Kako do memorijalnog centra za majske žrtve? (FOTO)

BEOGRAD

Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović rekla je u izjavi novinarima da je razgovarala sa ambasadorkom Norveške o tome kada će biti završen memorijal za 77 ubijenih i 240 ranjenih mladih ljudi na ostrvu Utoja i u Oslu, i da je navodno dobila odgovor da on još nije završen. Međutim, memorijal je otvoren pre godinu dana, nakon 10 godina planiranja i realizacije.

19939798845_dbcec2d99c_o

Memorijalni centar na ostrvu Utoja, Norveška. Foto: Arbeiderpartiet/Flickr

Autor: Veran Matić

Kako da dođemo do adekvatnog memorijala u Srbiji?

Mislim da memorajal o kojem govorimo treba da obuhvati sećanje na sve žrtve majskih zločina – i iz OOŠ „Vladislav Ribnikar“, i iz Malog Orašja i Dubone. Zločini su povezani i sećanje, odavanje pijeteta, tugovanje, mora biti jedinstveno. 

Više ću pominjati zločin u Ribnikaru jer je inicijalni, i zbog toga što se ova institucija više pominje i kao mesto budućeg memorijalnog centra. I zbog toga što ima mogućih paralela sa Utojom: 

Ostrvo Utoja bila je centar za edukovanje mladih norveške laburističke partije, mesto na kojem su se mladi učili progresivnim idejama, multikulturalizmu… Na sličan način u širem smislu možemo govoriti i o Ribnikaru. I iz jednog i iz drugog obrazovnog centra izašlo je puno sada uglednih ljudi, poslovno, politički i na svaki drugi način. Ubica sa Utoje nikada se nije pokajao, kao što možemo da čujemo da se ne kaju ni majske ubice i njihove porodice. I u Norveškoj nema doživotnog zatvora kao što u našoj zemlji ne znamo šta će se dogoditi sa maloletnim ubicom, dok je za ubicu iz Dubone i Malog Orašja jasno da neće moći da dobije više od 20 godina, što znači da će relativno mlad izaći iz zatvora. Ovaj podatak je važan zbog toga što i norveško i srpsko društvo moraju da grade nove prakse permanentno kako bi društvo osposobile da se suprostave idejama masovnih ubica, kako bi se stvorili preventivni mehanizmi, obrazovni modeli koji će štiti društvo od ekstremizma. I u jednom i u drugom slučaju imamo motive, bar koliko smo mogli da razumemo iz malo pouzdanih informacija, koji se tiču napada na čestitost, dobrotu, plemenitost, kreativnost, drugarstvo. U Norveškoj je ubica pucao u multikulturno društvo, u inkluzivnost društva, socijalnu pravdenost. U odgovoru na zločin, tadašnji premijer Jens Stoltenberg prvih dana je rekao da ujedinjena Norveška mora odgovoriti sa više demokratije, više otvorenosti i više čovečnosti. 

Memorijalni centar na ostrvu Utoja, Norveška. Foto: Human-Etisk Forbund/Flickr

Izgradnja memorijala, nije bila samo arhitektonska, građevinska, umetnička operacija. Potpuno integrisanje svih preživelih i ranjenih, kao i porodica ubijenih u ceo proces stvorilo je dugogodišnji period korisnih debata i snaženja društva upravo po onim pravcima koje je ubica hteo da poruši. 

Nekada je na Utoju dolazilo nekoliko stotina, možda par hiljada mladih tokom godine, a danas samo na radionice demokratije dolazi godišnje 10.000 mladih i još nekoliko hiljada iz celog sveta. Raspravljaju o rasizmu, raznim eksremizmima, kako se gradi demokratsko društvo, gde je uloga svakoga i koliko demokratiju moramo čuvati i negovati svakoga dana, svako od nas. Na Utoji se održava i deo Svetskog foruma za slobodu izražavanja, u kom učestvuju predstavnici mladih iz preko pedeset zemalja sveta. Jedinstveni zaključak je da je Utoja postala sve ono što ubica nije hteo. 

