NIŠ
Aleksandra Vugdelija iz Niša se amaterski bavi trčanjem, a onda je odlučila, na nagovor svog brata, da počne da trči polumaratone. Start je bio više nego dobar jer je na dva istrčana polumaratona ove godine u Kruševcu i Leskovcu osvojila u ženskoj konkurencije dva treća mesta. Nagradama je više nego zadovoljna jer se takmičila sa profesionalkama, ali je upornim treningom i ljubavlju prema trčanjem uspela da 21 kilometar istrči sa sat i 49 minuta. Trčala je i u Kragujevcu, ali je tada bila četvrta. Inače, Aleksandra se celog života bavi sportom i to malo neočekivanim za žene. Već 15 godina trenira kik boks.
„Na polumaratonima ima puno takmičara, bude ih i do 200, ali je žena mnogo manje“, kaže Aleksandra. „Trčimo svi zajedno, ali kada se dodeljuju nagrade kategorije se odvajaju. Na polumaratonu u Leskovcu sam bila 59 u ukupnom plasmanu od 200 takmičara, ali treća među ženama. Ostalo su bili muškarci. Mislim da mogu još bolje“.
Ideja da se okuša u trčanju polumaratona došla je od brata sa kojim trenira kik boks. Deo treninga za ovaj sport se svodi i na trčanja, a Aleksandra je to činila sa lakoćom.
„Bratu je palo na pamet da počnemo da trčimo maraton. Ja sam , onako, kao laik, pristala na to. Spremili smo se za tri meseca, ali su tada počela i odricanja. To mi je bila prva trka i svima je bilo čudno da se neko ko tek počinje da trči odluči za trku od 42 kilometara. Prvi maraton sam uspešno istrčala i bilo je to predivno iskustvo za mene. I sama sam se iznenadila kada sam videla da sam bila deseta među ženama, a bilo je oko 3.000 takmičara koji su prošli kroz cilj“.
Nakon prvog maratona Aleksandra se odlučila za polumaraton.
„Pripreme su teške i zahtevaju velika odricanja“,dodaje Aleksandara. „Trčim svakog dana po nekoliko sati. Pred samo takmičenje i dva puta dnevno, a pripreme podrazumevaju i uspon. Pripremam se na Keju, a trčim od centra do Niške Banje.Priroda je predivna i to mi je dodatna motivacija za mene jer uživam u prirodi“, priča Aleksandra i kaže da bi svima prepotučila da počnu, makar, rekreativno da se bave trčanjem.
„Trčaje je težak sport, ali za mene je to pravi odmor. Dok trčim pustim mašti na volju, to me smiruju i čini opuštenom. Osećam se slobodnom i svojom. Postoje i krize dok trčim, ali onda sama sebe bodrim da nastavim dalje. Kada istrčim polumaraton osećam se još bolje, ali malo sam „prazna“ jer sam ispunila cilj koji sam imala pred sobom, a onda počinjem od početka“.
Aleksandri je trčanje u krvi od malih nogu. Seća se da je još kao devojčica volela da trči. Dok je bila mala bilo joj je dosadno da sa drugaricama igra neke od dečijih igrica.
„Onda sam ih ostavljala i odlazila da trčim dok se one igraju. Trčala bih oko kuće, po ulici, dvorištu, onako u krug. Napravim i po hiljadu krugova tako trčeći dok one ne završe igru, pa se onda vratim“, priča Aleksandra. „I kada bih išla negde ja sam više trčala nego hodala što je mnogima bilo čudno“.
Sudeći po onome kako stvari sada stoje Aleksandri se isplatilo trčanje oko kuće. Sada sa lakoćom pripemi sebe za polumaraton. Tek je počela, ali kaže da neće odustati.
„Sport je za mene sve. Ne bih mogla da izdržim ni jedan jedini dan da se ne bavim nekim sportom ili da ne treniram. Sa bratom Milanom Stankovićem koji trenira kik boksere sam stalno na nekom treningu“, kaže Aleksandra.
Sada čeka novi polumaraton. Obećala je sebi da će jednog dana pokušati među prvima da prođe cilj i u maratonskoj trci.