Kasaba sa dušom: Istanbulska priča

Piše: Aleksandar Stojanović

Putovanje u Tursku, u organizaciji Ambasade Turske u Beogradu, predstavljalo je iskustvo svoje vrste za sve novinare koji su se iz cele Evrope uputili u istraživanje ove mistične zemlje. Sa kolegama iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Švedske, Norveške, Danske, Poljske, Bugarske i Grčke, imali smo priliku da se upoznamo sa lepotama i nedokučivostima evropskog, ali i anadolijskog dela Turske, po kojima je ona poznata širom sveta. Da naš susret sa državom na međi Evrope i Azije prođe na najbolji mogući način, pobrinulo se srdačno osoblje koje nas je sprovodilo kako kroz vijugave sokake Istanbula, tako i kroz gradiće Anadolije zbog čije mističnosti, Mala Azija ima nikada do kraja otkrivenu auru tajanstvenosti.

Zbog gostoprimljivosti kakvu ne pamtim, svim ljudima koji su se trudili da nam tokom putovanja ništa ne fali, zahvaljujem iz dubine duše. Hvala im na srdačnosti, kao i na činjenici da sam u relativno kratkom roku imao prilike da steknem neverovatno iskustvo koje će biti deo mojih dana sve dok oni traju. Formalno gledano, izraženo birokratskim frazama i opštim mestima, tekst bi mogao da se završi na ovaj način. Međutim, kako Turska nije bila, niti će ikada biti zemlja koju će jednostavne reči obuhvatiti ili opisati, red je da se nešto više kaže o jednoj stvari koju ovu državu Orijenta opisuje bolje nego ijedna druga – o osećaju.

Put u središte meraka

Kada je putovanje u Istanbul i druge gradove Turske postalo izvesno, pripreme nisam sprovodio na način koji bi možda bio uobičajen. Nisam pretraživao sajtove hotela u kojima ćemo odsedati, niti gledao mape Crnomorske regije čija je poseta bila isplanirana. Nije me interesovalo da saznam kakvo nas vreme očekuje, niti udaljenost mesta koja treba videti od granica meni poznatog sveta. Ne. Umesto toga, prepustio sam se moći svojih osećaja i misli, koje su me odvele u daleka vremena istorije, kada se na mestu gde se račvaju Evropa i Azija, a miluju Crno i Mramorno more, nalazio Vizantion. Na mestu gde se, potom, u četvrtom veku nove ere, donela odluka da se Vizantion nadogradi u još velelepniji grad na kapiji dva kontinenta. Znanje o naporima Konstantina Velikog, velikog rimskog cara, da na mestu Vizantiona stavi kamen temeljac buduće prestonice Istočnog rimskog carstva, Konstantinopolja, 330. godine, ispunjavalo me je divljenjem i strahopoštovanjem jer je uskoro, pred mojim očima, trebalo da se pojave široke avenije nekadašnje prestonice Vizantije, a kasnije, Osmanskog carstva. Konstantinopolj je rođen kao ideja, a kasnije, kao realnost, i tokom hiljadu godina nakon sloma Zapadnog rimskog carstva, bio je najvažniji grad u Evropi.

Dok su mi se misli o usponu, značaju, ali i padu vizantijskog Konstantinopolja 1453. godine (pred vojničkoj ambiciji osmanskog vladara Mehmeda II Osvajača) vrzmale po glavi, krenuo sam put beogradskog aerodroma, na kom sam se našao sa dvema meni nepoznatim, a kasnije, vrlo dragim koleginicama, Borkom i Ivanom. Sa njima sam delio impresije o svakom doživljaju na putovanju, a one su mi bile i značajna pomoć prilikom razumevanja svih dosadnih procedura na aerodromu, ali i drugih nejasnoća koje sam, kao mlađi kolega, imao.

