KAKO JE NASTAO SPOMENIK STRADALIMA U VOZU : POLITIČARI NISU HTELI DA POMOGNU

LESKOVAC

(Nova Naša reč)

Diplomirani građevinski inženjer niskogradnje Dejan Karalić, koji radi u građevinskom sektoru Železnica Srbije, autor je spomenika žrtvama NATO bombardovanja koji su stradali u vozu na mostu kod Grdelice. Kako je došlo do toga da baš on radi na spomeniku, zašto mu niko od političkih struktura nije pomagao i još o koječemu govori za  leskovački nedeljnik Nova Naša reč.

http://novanasarec.org.rs/index.php/2015/10/20/kako-je-nastao-spomenik-stradalima-u-vozu-uz-pomoc-stapa-i-kanapa/
Čitava priča oko izgradnje spomenika je krenula na desetogodišnjicu bombardovanja, 2008. godine. Karalić se seća da je to mesto tada bila jedna obična utrina, koja ni na koji način, osim par spomenika koje je postavila rodbina nastradalih, nije podsećalo na stravičan zločin koji se tu desio. U to vreme je direktor bio Milenko Šarančić, koji je sa još nekim direktorima firme došao na obeležavanje godišnjice. Čitava scena nije bila ni malo reprezentativna, vojska je stajala u kukuruzu… Direktor Šarančić je tada rekao da za desetu godišnjicu neće moći tako da bude, pa su, pošto su imali poverenja u njega, dozvolili mu da on to uradi.
„Rekao sam da najpre vidim šta i kako, da nešto smislim, pa da pričamo o tome… Uradio sam neki idejni projekat, otišao u Beograd na razgovor. Kažu mi da sačekam malo da izvećaju. Složili su se svi da je predlog super i da ga treba izvesti u delo. Upitao za neku materijalnu potporu, jer je ovo ipak važan zadatak, ne zidamo neku šupu, nego spomenik koji se otkriva na desetu godišnjicu, gde će da dođu novinari, gosti, rodbina… Na žalost, imao sam samo onaj materijal koji sam mogao da nađem na železnici, praktično sam morao da recikliram materijal za upotrebu.“
Kako je počelo
Kao i svaki građevinac, prvo je obratio pažnju na temelj. Pošto tu protiče Južna Morava koja lako može da nadođe i napravi probleme, prvo je trebalo srediti obalu, odnosno padinu prema reci. Čak je Morava te godine i uspela da odnese deo pragova tokom gradnje, jer je bila nadošla, kako Karalić kaže, „skoro do mosta, a i izlila se u Grdelici.“
Problem je bio i gde postaviti spomenik. Najpre je trebalo da spomenik bude odmah pored bunkera, ali su se isprečili vlasnički odnosi, jer je to zemljište nečije vlasništvo. Kako Železnica nije mogla da se dogovori sa vlasnikom, morali su da spomenik postave na delu koji pripada Železnici. Dalje, postoje verski običaji na koju stranu sveta spomenik mora da bude okrenut, da bi se to izbeglo, da ne bi bilo posle prozivki zašto ovako, zašto onako, napravljen je četvrtast, da gleda na sve strane. Trebalo je i dosta materijala, a pomoći niotkuda. Onda je domišljatost došla do izražaja.
„Setio same da ima tu ona Slatinska reka pored Kopašnice, da tu postoji neki most koji je širok i nizak, pa reka stalno zapunjuje taj deo. Uz pomoć bagera i kipera sav taj pesak koji je reka navukla smo dovukli i nasipali i poravnjali plato. Za popločavanje smo iskoristili granitne kocke koje su skidane sa putnih prelaza, koje su iskorišćene kao ram, a između su stavljeni stari drveni pragovi. Jedino što je tu kupljeno, jer su iz Beograda obećali da će da plate, pa nisu posle platili, je dva kamiona peska koje je doterala firma Šilo-komerc iz Belotinca. Imali smo nešto malo cementa za ubetoniravanje, odnosno izradu posteljice. Liku koji pravi spomenik smo dali na kompenzaciju neke stare šine, naravno uz odluku Upravnog odbora.“
Odbojnik i jarboli
Karalić je i ratni veteran, učesnik rata na Kosovu, gde su mu, kao, uostalom i svima avioni stalno leteli nad glavom.
„Smučili su mi se, pa sam zato hteo da napravim spomenik koji će imati ovakvu formu prema nebu. Zato stoji taj odbojnik koji se super uklopio u čitavu priču. “
Na početku su postavljena dva jarbola. Karalića je neprijatno iznenadilo kad je video da je postavljen i treći.