Kada razmišljamo o memorijalu u Srbiji puno možemo da naučimo iz procesa koji je sproveden u Norveškoj. Prvo je stvoren nacionalni konsenzus a potom i strpljivo komuniciranje sa svim porodicama širom Norveške, dakle sa više od 300 porodica.  Kod nas je taj proces jednostavniji i može brže da se obavi, ali komunikacija mora da uvažava bol i tugu kroz koje prolaze porodice ubijenih i ranjenih, porodice prisutne dece, nastavnici… Proces moraju da vode duboko empatične i strpljive osobe sa snažnom društvenom podrškom. Ovaj proces mora u isto vreme i da bude vezan sa sistemsko rešavanje svih problema sa kojima se suočavaju porodice, ranjeni, oni koji su bili svedoci ili jednostavno svi koji su bili deo okruženja ovih zločina koji ih je traumatizovao. 

Podrška stručnjaka za traume je važna, i mora da bude vrhunska, sa potpunom posvećenošću. Tretman trauma dokle god je to potrebno svakom pojedinačno, ali i institucionalna izgradnja podrške zdravlju svih koji su prošli kroz traumu, specijalizovana sa mehanizmima koji će omogućiti lakšu dostupnost zdravstvenih usluga. Apsolutno je neophodno snaženje lokalnih zdravstvenih i socijalnih službi koje bi trajno omogućile izlečenje. Finansijska podrška, trajna, sa idejom da ni jedan proces vezan za ozdravljenje ne sme da bude ometen socijalnim položajem, siromaštvom, svakodnevnom brigom za egzistenciju. 

Kada se obilaze porodice i kada se razgovara o memorijalu, mora se razgovarati i o svim problemima sa kojima se one suočavaju, sa ciljem da se i tim procesom reše svi problemi. 

Jer šta će nam memorijal ako žrtve i dalje pate. 

Bio bi vrhunski cinizam praviti memorijal a da nije učinjeno sve što je neophodno da se koliko god je to moguće normalizuje život onih koji su preživeli. 

Paralelno je važno da država donosi odluke koje će voditi ka izgradnji memorijala koji će biti institucija od integriteta. 

U ovom trenutku je jasno da deo škole „Vladislav Ribnikar“ ne može da se koristi kako bi postao deo memorijala koji je vezan za mesto zločina. Deo tog prostora aktuelni Savet roditelja bi želeo da se vrati u upotrebu. Kao što mu ime kaže, Savet je savetodavno telo i to mišljenje nikoga ne obavezuje. Ali toksična atmosfera koja se stvorila oko ove teme može se rešiti odlukom vlade da je ovaj prostor opredeljen za budući memorijal i da to više ne može da bude deo bilo kakve rasprave. U isto vreme, vlada mora da pronađe rešenje da đaci koji pohađaju ovu školu dobiju najbolje moguće uslove, što znači da se pronađu rešenja koja će eliminisati pritisak na prostor memorijala a u isto vreme omogućiti deci i nastavnicima najbolje uslove za rad. Kao i nove programe koji bi kroz već postojeće predmete i aktivnosti škole, nastojali da se umanji trauma, da se na adekvatan način predstave masovna ubistva, da se stvore preduslovi da sve što se događa oko memorijalizacije ne bude više nikada deo negativnih narativa. 

Upravo obrnuto, da budemo ponosni kao društvo što ćemo izgraditi instituciju sećanja i novi obrazovni i debatni prostor koji nam je nedostajao. Nacionalni, regionalni i međunarodni. Da kao Norvežani odgovorimo svom snagom na zločinačko mračnjaštvo, da odgovorimo tako što ćemo graditi bolje društvo, tako što ćemo dobrotu, plemenitost, solidarnost vratiti u osnovu našeg svakodnevnog delanja. A iskustva iz ovog užasa da pretvorimo u nove alate za borbu protiv nasilja i ekstremizma. 

Bilo je i u Norveškoj ideja da se sruše objekti u kojima su ubijani tinejdžeri, ali je bilo i onih koji su želeli da se vrate i time demonstriraju da ih nije ekstremista zastrašio. Nađena su rešenja da objekti budu i mesta pijeteta ali da se u okolini izgrade i spomen obeležja i prostor za edukaciju, diskusije, ali i za tugovanje. 