Posle blago turbulentnog leta iz Beograda, nakon sat i po vremena tokom kojih sam i sam lebdeo između jave avionske kabine kompanije Turkiš erlajnz i sna o skrivenim čudima Orijenta koje leže preda mnom, sleteli smo na monumentalni aerodrom Istanbul. Impresivno zdanje čija površina se ne može obuhvatiti golim okom, bilo je polazna tačka u istraživanju Turske. Na izlazu nas je sačekao naš vođa puta – Levant, debeljuškasti, ali dobroćudni momak koji nam je od prvog do poslednjeg trenutka druženja na srdačan, prostodušan način približavao znamenitosti sokaka kojima smo prošli i čuda koje smo videli. Tu su nas sačekale i kolege iz Bugarske i Grčke, i, ispostaviće se, meni jako draga koleginica iz Sarajeva, Ilma.

Budući da je aerodrom na kom smo sleteli lociran na periferiji Istanbula, put od dvadesetak minuta do hotela u kom smo bili smešteni, bio je praćen entuzijazmom zbog prizora koji su se kroz prozor minibusa ređali kao na traci: široke, mnogostruke kolovozne trake na uređenom i novom drumu, a kraj njega, beskrajna zemlja kojom dominiraju zbijeni kvartovi kuća i učestalih  džamija i što me je posebno fasciniralo, mala krda bivola i krava koja pasu po obodima Istanbula. Grad od, prema rečima našeg vodiča, 20 miliona stanovnika, se oku posmatrača čini toliko velikim i nezasitim, da bi mogao da primi sva čuda ovoga sveta, a kamoli ove životinje koje Turcima znače koliko svinjetina Srbima.

Hotel u kom smo odseli, bio je na obali Bosfora. Prijatno osoblje za još uvek neuigran novinarski tim koji se u Istanbul sjatio iz svih krajeva Evrope. Upoznavanje je tek počelo.

Carska kasaba

Kako smo do večere imali par sati, rešili smo da prošetamo uličicama koje su se od hotela razbijale u svim pravcima. Šetnja svim sokacima Istanbula, a naročito, do, Taksima i Kule Galata, predstavlja doživljaj svoje vrste, koji se ne može na jednostavan način objasniti. Uzani sokaci koji velegrad šaraju kao što to čine vene u telu, široki taman toliko da dvoje ovećih pešaka mogu šetati rame uz rame su nešto što se moglo očekivati, ali ne i do kraja zamisliti.

S jedne strane sokaka, nižu se mehane. Skrajnute i svedene, naoružane nasmejanim Turcima koji goste prizivaju i služe i onim drugim, zamišljenim i na oniže astale, nalakćenim, ova mesta predstavljaju rajski vrt za svakog ko od svega na svetu najviše voli gorčinu domaće kafe i misao u tišini. Ovo je grad prepun čuda koja svoj karakter prikazuju na neujednačene načine, pa se to može primetiti i u ovim kafanama koje imaju drugačije crte od srpskih. Iako im ne manjka aura boemstva, Turci su u prisustvu stranaca tihi i skromni. Nema nepotrebne dreke, zakrvavljenih očiju i nepromišljenih reči. Ljudi sede po kutovima mehana i, podjednako rasprostranjenih, čajdžinica, piju uljasti crni čaj, kartaju se i igraju domine ili pak neku igru koja nalikuje dominama. Kako je u Istanbulu, ali i u drugim gradovima Turske na delu zabrana pušenja u zatvorenim prostorijama, kafanski vazduh je čist i neopterećen duvanskim dimom. Zbog toga što je, naročito u Srba, prisutna izreka da neko “puši kao Turčin”, ovaj detalj nam se učinio nadrealnim, te smo zbog toga, sa koleginicama iz bivše Jugoslavije znali da u šali prokomentarišemo da ništa na ovom svetu više nije nemoguće za postići, kad su uspeli da Turčinu otmu cigaru.