Grdelica spomenik 1 Grdelica spomenik 2
„Ideja je bila da budu dva jarbola. Jedan za srpsku, a drugi za železničku zastavu. Vidim da je na trećem zastava grada Leskovca, ali mi nije jasno i voleo bih da mi neko objasni zašto je ta zastava tu? Leskovac nije ni malo učestvovao u izradi, tek kad smo završili došli su da se slikaju. Mislim da je taj treći jarbol neprimeren i da je narušio balans prostora. Ali, dobro, verovatno je to po nekim političkim osnovama urađeno. Jedino što je grad Leskovac, odnosno lokalna samouprava uradila su sadnice tuje, koje su zasadili. Posadili su deset komada, kao za svaku godinu po jednu. Dogovor je bio i da svake godine posade po još jednu.“
Na samom mestu su bili i spomenici poginulima u vozu, koje je rodbina postavila. Nalazili su se na zemlji koja je vlasništvo Železnice Srbije, postavljeni tu bez saglasnosti same Železnice.
„Spomenik je spomenik. Nisam ja neki divljak pa da to rušim. Jako pažljivo smo ih premestili i uklopili u čitav kompleks. Čak nam se i posrećilo, ako može tako da se uopšte kaže, jer su naišli ti ljudi da polože cveće. Objasnili smo im šta radimo, zatražili saglasnost da premestimo spomenike. Mislim da nismo sve iskontaktirali, ali ovi su se složili. Lično, mislim da smo to sjajno uklopili.“
Karalić je imao srećom i sjajnu ekipu sa kojom sam radio. To su, u stvari, železničara iz Leskovca i Grdelice, predvođena poslovođom Jovanom Stamenkovićem Parcom.
Ivo Andrić i političari
I na kraju, kad je došlo do nekog teksta koji treba da se napiše na spomeniku, Karalić je iskoristio „Znakove pored puta“ Ive Andrića.
„Ako je iko voleo mostove, onda je to Ivo Andrić. A ovde je, ipak, poenta dobrim delom i u mostu. Sama njegova misao je prevelika da bi cela bila napisana, pa je malo izvučena, ali je smisao taj. Naravno, niko nije primetio da su to reči Ive Andrića, ali verovatno svi u tom trenutku su skoncentrisani na neke druge stvari, pa ne obraćaju pažnju na natpis.“
Političari mu nikako nisu ostali u lepom sećanju. Niko nije ni malo pomogao. Dok su radili, obeležavala se godišnjica početka bombardovanja.
„Mi radimo uveliko, kad dolaze Mrkonjić i neka svita. ’ladno prođu pored nas, kao da ne postojimo. Već smo dosta toga odradili, oni održali govore, slikali se, niko da nas pita šta radimo, treba li nam neka podrška, pomoć… Očekivao sam da će i grad Leskovac da se seti da postavi neku klupicu, da dodatno oplemene taj prostor, da ne bude samo za jednokratnu upotrebu. Da se ja pitam, to bih uvrstio u turističku ponudu, zašto ekskurzije tu ne bi dolazile? Pa mi smo ranije išli na Sutjesku, Neretvu… Zašto se ne postavi neki izložbeni pano da se vidi kako je to izgledalo, da se nađe neki kustos da ispriča deci šta se desilo… Ovo je značajan datum i tako ga i treba tretirati. Uslovno rečeno može se to komercijalizovati, može da se naprave kačketi sa slomljenim mostom… Ima mnogo toga… Lepo piše na spomeniku „Ne treba se bojati ljudi, već neljudskog u njima.“ Drugim rečima, oprosti i zapamti. Ne treba sejati mržnju oni su nas bombardovali, nego objasniti deci šta ljudi mogu da urade…“
Na kraju, kako se oseća nekoliko godina kasnije?
„Malo mi te godišnjice više liče na politički miting, nego na obeležavanje godišnjice, barem ja tako to doživljavam. Ekstremno sam ponosan što sam to uradio. Možeš da uradiš prugu, most i to će biti tek jedna pruga ili most, ali ovo je taj jedan spomenik i to je to. Iako imam još 15 godina da radim, mislim da mi je ovo kruna karijere.“

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare