Koreni teškog položaja radnika (1): Revolucija na kraju sveta

Kada je 1973. godine, pod vođstvom Augusta Pinočea, došlo do revolucije u Čileu, državnog udara orkestriranog iz Vašingtona, kojim je svrgnut svrgnut levičarski predsednik Salvador Aljende, malo ko je mogao i da zamisli da će taj događaj, imati dalekosežan uticaj na prilike u čitavom svetu narednih decenija. Iako ocene važnosti dešavanja u prošlosti mogu patiti od “učitavanja” i retrospektivnog preuveličavanja, kada je u pitanju Čile, relevantni autori nemaju dilemu da se radilo o značajnom trenutku, iako on, po svojoj magnitudi, ne može da se poredi sa drugim procesima iz vremena Hladnog rata, a pre svega, ratovima u Koreji, Vijetnamu i Avganistanu. Uzroci svrgavanja demokratski izabranog lidera Čilea, bili su dvostruki. S jedne strane, Vašington je želeo da spreči širenje levičarskih ideja u svojoj hemisferi, odnosno, uspostavljanje vlada koje će baštiniti neke tekovine komunizma. Salvador Aljende je definitivno potpadao pod datu definiciju. S druge strane, Čile je postao laboratorija za ekspirementalnu, praktičnu primenu neoliberalnih principa, stvorenih u teorijskom opusu “čikaških momaka”, među kojima se ističu imena akademskih ekonomista i budućih nobelovaca, Miltona Fridmana i Fridriha Hajeka. Može se reći da su te 1973. godine, u dalekoj južnoameričkoj zemlji, stvoreni praktični, političko-ekonomski zameci procesa koji će, decenijama kasnije, opterećivati sve zemlje na periferiji svetskog kapitalističkog poretka. Tu spada i Srbija.

Sloboda tržišta i robija ljudi

Neoliberalizam, kapitalistička doktrina koja svoje temelje gradi na starijoj, neoklasičnoj političkoj ekonomiji, počiva na suštinskoj ideji da tržište, sem u strogo određenim izuzecima, mora biti deregulisano, odnosno, uticaj države na tržišne tokove mora biti minimalan. Sloboda nije kategorija koja podrazumeva nužno slobodu govora, udruživanja ili političkog nastupanja, već slobodu tržišta koje će, shodno svojim zakonitostima, nivelisati ostale društvene turbulencije. Država, u tom pogledu treba da bude što neprimetnija, odnosno, da se njeno delovanje ograniči na, praktično, stvaranje uslova da se sloboda tržišta ostvari u svom punom kapacitetu. Shodno tome, potrebno je odstraniti sve one stege koje će efikasnost tako zamišljene makroekonomije, umanjiti. Država, prema shvatanjima neoliberala, treba, manje-više, da bude jedno veliko, privatno preduzeće i da se na sličan način njome rukovodi. Neoliberalizam je, ujedno, predstavljao i pokušaj da se prevaziđu problemi koji su mučili tadašnji zapadni svet, u kom je važno mesto imala “država blagostanja”, konfiguracija tržišnih odnosa nastala na premisama ideja Džona Mejnara Kejnza, koje se, ukratko i pojednostavljeno, mogu objasniti kao nešto između komunizma i kapitalizma. Kejnz nije verovao da treba pustiti da tržište samo reguliše anomalije, već je smatrao da je na državi da ih, pametnim i ciljanim dejstvom, neutrališe. Kejnz je svoja shvatanja izložio u svojoj najznačajnijoj knjizi “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca”, što je predstavljalo svojevrsni manifest za brojna rešenja u privredama zemalja zapadnog bloka. Naravno, razlozi za tako nešto nisu samo ekonomske prirode. Oni ne leže ni u poštovanju prema radu teoretičara, kao ni u brizi za socijalnu pravdu (koju kejnzijanstvo neuporedivo više stimuliše u odnosu na neoliberalizam), već u bojazni da će, u slučaju rasta društvenih nejednakosti, komunističke ideje sa Istoka postati prihatljivije za građane Velike Britanije, Francuske, ali i Amerike. Međutim, nije sve bilo tako idilično.

