LESKOVAC
Kako , zapravo, priča o ozbezbedjivanju pristupačnosti zgrada, ulica, trotoara, mesta za parkiranje osobama sa invaliditetom, proveravali smo na licu mesta i od osoba koje ove probleme moraju da rešavaja svakodnevno.
„ Osobe sa invaliditetom u Leskovcu se pored svojih zdravstvenih problema itekako susreću sa problemom pristupačnosti i barijera.Tek na našu inicijativu, tj neprestano apelovanje preko društvenih mreža i medija neke ustanove su uklonile fizičke barijere koje su onemogućavale pristup“, prenosi nam Predrag Jovanović, predsednik MS udruženja Jablaničkog okruga.
„ U današnje vreme nauke i tehnike izlišna su objašnjenja da se ne mogu ugraditi rampe ili liftovi za osobe sa invaliditetom jer bi se naružio prvobitan izgled zgrade. Ovo govorim, pre svega jer sam dobijao takve odgovore kad god bih pokrenuo neku inicijativu da se na nekoj javnoj ustanovi uklone barijere. Neke ustanove su svojim projektima urađenim po zakonu o izgradnji, koji predviđa obaveznu pristupačnost osobama sa invaliditetom, predvidele postojanje rampi. To je slučaj sa pozorištem ili poštom kod železničke stanice. Ustanove i instistucije koje nisu imale rampe postavljaju montažne rampe za osobe sa invaliditetom ili ih zidaju. Nažalost ima i takvih ustanova koje ne haju za zakone. Recimo zbog nepristupačnosti onemogućen je pristup osobama sa invaliditetom u kolicima izložbama na galeriji LKC-a i programima na spratu. Deca sa invaliditetom, recimo, ne mogu da pohađaju školu stripa ili da posećuju Kino – klub. Privrednici OSI (verujte ima i takvih) nemaju pristup Regionalnoj privrednoj komori“, nabraja Jovanović.
Kaže da su ljudi iz MS Udruženja Jablaničkog okruga naročito zainteresovani da bazen bude pristupačan osobama sa invaliditetom.
„Pre par godina smo pokrenuli inicijativu da leskovačka hala sportova dobije unutrašnji lift kojim bi osobe sa invaliditetom imale pristup kako bazenima tako i tribinama. Takođe smo od predhodnog direktora dobili obećanje da će se deo tuš kabina i WC -a prilagoditi osobama sa invaliditetom. Ne znam dokle se s tim stalo.Svojevremeno smo i podneli inicijativu da u budžet uđe stavka ili linija budžeta kojom bi se finansirala nabavka i ugradnja jednog takvog lifta. Odgovoreno nam je da je to u planu, ali tek prilikom rekonstrukcije hale 2022. godine. Do tada se nadamo da će privatni investitor koji gradi akva – park imati sluha i prilagoditi ga i osobama sa invaliditetom, da barem leti mogu priuštiti svojevrsnu terapiju u bazenima“, navodi Jovanović.
„ Pored fizičkog invaliditeta postoji i senzorni invaliditet. To su slabovide i slepe osobe i nagluve i gluve osobe.
Često su trotoari u centru Leskovca prilagođeni za kretanje takvih osoba. Međutim, bahatost i nevaspitanje naših građana dovodi do toga da su staze obeležene za kretanje slepih i slabovidih osoba zaprečene frižiderima, rafovima i kutijama sa raznom robom i, što je najčešće PARKIRANIM AUTOMOBILIMA, o čemu smo i mi više puta pisali a čitaoci nam slali fotografije.
„ Zbog evidentnog nedostatka parking prostora u širem centru grada mnogi svoja vozila parkiraju na trotoarima, a neretko i na samom kolovozu i to na pešačkim prelazima. Parkiranje na mestima obeleženim za osobe sa invaliditetom je postalo praksa i „omiljen sport“ građana Leskovca. Naime, i pored nedostatka takvih mesta (ima ih petnaestak), mogu da se gorko našalim da su ona najomiljenija. Verovatno zbog toga što su na najbližim mestima, tj na mestima najpovoljnijim za osobe sa invaliditetom, a znamo da naš čovek najviše voli kada autom može da uđe u ustanovu. Šalu na stranu, neka parking mesta rezervisana za OSI su non-stop zauzeta. Najčešće su zauzeta automobilima registrovanim na osobe sa invaliditetom, ali koja voze zdrave osobe ili osobe sa invaliditetom koje rade u obližnjim gradskim ustanovama, pa im je tu najzgodnije jer imaju obezbeđen parking. Zna se da je parking javna površina i da treba da bude dostupan za svakog. Takođe, postoje i „zakupljena“ mesta za parkiranje. Mesta obeležena za osobe sa invaliditetom se ne mogu smatrati zakupljenim. U Beogradu je recimo dozvoljeno zadržavanje maksimalno četiri časa. Zašto ti poslodavci ne bi za svoje upošljenike ako su osobe sa invaliditetom, ne bi od Parking servisa zakupili mesto za njih? Takođe, mislim da bi se svaka osoba sa invaliditetom složila da plaća parking, ali da može da pronađe slobodno parking mesto“, navodi Jovanović.
