VLASOTINCE

Sedamdesetogodišnja Ljubinka Perišić sav svoj radni vek provela je u
Vinarskoj zadruzi, odnosno u OOUR ,,Podrumi” i seća se svih lepih dana iz Vlasotinca
provedenih u firmi i zbog toga je boli još i više što danas ne postoji
njena bivša firma i što je korov prekrio nekadašnje lepo uređeno
dvorište.

Još više je boli nepravda koju je doživela isplatom od 807 dinara po presudi za neisplaćene

zarade a potraživanej je pre više od 15 godina bilo 106.000 dinara.

• U društveno preduzeću ,,Podrumi” koja je poslovalo u okviru Vinarske
  zadruge provela sam radeći na mnogim administrativnim poslovima punih
  dvadeset godina. Sa puno sreće i radosti svi radnici dolazili su u
  firmu i radili su sa puno entuzijazma čineći sve da proizvodnja vina
  bude rekordna a sam kvalitet proizvedenog vina bude vruhnski.
  Proizvodni kapaciteti su bili veliki, a u podrumskim bačvama
  ,,stanovalo” je na hiljade litara najkvalitetnijeg vina kao što je bila
  Ružica, Grom, Plemenka i još neka vina. Gotovo svakodnevno iz kruga
  firme izlazili su šleperi natovareni flašama svih naših proizvedenih
  vina. Bilo je to vreme kada nismo mogli da zadovoljimo kupovne
  kapacitete naših poslovnih partnera – seća se i sa puno tuge i žala
  priča o srećnim vremenima u vlasotinačkoj Vinarskoj zadruzi Ljubinka
  Perišić kršeći od tuge svoje ruke u svom porodičnom domu.
  NNR: Koliko ste dugo bili u firmi i na kojim ste poslovima radili ?
  Lj.Perišić: – Radila sam na administrativnim poslovima i nema tog
  radnog mesta gde se nisam bila, a najviše sam bila na poslovima
  likvidatora blagajne. To je bio izuzetno odgovoran posao koji sam
  uspešno i sa posebnim elanom obavljala i na zadovoljstvo svojih
  rukovodilaca.
  JUGpress : Kada ste napustili firmu ?
  Lj:Perišić: – Iz firme sam izašla 2004.godine kada je ona bila već u
  dubokoj provaliji i bez šanse da se može iz tog pakla izvući. Nije
  bilo novca za lične dohotke i gotovo je u firmi sve stalo i bilo je
  bespredmetno dolaziti na posao koga nije ni bilo.
  JUGpress: I gde ste otišli posle toga ?
  Lj:Perišić: – Sa svojim pokojnim suprugom Milanom kupili smo jednu
  parcelu blizu Vlasotinca gde smo sadili povrće i voće kako bi smo
  mogli da preživimo, jer sa svih strana su stizali problemi koje je
  bilo nemoguće rešiti, jer novca nismo imali.
  JUGpress: Mnogi radnici su svoje neisplaćene zarade sudskim putem
  pokušavali da naplate ?
  Lj. Perišić: – Naravno da sam i ja svoje neisplaćene zarade zatražila
  preko suda koji je svojom izvršnom presudom pre više godina utvrdio
  da imam potraživanja u iznosu od 106.000 dinara. U to vreme bila je to
  dobra suma novca i planirala sam da tim novcem obavimo neke vroma
  važne poslove za naše domaćinstvo.
  JUGpress: I, šta je dalje bilo ?
  Lj. Perišić: – Tužna i bolna priča. Bez novca imali smo problema sa
  neplaćenom strujom, na pijaci se nije moglo ići ako se nema para. I
  sada ništa nisu manji problemi. Eto i sada na pijaci kupujem hranu koja
  je najjeftinija, a zna se, ona, nije kvalitetna. Primera radi kupujem
  pardajz koji pegav i nikakav i sve to kući nožem odstranim kako bih
  mogla da bar jedan deo tog kupljenog paradajza iskoristim za jelo.
  JUGpress : Da li ste pokušavali da na zakonit način naplatite svoje zarade ?
  Lj:Perišić: – Jesam kao i mnogi od radnika sa kojima sam radila.
  Stečajni upravnik davao je neka obećanja koja nikad nije ispunjavao. A i
  sama država ni malo nije pokazala volje i želje da se sav ovaj
  galimatijas sa radnicima reši na pravi način i u razumnom roku.
  JUGpress: Ipak je najzad stigla presuda ?
  Lj:Perišić: – Bolje i da nije stigla. Pre nekoliko nedelja, da budem
  precizna 9. novembra prošle godine dobila sam uplatu na moj tekući račun u
  iznosu od 807,13 dinara. Sramno i nedostojno za običnog čoveka. I šta
  posle sve ga ovoga reći, nego da je krajnje neljudski i nehumano od
  strane onih koji imaju obavezu da vode račun o pravdi svojih građana.
  Još i sada posle tog saznanja nekoliko dana ne mogu da shvatim i
  prihvatim ovo što me je snašlo – kaže nam na kraju razgovora izuzetno
  razočarana, Ljubinka Perišić onim što joj se desilo oko naplate svojih
  plata u firmi u kojoj je godinama radila.

KAKO JE PROPALA VINARSKA ZADRUGA

Pre pola veka, pa čak i pre toga bila je privelegija da se za stolom u
izuzetno svečanim prilikama nazdravi čašom vina koje je bilo iz
podruma vlasotinačke Vinarske zadruge. Da se u tom periodu proizvodilo
vino sa posebno kvalitetnom aromom govori i činjenica da ga je u
posebnim prilikama bilo čak i na Bečkom dvoru. Vlasotinački domaćini
imali su svoje vinograde koji su im donosili velike zarade i mnogo
mladih iz tog vremena školovalo se na fakultetima širom Jugoslavije.
Danas, po nekim procenama u ,,životu” je nešto manje od 150 hektara pod
vinovom lozom, a nekada je ta brojka od 1.200 hektara u opštini
Vlasotince bila impozantna gledana iz ugla današnjeg vremena.
Vlasotinačka vinarska zadruga imala je na terenu u vinogradima i
svojim proizvodnim pogonima veliki broj radnika koji su imali dobra i
sigurna primanja. Ali krajem prošlog veka stigla su neka nova vremena
poput olujnih gradonosnih oblaka koji su znali ponekad da opustoše
vinograde. Od tih vremenskih nemani mnogo više zla mnogim privrednim
uspešnim firmama naneli su joj pojedinci i sam sistem koji nije znao,
a mnogi veruje i da nije želeo da sačuva sve te uspešne firme.(kraj) VS/LJS