Problem stagflacije

Visok nivo nezaposlenosti, kao i visoka inflacija, pojava poznata pod imenom stagflacija, opterećivala je zapadnu ekonomiju, na šta kejnzijanstvo nije moglo da pruži zadovoljavajući odgovor. Postalo je jasno da se nešto mora menjati. Izbor je, ako se tako može reći, “pao” na neoliberalne principe. Razlog za tako nešto, treba tražiti i u tome što se kao konsekvenca ove doktrine, javlja koncetrisanje finansijske moći u rukama pojedinaca i grupa. Dakle, finansijski interesi krupnih kapitalista su odlučivali u kom pravcu će zapadna ekonomija, pa i svet, krenuti tih godina. Na tome je intenzivno rađeno, kako kroz medijsku kampanju, tako i kroz finansiranje drugih institucija koje će legitimizovati zaokret u ekonomiji, odnosno, koji će učiniti neoliberalizam što prijemčivijim za širi auditorijum. Tokom sedamdesetih, a naročito, osamdesetih, čitava priča je dobila na značaju, jer su se na vodećim pozicijama u Americi i Velikoj Britaniji, našli i ljudi koji su u neoliberalizmu videli spas od svih boljki društva. Takvi su definitivno bili Ronald Regan, bivši predsednik SAD i Margaret Tačer, ondašnja premijerka Velike Britanije. Sistematskim urušavanjem sindikata, degradiranjem položaja radnika, privatizacijom svih oblasti koje su (dotad) bile u državnom vlasništvu, (što je bila posledica primene koncepta države blagostanja, a ne, kao u nekadašnjoj Jugoslaviji, komunizma), perjanice nove društveno-ekonomske formacije su se trudile da materijalnoj osnovi, pruže i duhovnu nadgradnju. U tom duhu treba tretirati, često citiranu izjavu Tačerove, čuvene “Čelične lejdi”, da “ne postoji društvo, već samo pojedinci”, odnosno, “da je ekonomija samo sredstvo, a cilj je promena duše”. Merama koje je sprovodila, težila je razbijanju bilo kakvog kohezivnog mehanizma, koji bi ljude iz radničke klase naterao da se ujedine u jedinstvenu grupu koja bi se borila za svoja prava. Na kraju krajeva, cilj je bio stvaranje društva koje će činiti atomizovani pojedinci, bez bilo kakvih dubljih veza od onih koji se mogu ostvariti na tržištu. Novac je, i bukvalno, postao novi bog. Kriza akumulacije kapitala, koja je pogađala zapadne ekonomije šezdesetih i sedamdesetih, nastojala se prevazići neoliberalnim idejama. Promene su se dešavale i drugde, ne samo u kapitalističkom bloku Zapada. Reformski procesi u Kini, pod vođstvom Deng Sjaopinga, trebalo je da otvore kinesko tržište, odnosno, da izvrše svojevrsni otklon od dogmatičnog shvatanja centralizovanog tržišnog planiranja u komunizmu. Svet je, za neoliberalizam, postajao sve bolje mesto, jer je u početku bio “tražena roba”, od svih onih koji su se suočavali sa problemima koji su se činili nerešivim. Međutim, nakon pada Berlinskog zida, njegovo implementiranje nije po svaku cenu sprovođeno. Makar ne isključivo na dobrovoljnoj osnovi. Počinjalo je posthladnoratovsko doba.

Redosled događaja

Dakle, hronologija događaja u poslednjih pedeset godina, ukazuje na nekoliko prelomnih momenata u širenju neoliberalnih ideja u ekonomsku praksu, najpre, na Zapadu, a zatim i širom sveta. Prvo, revolucija u Čileu, nakon koje je došlo do “isprobavanja” teorijskih pretpostavki akademskih, neoliberalnih ekonomista Fridmana i Hajeka. Drugo, intenzivna kampanja inicirana iz profitnih krugova, posredstvom medija, a protiv sindikata i radničkog aktivizma, učinila je neoliberalizam prijemčivijim svima onima koji su bili skloni da u slobodi nauštrb jednakosti, vide rešenje za probleme kejnzijanstva i na kraju krajeva, put ka “slobodi i sreći”. Teško da su mogli da zamisle šta se pod tom “slobodom”, zapravo, krije.  Treće, dolazak na vlast uticajnih političkih figura koje su, praktično, služile interesima krupnog kapitala na mnogo očigledniji način nego garniture pre njih. Ronald Regan u Americi, Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i, zašto ne, Deng Sjaoping u Kini samo su neki od njih. Četvrti i najznačajniji beočug u lancu događaja, međutim, desio se nakon dekomponovanja Sovjetskog Saveza i neograničenog širenja moći jedine preostale supersile – Amerike. Posledice toga, osetile su se širom sveta. Bilo je tako i na Balkanu.

Nastaviće se…

(Kraj) AS

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare