Koliko roditelji utiču na izazivanje trauma kod dece?

KRAGUJEVAC

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“. Ovom Tolstojevom vanvremenskom rečenicom započećemo priču o današnjoj porodici. Koliko porodica utiče na nas i naš dalji razvoj? Kada nam pruži priliku da sami svojim krilima poletimo iz njihovog gnezda, a kada nam ta ista krila uskrati? Na ovu temu razgovarala sam sa mladim studentima, a stručno mišljenje potražila sam kod pedagoškinje Maje Marković.


Koliko porodica pomaže/odmaže?
Često porodica nesvesno utiče na razvijanje traumatskih iskustava kod mladih. Kada govorimo o traumatskim iskustvima, treba napomenuti da to nije samo vid fizičkog nasilja, već mogu biti i verbalna. U taj vid traumatskih iskustava ubrajamo razno kritikovanje i omalovažavanje deteta. Pitala sam mlade koliko često u svojoj porodici čuju kritiku na svoj račun, na šta se najčešće odnosi ta kritika.
Mislim da često čujem kritike, možda najviše zbog moje neorganizovanosti i lenjosti. Znaju dosta da me kritikuju kada ne uradim nešto što mi kažu, ali to ne utiče na moje samopouzdanje. Ne vređaju direktno mene, već moje postupke.
Po mišljenju pedagoškinje Maje Marković, roditelji gotovo uvek žele najbolje za svoju decu, ali u roditeljstvu ne čine uvek ono što doprinosi ostvarenju roditeljskih težnji.
Mislim da je jedan od načina da preveniramo zajednički problem i obezbedimo da poteškoće ne postanu krize i da stresogeni događaji ne postanu traumatska iskustva za mlade, na prvom mestu edukacija roditelja i organizovana sistematska podrška mladima da vode adekvantnu brigu o svom mentalnom zdravlju, rekla je ona.

Izazovi kod mladih

Iz svog dugogodišnjeg iskustva, Maja nam je otkrila koje su to promene i izazovi koje na neki način smatramo i doživljavamo kao stresne.
Na prvom mestu su poteškoće u odnosima sa roditeljima, zatim vršnjacima i partnerima, nastavnicima i autoritetima u školi. Dominantni su i izazovi u izgradnji identiteta, samopouzdanja i samopoštovanja. Izdvojila bih i sve prisutniji problem u osamostaljivanju, kako materijalnom, tako i psihičkom, navodi pedagoškinja.
Majino mišljenje podelili su i studenti koji su istakli da im je najveći izazov bio promena sredine u toku školovanja, odvajanje od porodice, početak samostalnog života i pronalaženje sebe u novoj sredini. Takođe, sve više dolazi do nesuglasica i sukoba stavova između roditelja i dece što znatno otežava komunikaciju.

Emocije i mladi

Mladi su istakli da nedovoljno pokazivanje emocija od strane jednog ili oba roditelja dovodi do toga da  imaju probleme sa pokazivanjem emocija.
Sa mamom imam otvoren odnos, bez problema pokazujemo emocije, dok tata slabije pokazuje emocije. Često ne znam šta misli u nekim situacijama, što je dosta uticalo na moj odnos sa drugim ljudima. Stalno imam potrebu da nekog pitam da li je sve okej i da li sam nešto loše uradila. Pokušavala sam da radim neke stvari kako bih privukla pažnju svojih roditelja samo kako bih validno imala dokaz da nešto osećaju prema meni, kaže jedna moja sagovornica.
Manji deo sagovornika je istakao da se u njihovoj porodici otvoreno pokazuju emocije, što je doprinelo da oni otvorenije pokazuju emocije prema svom partneru.
Moji roditelji su već 20 godina u složnom braku. Imaju veoma zdrav odnos. Njihovu ljubav su preneli na sestru, brata i mene. Ugledam se na svoje roditelje i sa svojim partnerom želim da ostvarim odnos poput njihovog, iskustvo je druge učesnice u razgovorima o odnosu sa roditeljima.
Emocionalna zrelost podrazumeva određeni nivo samokontrole i samostalnosti u rešavanju problema sa kojima se suočavamo, istakla je Maja Marković i dodala:
Kod mladih je najvažnije da uče da jasno prepoznaju emocije, kao i situacije u kojima se one javljaju i da steknu sigurnost i uverenje da probleme na koje nailaze mogu prevazići u svoju korist. Ne mislim da su mladi danas manje emotivno i socijalno zreli nego ranije, ali mislim da je adekvantna podrška odraslih značajnija nego pre. Otvoreni razgovor, aktivno slušanje i razumevanje potreba mladih i kada se one manifestuju kroz emocije kao što je ljutnja, su deo adekvantne podrške.
Negativan odnos roditelja prema problemima mladih i ignorisanje istih
Često čujem da upoređuju moju situaciju sa njihovomkomentuz komentar da je njima bilo mnogo gore. Ne volim kada dođe do toga, jer je svakom trenutni problem najveći i najteži u datom trenutku. Mislim da bi roditelji trebalo bar lepo da nas saslušaju. Probleme uglavnom rešimo tako što ih ignorišemo i vremenom ih zaboravimo. Smatram da to nije dobar način za rešavanje problema i želala bih da se to promeni, istakla je studentkinja.
Maja nam je stručno objasnila pojavu maskiranja problema kod mladih: Zbog takvog negativnog odnosa, mladi sve više pribegavaju maskiranju svojih problema, a najčešći vid je bežanje u alkohol, drogu, devijantna i rizična ponašanja. Mladi često biraju da maskiraju probleme u želji da budu prihvaćeni i popularni.

Pomoć i podrška

Mladi sve više osećaju slobodu da potraže stručnu pomoć. Nažalost neki od njih ipak nailaze na prepreku od strane roditelja.
Ne znam da li bih zbog roditelja imala slobodu da se obratim stručnom licu, jer oni smatraju da nije ništa toliko loše i da mogu sa njima sve da rešim, istakla je jedna od mojih sagovornica.
Sa stručne strane gledišta, Maja Marković je posavetovala mlade da pomoć i podršku valja potražiti uvek kada osećamo da nemamo dovoljno snage, volje, resursa da problem rešimo sami. Stručnjaci su tu da pomognu u izgradnji veština koje obezbeđuju adekvantnu adaptaciju na probleme koji su sastavni i neizbežni deo života.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare