LESKOVAC

Godine 1859, jedan austrijski naučnik, kraljevski ugarski savetnik,
nosilac austrijske medalje za nauku i umetnost, vitez austrijskog
ordena Franje Josifa, veliki oficir ruskog ordena Stanislava, kurator
Carsko-kraljevskog trgovinskog muzeja u Beču, i još zaista mnogo toga,
otpočeo je svoje veliko putovanje po našoj zemlji. Ime tog naučnika
bilo je Feliks Filip Emanuel Kanic.
Veliki poznavalac i entuzijazista po pitanju prirodnih i društvenih
nauka, Kanic je proputovao tadašnju Srbiju uzduž i popreko, zapisujući
sve što mu je zapalo za oko. Rezultat tog istraživanja i putešestvija
bila je knjiga „Srbija – zemlja i stanovništvo“.
U toj knjizi on kaže: „Ko se ne bi zanimao za istorijski bogato tlo
Srbije, na kome su se u prošlosti borili Rimljani, Germani, Sarmati,
Dačani i kasnije Vizantinci, Sloveni, Ugri, Austrijanci, Turci i Rusi.
I danas se još na mnogim spomenicima donjeg dunavskog limesa vidi ime
cara Trajana.“
Putujući Srbijom, gospodin Kanic je došao i do našeg grada Leskovca, u
to vreme uveliko poznatog po svojoj čuvenoj konoplji i trgovini.
Kultura konoplje je u okolini Leskovca bila poznata još od najstarijih
vremena. Kvalitet vlakana konoplje bio je tako dobar da se od njenih
vlakana pravio i tekstilni materijal isto tako dobar kao i laneni, te
se leskovačka kudelja izvozila u primorja susednih mora.
Oko 1889. godine, Kanic posećuje Leskovac četiri puta i evo šta kaže o njemu:
„Sa balkona sasvim evropski uređenog hotela „Solun“ porodice Pašagića,
sa kafeom, bilijarom i trpezarijom, i sa zgrade sadašnjeg prvostepenog
suda rado sam posmatrao Hisar i skladni, neobično živopisan most na
Veternici, preko koga se subotom sve živo sliva prema dugoj čaršiji.
Ulica je često zakrčena beskrajnim redovima kola sa volovskom i
bivoljom zapregom.
Gomila šarena kako se samo zamisliti može, sa Arnautima naseljenim oko
Lebana, tiska se uz veliku galamu oko prodavaca koji svoju robu nose
na rukama ili preko ramena i oko dućanskih izloga, u koje kao da su
trgovci i zanatlije nabili svu svoju robu; i tako sve do popodne, kad
se klupče razmotava i ulice prazne, dok gradom opet ne zavlada
svakidašnja tišina, koju samo s vremena na vreme prekidaju vežbanja
streljačkog društva „Kralj Milutin“ i pevačkog društva „Branko“.
„Od 4500 Turaka koji su pre pripajanja Leskovca Srbiji stanovali u 900
kuća zatekao sam ih u jesen jedva 60 u 15 kuća, od osam džamija sa
šest minareta ostale su tri, od deset tekija samo jedna; sa zemljom je
sravnjeno čak i tursko kupatilo. I poslednja džamija koja „radi“
ostaće uskoro pusta, jer se Turčin ni ovde, kao ni u ostalim mestima,
ne oseća dobro pod vlašću hrišćana. On prodaje svoju kuću i svoj posed
u pola cene i odlazi tamo gde će opet moći, okružen nemoćnom rajom, da
uživa privilegije „pravovernog“.“
„Mnogo je već učinjeno za regulaciju i ulepšavanje ulica i trgova, pri
čemu treba naročito istaći kaldrmisanje i ulično osvetljenje; već
danas se izgled ovog grada, koji je još pre dve decenije bio upola
azijatski, znatno približava zapadnim standardima.“
„Železnička pruga koja Leskovac povezuje sa Nišem i Vranjem dobija sve
veći značaj. Srez izvozi značajnu količinu žita, vina, voća i drugih
poljoprivrednih proizvoda. Međutim, na prvom mestu stoji promet
konoplja i užarije. Bez preterivanja se može reći: Leskovac i njegova
okolina žive od gajenja konoplje. Još Herodot je isticao
tračko-daradansku konoplju. Leskovačka važi ka o najbolja u celom
Pomoravlju i Toplici, jer biljka ovde izraste i do 3,5 m visine. Za
dobijanje semena prednost se daje crnoj konoplji koja se žanje u
jesen. Konoplja se seje krajem aprila, bela se seče već u avgustu. U
proseku jedno seljačko domaćinstvo dobija deset metarskih centi
konoplje, a imućniji seljaci, na primer u Pečenjevcu, i do 35 centi.
Početkom oktobra, kada se sva požnjevena konoplja suši u beskrajnim
redovima malih piramida, sva sela kao da su opkoljena ogromnim
logorima malih šatora. Očišćeno vlakno seljaci prodaju većinom u
Leskovcu. On je neka vrsta berze na kojoj se već prema žetvi i ponudi
formira cena robe. Strani kupci su postali veoma oprezni, jer su, na
žalost, u poslednje vreme vrlo česti pokušaji podvala u težini
(vlaženjem unutrašnjosti bala ili umetanjem sena i sl.). Ali ipak se i
dalje znatne količine izvoze u Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju, Albaniju
itd. Ono što ostane, siromašnije stanovništvo samo prerađuje u užad
različite debljine, koju najvećim delom otkupljuju trgovci iz Skoplja,
Plovdiva, Jedrena, Bukurešta i Dobrudže.
U Leskovcu ima više od 400 prerađivača konoplje i užara, 3 tkača
lanenog platna i 3 mutavdžije. U svakoj kući ispred nje, u
periferijskim četvrtima grada, zvrje točkovi i točkići; čoveku se čini
da se našao u nekoj ogromnoj fabrici užadi. Osim toga, radi se na
bezbroj primitivnih razboja. Čuvene su leskovačke bisage od kostreti,
vuneni pokrovci za konje, ćebad itd.
Leskovačke žene su vešte u tkanju kao velo tankog pamučnog platna sa
raznim šarama od utkane svile, koju takođe same upredaju; ti proizvodi
imaju dobru prođu i dobro se plaćaju.
U Leskovcu se razvija i grnčarstvo, najomiljeniji oblici često
podećaju na posude koje se nalaze u okolini pod ruševinama rimskih
građevina. Postoji i skromna štamparija, koja se može pozdraviti kao
lep znak napretka, dobar parni mlin, 180 baštovana, 63 pekara, 54
mesara i kobasičara, 185 ugostitelja, 240 abadžija, 78 opančara, 365
trgovaca, 7 advokata itd.“
Poput vremeplova, putopis ovog velikana nauke 19. veka, vraća nas u
stari Leskovac, onaj koji je nosio duh preduzetništva, inovacije i
sjaj slobode od Turaka. Onaj Leskovac koji smo mi zaboravili, a koji
će nešto kasnije postati jedan od najbogatijih gradova u Srbiji. Ali o
tome, nekom drugom prilikom…

Priredio:
Vladimir Stevanović