Mislim da deo škole koji je sada zatvoren za nastavu nije dovoljan za ambicioznije projekte i da će biti veoma važno kroz prikupljanje ideja i kroz arhitektonska rešenja, rešiti nekoliko bitnih ciljeva: 

da se obezbedi dostojna memorijalizacija mesta zločina, 

da se stvori trajna obrazovna insitucija i 

da se stvore uslovi za nastavu đacima i nastavnicima. 

Najlakše će biti sa obezbeđivanjem dodatnog prostora i za redovnu nastavu i za obrazovnu funkciju memorijala, jer u građevini je sada skoro sve moguće. Najteže i najvažnije je napraviti programe koji bi donosili društvu one vrednosti koje sada nemamo, ili smo u deficitu ili se jednostavno o njima ne razmišlja, Neophodno je razviti i važnu komunikaciju sa sličnim institucijama u regionu i svetu kako bi se unapređivalo iskustvo i stvarali mehanizmi za prevenciju nasilja, razvoj demokratije, toleracije, solidarnosti. Srbija nema ni jednu takvu instituciju. Devetnaestoro ubijenih, desetine ranjenih i stotine traumatizovanih u samo dva dana zaslužuju da njihovi životi budu temelji insitucije koja će dostojno slaviti civilizacijske vrednosti i otvoriti prostor da se naprave društvene promene kako se nikada ne bi dešavali ovakvi masovni zločini, kako bi se trajno radilo na smanjenju nasilja, demilitarizaciji, razvoju humanističkih vrednosti i znanja. 

Potrebano je doneti odluke koje se ne mogu osporavati a koje će zaustaviti polarizaciju, povređivanje žrtava, dnevnu traumatizaciju. Samo zamislite kako je deci koja su ostala bez braće i sestara u tom prostoru u koji svakoga dana dolaze, kako je njihovim roditeljima, kako je deci koja su bila u učionici i hodniku i prisustvala masakru, kako je teško povređenim nastavnicima i onima koji su u tog dana ušli u učionicu da pokušaju da pruže pomoć stradalima, a kasnije su morali da identifikuju svoje najdraže đake. Kako je deci iz susednih učionica… Kako je svoj deci u toj školi i sa svim mogućim polarizacijama i senzacionalizmima. 

Bilo bi važno da roditelji ubijene i ranjene dece posete prvenstveno memorijal na Utoji, da se upoznaju sa roditeljima stradale dece u Norveškoj, da se upoznaju sa procesom izgradnje memorijala i društvenih promena koje su se desile u Norveškoj u protelih 12 godina. 

Memorijalni centar na ostrvu Utoja, Norveška. Foto: Statsministerens kontor/Flickr

Prisustvovao sam susretu i komunikaciji roditelja iz Beograda, Dubone i Malog Orašja. To je razumevanje na pogled, to je saosećanje kroz svaki atom, to je neprocenjiva podrška. To možete samo poštovati jer, nadajmo se, nikada nećete znati kako im je. Zbog toga je važno da ih ne stavljamo u poziciju da budu meta i da budu povređivani svakoga trena. 

Kada je pročitao moj prethodni tekst, jedan prijatelj mi je napisao da je shvatio koliko je važna: 

Posvećenost, nasuprot neposvećenosti. 

Empatičnost, nasuprot neempatičnosti. 

Hrabrost da se uđe u prostore bola svake porodice i traume cele Srbije, nasuprot kukavičluka onih koji imaju moć države. 

Onih koji imaju hrabrost za svakodnevne političke obračune a nemaju hrabrost da uđu u zonu bola zajednice Ribnikara, Dubone, Malog Orašja i Srbije. 

U ovako ograničenom bipolarnom nizu, brine me ono što proizvodi neposvećenost i neempatičnost i kukavičluk bega od društvenog i individualnog bola u verbalnu okrutnost političkih obračuna. 

Brine me što tu bol, taj muk pretvara u muk. 

Brine me što će se taj muk pre ili kasnije izraziti kao krik osvete. 

Citirao sam ovu belešku jer ona vrlo precizno definiše kakve nas implikacije čekaju ako propustimo ovu šansu da učinimo sve što je u našoj moći da preokrenemo ovu negativnu spiralu.

Veran Matić-Javni servis

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare