LESKOVAC

Gimnastički klub „Dubočica“ je formiran 1986. Devedesetih godina je zamrzao rad i od 2011. ponovo počinje da radi. Školu gimnastike vodi osam trenera, a starosna dob je podeljena po kategorijama i tu su deca od I-IV, i V-VI razreda. Starije uzraste nemaju, ali će i to za koju godinu da dođe na red, kad sadašnji klinci narastu. Ukupno šezdesetak dece se bave gimnastikom. Zahvaljujući ljubaznosti Ilije Đorđevića, direktora OŠ Josif Kostić, sportska sala te škole služi za treninge.

Za ovo kratko vreme postignuti su sjajni rezultati. Ostvareni su plasmani na državnom prvenstvu, osvajaju se medalje u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji. Na žalost, gimnastika nije zastupljena u medijima. Dalje, nema puno takmičenja, jedva par godišnje, pa deca i nemaju prilike da pokažu šta znaju. Kako se to odražava na decu koja dolaze da treniraju pojašnjava trener Goran Stojanović, koji kaže da je gimnastika takav sport. Prevashodni cilj je da se deca pravilno razvijaju, da postaju i fizički i mentalno zdrava, kako bi kasnije postali dobri ljudi, korisni za svoju sredinu i svoju državu.

„Mnogo se dugo sprema i uči svaki elemenat. Gimnastika je interesantna za gledanje i jako je korisna. To je bazičan sport koji bukvalno osposobljava dete za sve druge sportove. Ali, jako je naporna, pa možda i dosadna, jer se ponavlja jedno te isto. Mada, u svim sportovima imate to treniranje osnovnih stvari koje mogu da budu dosadne. Deca znaju da budu nestrpljiva, žele odmah da nauče, na primer, salto. Ali, ako se ne znaju osnovne stvari nema toga.“

Šta kažu deca koja dođu da treniraju, zašto to rade, koliko dugo se zadržavaju? Goran kaže da je to sve pojedinačno, bukvalno od slučaja do slučaja. Neko dođe iz radoznalosti, proba par puta i prestane, a neka deca su tu već par godina.

„Pored dece koja žele da se bave gimnastikom, imamo i slučajeva gde određena grupa dece ima problema sa motorikom, a gimnastika je u otklanjanju toga neprikosnovena. Zatim, kod naglog rasta dolazi do određenih deformiteta, što opet gimnastika koriguje. Bavljenje gimnastikom nikako ne može da smeta. Pojedina deca zavole sport, društvo, trenere, nađu se u tome i stalno dolaze. uporno treniraju i postaju takmičari, osvajaju i medalje, što im postaje i satisfakcija za uložen trud.“

Gimnastika je pojedinačni sport. Kako izgleda trening, jer je tu više dece, ne može svako da trenira sam.

„Radimo grupno, ali se obraća pažnja na svako dete. Posao trenera u gimnastici traži mnogo fizičkog rada, asistencije i koncentracije, jer povrede su opasnije nego, na primer u košarci… U principu, trener zna svako dete i zna gde može da pogreši, pa se na to i usmerava pažnja. Ja sa decom imam neki drugarski odnos, šalimo se, igramo, ali ima momenata kada kažem da moramo da se uozbiljimo, jer neki elemenat koji treba da vežbamo to traži.“

Niko ne može sam, tako ni klub. Uglavnom imaju podršku roditelja, koji shvataju da je to prevashodno za dobrobit dece. Pošto gimnastika nije neki sport gde se okreće neki veliki novac, jasno je i da niko nema onaj problem u glavi da li da juri za parama ili da da prednost nekim drugim stvarima.

„Tako mi ne moramo deci da pojašnjavamo da nije sve u parama. Sa roditeljima sarađujemo maksimalno, oni znaju da tih sat vremena koliko je dete na treningu neće biti problema. Da je prevashodni cilj bavljenje sportom zbog zdravlja i da će na taj način teško ući u neku priču koja je loša po njih. Imamo i finansijsku pomoć grada, za koju mislimo i da smo je opravdali postignutim rezultatima.“

Onaj ko želi da proba da se bavi gimnastikom treba samo da prošeta do škole „Josif Kostić“ i vidi istaknut plakat na kome piše kad su termini treninga i dođe.