Kaže i da je zanimljivo subotom otići do pijace na Niškoj ulici i potražiti slobodno mesto za parkiranje osoba sa invaliditetom.
„ Ili su zauzeta kombijima poljoprivrednih proizvođača – prodavaca i nakupaca ili su okružena i blokirana drugim vozilima. I tzv mesto (da, da jedno, a ima preko 100 obeleženih parking mesta) za invalide na pijaci kod bivše autobuske stanice je često, narodskim jezikom rečeno, zagrađeno. tj nedostupno (o visokom trotoaru da se ne govori). Čisto da pomenem i uredno obeležena mesta za OSI na parkinzima obližnjih marketa. Na Rodinom parkingu, pošto je besplatan, pariraju se „pijačari“, a na Lidlovom dolazi do izražaja naša narodna osobina – samoživost i nebriga za ostale“, objašnjava Jovanović.
Zanimljivo je da nadležne gradske i republičke inspekcije, kao ni saobraćajna policija, uopšte ne reaguju na ovo evidentno kršenje zakonskih, pa i ljudskih normi, upozorilo nas je više osoba sa invaliditetom.
A stacionarni saobraćaj na površinama na obodu grada je priča za sebe.
Jovanović upozorava da se preko dana ne može proći od parkiranih dostavnih vozila raznih marketa, farbara, građevinskih firmi i sl. Sve se to može regulisati, ali je potrebna volja i poštovanje zakona.
O podignutim i razrušenim trotoarima van centra grada je izlišno govoriti. Mnogi posle obavljanja nekih građevinskih radova ne vrate „u prvobitno stanje“ izgled i funkcionalnost trotoara, pa vremenom nastanu rupe koje otežavaju prolazak i zdravim ljudima, a ne samo osobama sa invaliditetom.
„Zanimljivo bi bilo da se provere dimenzije obeleženih mesta za OSI. Videlo bi se da su sva manja od propisane veličine“, kaže on.
ŠTA JE URADJENO
Ipak, „ne može se reći da ništa nije učinjeno ili da se ne čini po pitanju pristupačnosti osoba sa invaliditetom u Leskovcu“, kaže Jovanović.
„ Naime, kao osoba sa invaliditetom mogu pohvaliti Narodni Muzej u Leskovcu koji uvek radi na svojoj pristupačnosti osobama sa invaliditetom (osim kad je u pitanju likovna galerija, ali verujem da će se naći rešenje i za nju), Grad Leskovac na uređenju staza za kretanje osoba sa invaliditetom (druga je stvar što smo kao narod netolerantni prema različitosti, pa na takvim stazama parkiramo automobile, istovaramo robu i sve to nekažnjeno od strane nadležnih), vlasnike pojedinih ugostiteljskoh objekata koji imaju toalete prilagođene OSI. Pohvalio bih i sam Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji se nažalost ne primenjuje u određenim slučajevima“.
I na kraju treba podsetiti da Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija ratifikovala 2009. godine, ukazuje na to šta države mogu i treba da urade, kako bi osobama sa invaliditetom obezbedile da imaju i uživaju ista prava kao i svi drugi. Obaveza svake države je da obezbedi jednak tretman za osobe sa invaliditetom, uslove da mogu da vode samostalan i zdrav život, da im pruža podršku u raznim oblastima i aspektima života, u skladu sa njihovim potrebama, odnosno da razvija socijalne usluge njima namenjene. Servisi podrške treba da budu što bliži neposrednom okruženju osobe sa invaliditetom, a da usluge vode i pružaju dobro obučeni profesionalci, sugeriše Jovanović.
OSOBA SA INVALIDITETOM
Osoba sa invaliditetom označava osobu sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću, koja usled društvenih ili drugih prepreka nema mogućnosti ili ima ograničene mogućnosti da se uključi u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li može da ostvaruje pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.
PRISTUPAČNOST
Pristupačnost karakteriše svako mesto, stvar, uslugu kojoj osoba sa invaliditetom može lako prići, u nju ući, njome rukovati, u njoj učestvovati, ili je koristiti bez opasnosti, samostalno i sa dostojanstvom. Zato je pristupačnost osnovni preduslov za jednako učešće i uključenost osoba sa invaliditetom u društvo, jer bez nje nema ravnopravnosti, inkluzivnog obrazovanja, školovanja ili zapošljavanja, samostalnog života ili kretanja, odnosno poštovanja ljudskih prava osoba sa invaliditetom.
Okretanje glave, tj nekomentarisanje ovakvih i sličnih (ne)političkih članaka jedan je od pokazatelja stanja u našem društvu/gradu/selu/naselju… Izgleda da nas još nije prošao sram što su ovi ljudi bolesni, ali niti će oni ozdraviti od našeg okretanja glave, niti će pa nama i našim kućnim ljubimcima biti bolje …