GAJDARDžIJE

             Gajdardžije su u starom Leskovcu bili veoma poznati. Bez njih ni jedno veselje nije moglo da prođe, a mladići i devojke su jedva čekali nedelju pa da se, dok gajdardžija svira, uhvate u kolo… I do koje ti ne doba – igranje i pevanje do moganje!
             Poznate su bile igranjke uz gajde u Panađurište, u Sat malu i Belčug malu ( stara klanica )  gde su se uz sviranje u gajde u kolo hvatali i momci i devojke čak iz Kasparov sokak, Kovanluk, Rupe… Među gajdardžijama je bio poznat i Gorča gajdardžija iz Abadžiski sokak. Od mnogo sviranje Gorčino gajde je bilo izbušeno, pa ga Gorča  zakrpija s kamenjčiki vrzani s kanap.
           
 Iz tih vremena ostalo je i dirljivo sećanje na – Trajka gajdardžiju čijeg su sina Josifa usvojili Stevan Stojiljković Ludajka i njegova žena Sika.
Kada mu je umrela žena onda je Steva Ludajka i Trajka gajdardžiju priveja da živi kod njega i čuvaja ga je ko da su braća rođena bili. U jesen iz lojze u Vinaračku čuku Steva i Trajko doterav po šes-sedam kola praske “i mi do dva sata noću sedimo i ljuskamo praske – vadimo koske iz nji da se ispeče rakija. Trajko svira u gajde i mi pevamo i takoj ni ne osetimo kd gi onej praske izljuskamo, kaže Ljubica Ludajska. I ranije je takoj bilo – kd dođe nedelja – žene spremiv ručkovi, ruča se i svi mi, iz sve četri ludajske kuće i komšije iz Bliznački sokak – soberemo se kude čiču Stevu. I ondak Trajko uzne gajde i kd počne da sviri – igranje i pevanje do moganje! Trajko ne prati s gajde i mi pevamo, a najviše smo pevali pesmu “Šareno pile po goru ide“. Toj nam je najveći provod bija.

Steva Ludajka i Sika Šušurejska su Trajka gajdardžiju čuvali ko dete malečko. Čuvan je sve u belo – sve u beli čaršafi, u beli jastuci – ko bebu su ga čuvali. I Steva je bija ostavija u amanet – da mu Trajko svira u gajde kd ga iznosiv iz kuću. I kazuvaja je na Trajka:
– Trajko, kd umrem, da duneš ednu po mene – da me ispratiš ss gajde!
I na dan – Badnje veče čiču Stevu – sahranjujemo. Kd ga iznosimo iz kuću da ga turimo u kola i otkaramo na groblje, počeše da vikav na Trajka gajdardžiju:
– Ajde, bre, Trajko – duni gu! Steva je mlogo voleja da sviriš da igramo! Duni gu ednu!
I Trajko kd gu dunuuu u onoj gajde … pa toj je tolko jezivo bilo!
Mi nosimo sndak ss čiča Stevu, a na Trajka – sluze mu idev na oči od žalos što je Steva umreja, a on sviri u gajde.
I Trajko je sviraja u gajde sve dok iskočimo iz avliju i turimo sndk s čiča Stevu u kola. Jer, toj je Steva Ludajka i ostavija amanet – da mu Trajko svira u gajde kd ga iznosiv iz kuću.’’

                                                     Sava Dimitrijević