Pored mehana, u sokacima se mogu pronaći bazari najrazličitijih sorti. Oni voćni, sa tezgama na kojima se nalaze stasale pomorandže, zelene banane, rumeni narovi, sočno grožđe, masivne bundeve, orasi, pistaći, ali i druge, poznate i manje poznate vrste voća. Tu su i tezge sa plodovima mora. Prepune police bogate ribom sa Bosfora, lignjama iz nedokučivih dubina Mramornog mora i školjke koje u kolonijama naseljavaju dno Crnog. Tu svoje mesto imaju i krabe, škampi, kao i dagnje, koje se, pečene, na turskim sokacima prodaju kao što se to u Srbiji čini sa kestenjem. Duž uličica, u malim kioscima koji su ovde-onde postavljeni, prži se riba na žaru. Vazduh miriše na usoljenu ribu, zrelo voće, orijentalne začine, dućane i na život usporenijeg ritma.

Stazama koje premrežavaju Istanbul, posebnu auru daju i pekare u kojima se hleb sprema na stari način. Zaista, domaćice koje su do laktova zamazane brašnom, a koje se mogu videte kroz pendžere pekara, ostavljaju utisak da se radi o mestu koje je zamrznuto u neka druga, usporenija vremena kada je sve imalo mnogo više duše. Dalje, tu su poslastičari koji svoje kolače obogaćuju sastojcima divnim, koliko, iz ugla navika srpskih gurmana, nezamislivim. Pored baklava i urmašica, tulumbi i kadaifa, spremaju se i neki komplikovanijih naziva, koji u sebi integrišu kiselu pavlaku, med i orahe. Orijent je mesto sudara mnogih mirisa i ukusa, tako da kombinacije različitih namirnica, posetioce ne treba da iznenade. Kraj poslastičara, nižu se i bombondžijske radnje. One sa samopouzdanjem višedecenijskog iskustva posmatraču ili degustatoru poručuju da je umetnost pravljenja bombona po svom majstorstvu jednaka kreiranju najfinijih skulptura poznatih čoveku. Svako ko je ikad probao slatikše u “biseru Bosfora”, može da potvrdi tu tezu.

Na sokacima se nalazilo i nalaziće se još hiljadu i jedno različito i divno čudo koje se teško opisuje, ali se zato lako pamti i nikad ne zaboravlja. Utisak je takav da bi neko ko je zaljubljenik u mesta sa dušom, mogao da u ove uličice uđe i da iz njih ne izađe do kraja svojih dana. Verovatno bi i taj period bio mali da bi se nepcem, okom ili srcem razumela  pritajena i nenametljiva, ali arhaična i prisutna duša Bosfora.

Posle intenzivnog iskustva koje se ne može približiti rečima, nastavili smo sa sprovođenjem planiranih aktivnosti. One su podrazumevale odlazak na večeru u elitnom restoranu na obali Bosfora. Tamo smo imali tu čast i zadovoljstvo da isprobamo mnoge specijalitete turske kuhinje, sa naglaskom na hranu na biljnoj osnovi. Ukusni delikatesi, zaliveni turskim crvenim vinom, zvucima barki koje prolaze kroz moreuz i mirisom začina koji u čoveku bude apetit, ali i znatiželju, doprinela je da, za srpske standarde, dugotrajna večera, ni jednog jedinog trenutka ne bude dosadna i monotona. Uostalom, narednog dana je trebalo početi sa organizovanim posetama turističkim lokalitetima, te je “gorivo” bilo od suštinske važnosti. Noć na Bosforu, uokvirena prijatnim društvom, mirisom mora, prizorima grada koji nikad ne spava, uistinu je nešto što svako ko ima prilike, treba da doživi makar jednom u životu.

