LEBANE-LESKOVAC

Fotografija me je fascinirala još otkad sam bila mala, a ljubav prema fotografiji dovela me je i do prvog fotoaparata s kojim sam mogla da unapredim svoje znanje. Osnove fotografisanja naučila sam od fotografa Saše Đorđevića prilikom pohađanja treninga koji je bio pod organizacijom Građanskih inicijativa.

To me je dovelo do međunarodne foto kolonije “Foto istok – Foto zapad”, koji je organizovao Medijski istraživački centar to jest Saša Đorđević i Jelena Đukić-Pejić. Njihova ideja bila je da okupe osmoro studenata Novinarstva, sa Filozofskog fakulteta u Nišu i osmoro migranata iz Prihvatnog centra u Preševu. Hteli su da sruše predrasude koje smo imali jedni prema drugima i da pokažu kako svi zajedno možemo lepo da funkcionišemo i učimo o fotografisanju.

Svašta smo čitali jedni o drugima u medijima i postojao je izvestan strah na početku, jer se nismo poznavali. S obzirom na to da je kolonija trajala pet dana, mi smo se već prvog dana uveliko družili s njima, pozirali, fotografisali smo jedni druge, bila je to jedinstvena prilika da stupimo u kontakt s njima i bliže ih upoznamo. Shvatili smo da je sve što nas zapravo razlikuje boja kože, što nije predstavljalo nikakvu smetnju da bismo se družili.

Većina njih dolazi iz Sirije, a samo jedan iz Egipta. On je po struci profesor geografije i stalno se čuo preko video poziva sa ženom i decom koji su u Egiptu i oduševljeno im je pokazivao mesta koja smo posećivali. Svi su različitih profesija. Amir, se bavi filmskom produkcijom, a osim maternjeg i engleskog, govori i srpski jezik, tako da je razgovor sa njim bio veoma interesantan.

Pitali smo ih da li im se sviđa Srbija i sta misle o nama, a oni su rekli da je Srbija veoma lepa, ali da planiraju da idu dalje. Istakli su da je ovo prvo prijatno iskustvo koje su doživeli u našoj zemlji, s obzirom na to da su bili u prihvatilištu i nisu imali mnogo kontakta sa Srbima. To što su nas upoznali značilo im je da steknu neki utisak o nama, a po njihovim rečima on je odličan. Ova kolonija im je omogućila, osim fotografisanja i druženja sa nama, i posećivanje turističkih lokaliteta u Nišu i okolini, što je njima bio doživljaj jer su tek tada mogli da vide lepote naše zemlje. Od svega toga, nekima od njih je poseta logoru bila najmanje prijatna, iz ličnih razloga, zato što im je probudila sećanja na neprijatnosti koje su doživeli prilikom migracije.

Razgovor s Maždom veoma me je rastužio. Njegov prvi susret sa Srbijom zapravo je bio u bolnici zbog povrede ruke. U tom delu bolnice je samo jedan lekar znao engleski jezik, ali on nije dolazio stalno, verovatno zato što je imao dosta posla, pa je Mažd često bio usamljen. Tada su bile pooštrene mere zbog kovida i nisu mu dozvoljavali da izlazi napolje, a pošto je pušač stalno je osećao potrebu. Dozvoljavali su mu da ide u toalet samo tri puta dnevno, pa je on raspoređivao vreme i trpeo kad mu se išlo, jer je smatrao da je bolje da sačeka još sat vremena da bi mogao da ide i kasnije. Nisam baš razumela zašto je to bilo tako. Bilo mi je jako žao zbog toga. Razmišljala sam o tome koliko je patio u tim trenucima. Kasnije smo saznali i da je već par godina razdvojen od žene i deteta koji su ostali u Siriji. Pored svega toga što mu se desilo, on je ostao vedrog i pozitivnog duha, što nas je oduševilo.

Stekla sam jako lep utisak o njima, sasvim suprotan od onog kako su nam prikazivali pojedini mediji. Oni su dobri, osećajni, druželjubivi, inteligentni, obrazovani mladi ljudi. Naravno, u svakom žitu ima kukolja, kako kod nas, tako i kod njih, ali ekipa koja je bila sa nama bila je fantastična.

Fotografisanje nam je pomoglo da kroz objektiv gledamo u stvarnost i vidimo da smo svi mi isti i da nema potrebe za predrasudama sa bilo čije strane. Za vreme foto kolonije zaustavili smo trenutke zajedničkim fotografijama i zauvek ćemo ih se sećati.

Jovana Stošić