LESKOVAC
Nakon šest meseci završena je Škola kreativnog pisanja, a četvoro polaznika je uspelo da dođe do kraja. Na svečanosti gde su im uručene diplome oni su pročitali svoja dela i tako upoznali javnost sa delom onoga što su radili.
Ovu akciju pokrenuli su profesori Predrag Stanković, Vladimir Mičić i književnik Saša Stojanović, koji kaže da su uputili poziv svim mladim ljudima da učestvuju u ovoj školici.
„Na taj način smo im omogućili da njihovo pisanje ugleda svetlost dana. Očekujem da oni vrlo brzo postanu književne zvezde Leskovca.“
Luka Stojanović je učestvovao na konkursu „Vukašin Conić“ i dobio je treću nagradu za priču koju je napisao upravo u sklopu škole za kreativno pisanje.
„Trenutno pišem mahom poeziju, to mi je neki „luft“ od dnevnih obaveza. Što se proze tiče radim na nekim kratkim pričama, to su neke forme gde se trenutno najviše nalazim. Glavna prednost Škole za kreativno pisanje je što čuješ mišljenja drugih o svom pisanju, jer svaki pisac je za sebe najbolji pisac dok gleda ono što piše. Pisac nikada ne može da nađe one greške koje bi mu neko drugi našao u toj situaciji, jer uvek postoji doza subjektivnosti.“
Kika Stojanović kaže da su za vreme škole pisali priču i nekoliko eseja o knjigama koje su pročitali.
„Ja sam pisala esej o Danilu Kišu i „Grobnici za Borisa Davidoviča“. Sve priče su imale drugačiju temu. Bilo je i naporno, s obzirom na to da su mentori zahtevali da pišemo eseje o mnogim knjigama koje u početku nismo mogli ni da razumemo. Na kraju je to ispalo dobro. Verujem da ću biti spisateljica u budućnosti, naročito jer sam još kao mala volela da čitam i da pišem. Kad bih sad pisala knjigu to bi bila zbirka novela.“
Marija Đorđević je u Školu kreativnog pisanja krenula iz radoznalosti.
„Želela sam da mi to bude prilika da ispitam svoje mogućnosti što se tiče pisanja, ali i da radim sa ljudima koji imaju iskustva u tome. Ja sam pisala esej o Branku Miljkoviću, a tema moje priče je bila žena koja je doživela silovanje, kako se nosila s tim i kako se izvukla iz toga.“
Andrea Cvetanović kaže da joj sve ovo zasita mnogo znači.
„Zahvalna sam i mentorima koji su radili sa nama, jer su nam pomogli da najpre shvatimo šta želimo. Svaka sesija nam je bila drugačija od prethodne, uvek smo saznavali i učili nešto novo. Došli smo takoreći nespremni, nismo imali pojma o čemu se radi, nismo imali prilike da učestvujemo u nekom sličnom projektu. Pisala sam o Čarlsu Bukovskom, jer sam pročitala mnoga njegova dela, inspirativan mi je i dosta dugo sam radila na tom eseju.“