Kolo srpskih sestara: Ime Ljubice Luković je bilo sinonim za hrabrost

NIŠ

Na Starom groblju u Nišu pod Goricom, članice Kola srpskih sestara Niš su i ove godine položile cveće na grob Ljubice Luković, nekada predsednice Glavnog odbora Kola srpskih sestara. U jesen 1903. godine Ljubica se uključuje u rad Kola srpskih sestara, odmah po njegovom osnivanju. Uskoro je postala predsednica Kola i na toj dužnosti je ostala 12 godina sve do smrti 10. februara 1915.godine. Po sopstvenoj želji i želji familije sahranjena je u Nišu.      

      

“Životni put Ljubice Luković, rođene Beograđanke nije slučajno okončan u gradu na Nišavi. Niš je grad njene dece i njenih potomaka”, kaže Ljiljana Stojanović, predsednica Kola srpskih sestara Niš naglašavajući da je Ljubica žena vredna svakog divljenja i jedna je od 13 žena  sa prostora negdašnje Jugoslavije dobitnica jednog od nejvećih svetskih priznanja za humanost – medalje Florens Najtingejl koju dodeljuje Međunarodni Crveni krst.

                          Dolazak ratova višestruko je uvećao angažovanje Kola srpskih sestara na čelu sa Ljubicom Luković.

                       „Do početka Balkanskih oslobodilačkih ratova  Kolo je nastojalo da svake godine održi po jedan kurs za bolničarke. Obučavanje velikog broja devojaka iz svih krajeva Srbije, doprinelo je školovanju prvih bolničarki kod nas. Na početku Prvog balkanskog rata skoro 1000 obučenih bolničarki se odazvalo apelu srpskog Crvenog krsta da pomogne pri prijemu i negovanju ratnika na bojištima. Kolo srpskih sestara, predvođeno Ljubicom Luković, a uz pomoć Delfe Ivanović, organizuje „Četvrtu rezervu bolnicu“ u Beogradu na Vračaru.Članice Kola otvaraju  čajdžinice na svim većim železničkim stanicama , a bolničarke su odlazile na front  sa rubljem, lekovima i ostalim potrebštinama”, objašnjava Ljiljana Stojanović.    

                   Po izbijanju Prvog svetskog rata Ljubica zajedno sa Vladomprelazi  u Niš koji je ratna prestonica u to vreme.                   

                   „U najvećoj niškoj bolnici kod Ćele kule, Ljubica Luković sa svojim sestrama deli sudbinu lečenja i negovanja na hiljade ranjenika iz Kolubarske i Cerske bitke: „tada je do izražaja došlo srpsko milosrđe, koje smo poznavali od poslednjeg Balkanskog rata“, pisala je poznati švajcarski publicista i pisac, Katarina Klara Šturceneger, koja je kao dobrovoljna bolničarka švajcarskog Crvenog krsta, boravila je u Srbiji, od 1912. do 1916. godine i svoja iskustva opisala u pet knjiga.

                  Srbiju pogađa nova nevolja, tifus. U Valjevu je izbio tifus i proširio se širom Srbije, po gradovima, selima, po bolnicama. Bilo je teško zaustaviti užasnu nesreću.

                     “Januara 1915. godine Ljubica po najvećoj hladnoći odlazi u Valjevsku bolnicu u kojoj vladaju tifus i smrt. Pred kraj januara napisala je poslednje pismo prijateljici iz Kola Delfi Ivanić. Pisala se da se oseća umornom i da joj je zima. To je, valjda, prvi put u životu da se požalila. Iz postelje se nije podigla”, priča Ljiljana Stojanović, predsednica Kola srpskih sestara Niš koje sa puno ljubavi neguje sećanje na lik i delo žene koja je bila jedna od suosnivačica Kola i njegova predsednica.

                  Članice Kola srpskih sestara Niš, svake godine odaju pomen Ljubici Luković i njenom saputniku, đeneralu Stevanu Lukoviću, koji počiva pored nje. Inače, ime Ljubice Luković nosi jedna ulica u Beogradu na Zvezdari ali i Niškoj Banji.

               „Ove godine sa nama je bio i Miroslav Veličković koji priprema knjigu o poznatim Nišlijama koji su sahranjeni na Starom grobljom, pa smo zahvaljujući njemu obišle i grobove znamenitih Nišlija odajući poštu i njima“, zaključila je Ljiljana Stojanović.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare