LESKOVAC

Kako su veliki protesti 9. marta 1991. godine izgledale iz ugla jednog Leskovčanina, koji je popodne bio na demonstracijama a uveče morao tenkom da ide na njih.

Prve velike antikomunističke demonstracije održane su 9. marta 1991. u Beogradu. Skup koji je trebalo da bude protest protiv jednostranih informacija objavljenih na ondašnjoj televiziji Beograd (današnji RTS) pretvorio se u krvavi sukob demostranata i policije koji je odneo i dve ljudske žrtve, devetnaestogodišenjeg Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića. Na kraju dana je čak intervenisala i vojska. Ondašnja JNA je tenkovima zaposela položaje na Terazijama, ispred Skupštine i na Dedinju. Za ove 32 godine mnogo stranica je ispisano na tu temu. O tim dešavanjima govorili su i oni koji su direktno učestvovali, ali i oni koji nisu, bez obzira da li su bili obični građani ili na nekih visokim funkcijama. Silni okrugli stolovi na tu temu… Potpisnik ovih redova se ne seća da je naišao na svedočenje nekog ko je tada bio u tenku kao vojnik. A takav je je bio Leskovčanin Slaviša Sinadinović Cvrle.

NJegova priča počinje septembra 1990. kada je otišao u Beograd na služenje vojnog roka (obaveznog u ono vreme). Višestranački sistem je uveliko uzimao zalet, prvi višestranački izbori su bili zakazani za decembar 1990. Srpski pokret obnove je bio najjača opoziciona stranka čiji je član bio i Slaviša. Pamti i da je u kasarni većina starešinskog kadra i koji je bio mlađi po godinama simpatisao SPO i bili su željni promena vladajućeg sistema.

Izlazak iz kasarne na demonstracije

„9. mart je bio subota. Demonstracije SPO-a zakazane, ja sam par dana ranije najavio izlazak, jer sam znao da mi dolaze drugovi koji će takođe da učestvuju na tom mitingu. Ni danas mi nije jasno kako sam uspeo da uzmem dozvolu za izlazak, jer je već bilo neko vanredno stanje u kasarni. U to vreme su uveli i pravilo da po gradu vojska može da ide i u civilkama koje smo mogli da držimo i u kasarni, ali i kod rođaka. Meni civilno odelo bilo kod babe, tako da sam izašao u uniformi, presvukao se i krenuo na Trg Republike. Obično je grad bio pun vojske, posebno vikendom, ali tog dana nisam sreo nijednog vojnika. Gužva je bila neopisiva, video sam da ne mogu da priđem centru, a tek je bilo nemoguće pronaći prijatelje u onoj gužvi, kad mobilne telefone nismo ni u snu predviđali. Komunikacija nemoguća, džabe mi izlazak do 24 časa, oko 13:30 sam se vratio u kasarnu. Na prijavnici me pitaju gde sam, da li sam normalan, haos je u gradu, a ja šetam… Poslali su me da odmah obučem azbestno odelo, a to mi tenkisti oblačimo samo kad su velike uzbune. Unazad decenijama do tada su tenkovi na ulice Beograda izlazili samo kad su bile neke vojne parade. Tada nam je jedan kapetan rekao da ovo što ćemo danas da doživimo ima da pamtimo čitavog života. I bio je u pravu! I danas pamtim sve detalje. Nije mi bilo jasno ni gde idemo, ni zašto idemo… Pre podne sam išao na demonstracije, a sada u tenku idem na te demostracije!“

Izlazak iz kasarne u tenku

Pored Slaviše su bili vojnici koji su bili raznih narodnosti. Jugoslavija još uvek postoji u punom sastavu svih republika i pokrajina. Dvojica Hrvata, Makedonac… Hrvat, komšija Jure Stublića (muzičar, izuzetno popularan osamdesetih sa grupom Film, prim. I.S.), koji je rekao „Šta je ovo? Pa ja neću da pucam u svoj narod!“ Jedan apsurd iz današnjeg ugla gledan.

„Od naoružanja smo imali samo lično naoružanje i municiju za unutrašnji mitraljez. Starešine su nam naredile da smemo da pucamo samo u strogoj samoodbrani, da ni slučajno ne pomislimo da pucamo u nekog. I rekli su da idemo da blokiramo centar grada, jer je haos u gradu. Koji haosu, zašto je haos nismo imali pojma. Oko 19:30 smo bili parkirani kod Terazijske česme. U tom trenutku nije bilo demonstranata, policija je na sve strane tukla ljude bez ikakvg obzira. Vojska je počela da se okreće protiv policije i malo je trebalo da izbije sukob između vojske i policije upravo zbog te brutalnosti. Pamtim da sam video momka i devojku, nemam pojma otkud oni tu, da li su stvarno bili na demonstracijama, da li su se slučajno našli, ali su policajci počeli iz čista mira da ih biju. Mi smo se uhvatili za oružje, lik je i mitraljez okrenuo u pravcu policije… Gotovo i da je tenk krenuo da pređe preko nekih policijskih kola! Taj narod koji je bio na ulicama je vojsku dočekao kao spasioce, išao ka nama pozdravljajući nas, slikali se sa nama, komentarisali, davali cigare. Jedna žena nam je donela posluženje iz obližnjeg Mekdonaldsa i rekla da je njen sin u Zagrebu, da služi vojni rok… Neverovatno je da je malo trebalo da izbije sukob između vojske i policije… Povukli su nas oko 4 ujutru, pamtim da sam se smrzao, bilo mi je hladno.“

Godinama kasnije

Iako je mnogo proteklo od tada, Slaviši i danas neke stvari nisu jasne.

„Stalno se potencira ta priča da je Milošević izveo tenkove na narod. Možda on to i jeste imao za cilj, ali je činjenica da taj narod nije nas doživeo kao neprijatelje, već potpuno suprotno! Prilazili su nam kao prijatelji, kao nekom ko će da im pruži zaštitu od policijske brutalnosti. Vojska je verovatno izvedena da pokaže silu, štaveć… Uostalom, mi smo bili 19-20 godina stari u to vreme. Ja sam i kao član SPO-a bio neko ko je podržavao te demonstracije, na neki način učestvovao u njima, a onda me neko ubacio u tenk da, kao, gušim to… Totalno suluda situacija. Ali, eto, ostala je priča da smo izašli tenkovima na svoj narod, a nekako se zaboravilo da je istina bila drugačija, barem iz mog ugla.“