LESKOVAC

PRIČE IZ VREMENA – LJUDI IZ NEZABORAVA

     Svetolik Ilić, zvani Sveta Ćora 1950. godine vratio se sa studija u Leskovac kao prvi poljoprivredni inženjer u gradu. Kao diplomiranog agronoma postave ga za direktora Traktorske stanice čija je  Uprava  bila u zgradi preko puta sadašnje Vojne ambulante u ulicu Branislava Nušića. A to je,  kaže Jovica Ilić, sin Svete Ćore, bilo vreme početka primene mehanizacije  u obradi zemlje uz čuvenu krilaticu – TRAKTORI SU VAŽNI POLJOPRIVREDNI FAKTORI!  Zadatak Traktorske stanice je bio da obučava seljake za obradu zemlje uz pomoć traktora i da održavaju ove veoma važne poljoprivredne mašine.
  Mladog i sposobnog inženjera narodna vlast je zatim postavila za  direktora Poljoprivrednog dobra „Dubočica”.
I prvog radnog dana Svetolik dolazi na posao i kaže:
-Dajte mi matične knjige stoke!

Zaposleni na Poljoprivrednom dobru mu daju i on kaže:

Sada ćemo da idemo u štalu da prebrojimo stoku i utvrdimo da da li je sva stoka umatičena!
I odu uštalu i utvrde – goveda na broju i na mestu, ali – telci – faliv! Svinje su tuj ali –praci faliv! Nema gi praci!
Dobro, vika Sveta Ćore – šta je ovo – kude su prasci?
A oni sagnuli glav, slegli s rame i kažu:
Pa, direktore…
Da l istrčaše i pobegoše, da l isrcaše – šta se desilo s tim prascima, a i po neko tele ga nema.. – kaže Sveta i gleda u činovnici…
A oni kažu:
Pa, eve, direktore – obrni vrata otpozadi na štalu pa će vidiš kude su praci!
I direktor Sveta otvori vrata od štalu, a na vrata otpozadi magacioner s kredu napisaja: Đoka Komitet – prase za Prvi maj, presednik opštine prase za 29. novembar, drug Žika iz SSRN – prasića – tri!.. Drug Mile – dve prasići….
Ete direktore – ete gi praci – kažu činovnici – piše lepo na vrata – tuj su praci! Dali smo gi na drugovi..
A Sveta Ćore kaže na blagajnika:
Sutra, vika, da napišete fakture na svi ovija drugovi – odma da plativ praci koji su uzeli!
I kad je Poljoprivredno dobro „Dubočica” pratila fakture na drugovi da plativ praci koji su uzeli – izbio je politički skandal. Zasedao je i Komitet da se utvrdi – zašto Sveta nema poverenje u odgovorne partijske drugove i kako drug Sveta ne veruje drugovima optšinskim funkcionerima koji bi praci koji su uzeli u svakom slučaju platili, a ne da se sumnja u njihovo poštenje i – kako je Sveta Ilić, direktor Poljoprivrednog dobra uopšte mogao da posumnja da oni neće da plativ nego je pratija fakture da gi sramoti za edni praci!
I sačekali su da izmine neko vreme, a onda je drug Sveta Ilić Ćora prvi diplomirani poljoprivredni inženjer u Leskovcu pod kaznu premešten u Prizren!

Otac agronoma Svete Ilića – Jovan Ilić bio je učitelj u Pečenjevcu i osnivač prve zemljoradnilčke zadruge u Pečenjevcu. A onda je prešao da živi u Leskovac. Deda Jovan je sa porodicom sedeja u Pop Ilijinu ulicu broj 22 ( sada ulica Rada Končara ),- kaže njegov unuk Jovica Ilić, sudija Okružnog suda.
-Pre rata kod kod mog dede Jovana i babe Todore kao đak stanovao je Vlajko Lazarević, odmah posle rata načelnik Udbe u Leskovcu. U bombardovanje 1944. godine poginuli su i dedini najbolji prijatelji – muž i žena učitelji Denčići na Hisaru, a njihova tri deteta – dve ćerke i sin ostanu živi. I deda Jovan se digne i uzme ta tri deteta siročiće i dovede kući. I sa njegova tri deteta, znači – šestoro njih na malu učiteljsku platu je podigao na koge i odškolovao kao da su mu rođena deca. Dve devojčice, ćerke poginulog učitelja Denčića završile su učiteljsku u školu. A godina 1945. – glad! Učiteljska plata malečka.. i Todora, žena na Jovana Ilića se digne i otidne kod Vlajka Lazarevića, načelnika Udbe. I kaže:

Vlajko, reče, ja sam došla da mi daš nešto decu da izranimo!…
Dobro Todoro, kaže Vlajko, al samo da mi kažeš – sećaš li se one noći kad sam došo kod vas noću, a ti otide u šupu i donese sekiru i turi gu poza vrata ..
Sećam se, kaže,Todora..
E, pa, kaže Vlajko, ja sam dobio zadatak da ubijem Jovana, tvojega domaćina, al’ kad vido sekiru – odustado!
A moja baba Todora bila muž žena i kaže:
-Tačno, Vlajko – isekla bi te sa sekiru na parčiki i u nužnik bi te bacila da si toj napravija!
Vlajko se nasmeje i kaže:
Dobro, Todoro – idi u onuj sobu i uzmi šta ti treba!
Todora ušla u sobu a soba – prepuna s pare i zlatnici.. I Todora se vrne i kaže:
Slušaj, Vlajko, nisam ja došla za tuđu krv da uzmem! Daj mi ti, ako, ako oćeš, džak brašno!
I Vlajko joj da džak brašno da imav koe doma da izraniv decu..!

Sava Dimitrijević