Varoš sa dušom

Drugi dan boravka u Istanbulu je počeo ranim doručkom u hotelu. Smešteni u minibus koji nam je za sve vreme provedeno u Turskoj bio kao “druga majka”, otpočeli smo put kroz grad. Istanbul je monumentalna varoš, za čije upoznavanje je potrebno, prema procenama nekih iskusnijih kolega sa putovanja, i nekoliko meseci. Ipak, oku znatiželjnog posmatrača ne mogu da promaknu neke stvari. Srebrna voda moreuza, oko koje Turci spokojno pecaju ribu. Most koji veže Evropu i Aziju, a koji dominira vidokrugom u sličnoj meri kao što to čini Aja Sofija, drevni hram koji prkosi prolaznosti. Brojni minareti džamija koji niču iz svih krajeva grada. Mirnoća i spontanost ljudi koji, kroz prozor minibusa, deluju mnogo harmoničnije nego što se takvim čine stanovnici, recimo, Beograda. Prolazak Istanbulom je, makar u te, rane jutarnje časove, bio neuporedivo komotniji nego što je to slučaj sa srpskom prestonicom u to doba.

Do prvog cilja na putovanju, Ataturk Arboretuma, vrta posvećenom Kemalu Ataturku, ocu turske republike, prolazili smo kroz široke ulice koje struje kraj stadiona fudbalskog kluba Bešiktaš, dok nam je naš vođa Levant, objašnjavao ulogu kula osmatračnica koje i dan-danas, na obali Bosfora stoje kao kakvi kameni, neuništivi čuvari reda i poretka. Ataturk Arboretum je rezervat prirode koji se prostire na površini od 296 hektara, u delu grada gde je vreva manja.

Sam vrt je prošaran stazama koje vode kroz drvorede javora, breza i drugog drveća, kao i kraj improvizovanih jezera na kojima plove divlje patke i labudovi koji to nisu. U rezervatu, pored namćorastog čuvara koji je sa nepoverenjem gledao na sadržaj naših torbi (iako su uredno prošle skener na ulazu), svoje mesto u kakofoniji divljeg sveta imaju i dva psa koji imaju gene kangala, čuvene rase divovskih čuvara stada, autohtone upravo za teritoriju Turske.

Posle posete interesantnom parku, put nas je naveo na muzej Sakip Šabanči, lociran tik uz Bosfor. U muzeju smo mogli da se upoznamo sa delima velikih slikara iz ovog dela sveta, te reliktima osmanske ali i mladoturske prošlosti. Turci su ponosni na tvorca turske državnosti, Mustafu Kemala Ataturka, čiji se portreti i slike nalaze u svakom dućanu, čajdžinici ili mehani, kako u Istanbulu, tako i u gradovima Anadolije.

Sa primetno manje entuzijazma obrađuju i pričaju o osmanskom dobu, mada se to nije moglo videti i po sadržaju umetnina u posećenom muzeju, koji je ime dobio po poznatom turskom privredniku koji je bio veliki filantrop, a koji je umro 2004. godine.

Nakon što smo uživali u sadržaju muzeja, iskoristili smo fenomenalan vidikovac za slikanje, jer se pored Bosfora, pogled pružao na most koji spaja Evropu i Aziju, a sa druge strane, i na minarete Aja Sofije, monumenta ne samo turske, već i vizantijske prošlosti. Uz ručak koji je usledio u priznatom restoranu, a koji je opet bio bogat đakonijama turske kuhinje, vodič Levant nas je podrobnije upoznao sa osobenostima ovog, evropskog dela Istanbula, uz podsećanje na značaj Beogradske šume, poznatog izletišta koje je naziv dobilo nakon što je Sulejman Veličanstveni dvadesetih godina šesnaestog veka, na tom mestu naselio pridošlice iz Beograda. Od onda, Beogradska šuma je jedno od omiljenih izletišta za stanovnike grada sa dva kontinenta, a kako se radilo o, za naše kolege iz Skandinavije, nepoznatom detalju, zajedno sa koleginicama iz Srbije smo se potrudili da podrobnije objasnimo zajedničku istoriju Srba i Turaka.

Stimulisani raznovrsnom i ukusnom hranom bogatom svojstvenim turskim začinima, kao i gorčinom jake crne kafe, uputili smo se dalje.

Put nas je vodio u azijski deo Istanbula, a nakon toga, u varoši anadolijske Turske…

Nastaviće se…

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare