak sati dnevno, i kada su radnici spavali pored mašina, dok se vlasnici tih istih fabrika, neumereno bogate.

Ako je suditi prema onome što se dešava u Aptivu, Juri, Falkeu ili nekadašnjem Džinsiju, izgleda da je taj “vrli novi svet”, polako ali sigurno, zakucao i na vrata ljudi koji rade po fabrikama u Leskovcu.

Međutim, tu se nepravda po stanovnike zemalja na periferiji svetskog kapitalističkog poretka ne završava.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare