VRANJE
Humanitarci Marko Nikolić i Tamara Misirlić iz Vranja vratili su se iz afričke zemlje Ugande, gde su tokom juna posetili decu u sirotištu kako bi im obezbedili bunar sa pijaćom vodom, hranu i odeću.
,,Napravili smo dva bunara za vodu, kupili hranu za preko 400 dece, obuću za preko 300 dece, igračke, lekove, slatkiše, sokiće i mleko. Kupili smo odeću, dali novac kao podršku majkama koje imaju bebe, lečili decu koja su bolesna i povrđena. Misija uspešna. Nastavljamo da pomažemo deci i porodicama iz Srbije”, rekao je Nikolić.
Nikolić je master profesor sporta, fizičkog vaspitanja i fitnes menadžer koji živi i radi u Kuvajtu. U junu mesecu prošle godine popeo se na Kilimandžaro kako bi pomogao u sakupljanju novca za lečenje tri Vranjanke, a u avgustu 2018. godine trčao je do Atine i prešao 1.000 kilometara za bolesnu devojčicu iz Aleksinca. Misirlić je studentkinja prava i ekonomije, karatistkinja i osnivačica humanitarne fondacije ,,Tamara Misilić”.(kraj) DC/SM
Lepo je čuti za humanost Lepo je ponekad i videti ali zašto svaku ama baš svaku humanu stvar moramo i da snimimo.
A ne bez kamere to ne vredi mora da se fokusira kamera na nečiji bol i tugu patnju da se od toga snime tv novele pa u trk i ko napravi najtuzniju pricu a ova druga strana cvetaju mi ruže i skupljajmo lajkove pohvale, hvalospeve i ostalo nebil i nagradu koju zgrabili za humanistu godine..
Zar ne bi mogli jedan dan u životu da nešto lepo učinimo humano a da to nigde ne objavimo nego da sačuvamo u sebi i u svom srcu i da kažemo bože kako sam imao/la lep dan ne to je teško već fejk humanost sve mora da se objavi Sve mora da se vidi ne bi li nakupili koji bod više E to je onaj problem i kompleks u coveku koji bolje zivi od drugog