LESKOVAC-BOJNIK-VLASOTINCE-LEBANE-MEDVEĐA-CRNA TRAVA
Uvođenje rodno odgovornog budžetiranja u planiranje budžeta za narednu 2022. godinu je jedna od najvažnijih preporuka Ministarstva finansija. Ovo bi bio odgovoran potez prema više od polovine stanovnika Srbije da nije jedne sitnice. Naime, na sajtu Ministarstva finansija ta strana na kojoj bi trebalo da bude uputstvo za pravljenje takvih budžeta nije u funkciji i prijavljuje grešku. Zakon o budžetskom sistemu uvodi rodno odgovorno budžetiranje (ROB-a) i definiše ga na sledeći način „Rodno odgovorno budžetiranje predstavlja uvođenje principa rodne ravnopravnosti u budžetski proces, što podrazumeva rodnu analizu budžeta i restruktuiranje prihoda i rashoda sa ciljem unapređenja rodne ravnopravnosti“, pa je unapređenje rodne ravnopravnosti tako postao jedan od ciljeva budžeta.
ŠTA KAŽE ZAKON?
Zakonska obaveza rodno odgovornog budžetiranja proističe direktno iz Zakona o budžetskom sistemu Republike Srbije koji je najznačajniji propis koji uređuje sistem upravljanja javnim finansijama, od planiranja pa sve do izveštavanja o izvršenju i učinku. Na osnovu ovog Zakona izrađuju se kasnija uputstva za pripremu budžeta i gradi praksa. Ovaj zakon obavezuje da investiramo resurse koje imamo na raspolaganju i na unapređenje rodne ravnopravnosti i to kontinuirano i u svim sektorima. Važno je da se utvrde prioriteti i koje su rodne politike usvojene kako bi se resursi usmerili na otklanjanje rodnog jaza koji je prepoznat u brojnim domaćim propisima i strategijama ili proizlazi iz međunarodnih propisa i ratifikovanih konvencija. Rodna politika proističe iz više dokumenata, a najznačajniji su Strategija za unapređenje rodne ravnopravnosti i Nacionalni akcioni plan (u kojem se nalazi spisak i drugih važećih propisa i dokumenata). Za lokalni nivo tu su lokalne razvojne i druge usvojene strategije i planovi, a naročito Lokalni akcioni plan za rodnu ravnopravnost usvojen na nivou jedinice lokalne samouprave. No, šta da se radi kada strategije za rodnu ravnopravnost ne postoje niti lokalni akcioni planovi u ovoj oblasti a valja uvesti rodno odgovorno budžetiranje u praksu lokalnih samouprava nepoznanica je koja će, valjda, biti nekako razrešena do kraja ove godine , kada je i rok za usvajanje novog budžeta.
STRATEGIJA ZA RODNU RAVNOPRAVNOST
Retko koja lokalna samouprava ima Strategiju za rodnu ravnopravnost a ako je nekada i imala pitanje je da li je ona još važeća. Tako, recimo, u upravi grada Leskovca kažu da je ova Strategija „u izradi“, ali se ne zna kada će biti završena ni doneta. A upravo ta strategija i Lokalni akcioni plan se navode kao obavezni u uputstvima za rodno odgovorno budžetiranje.
Generalno, u Srbiji, a na siromašnom jugu Srbije koji je na samom dnu po skoro svim parametrima, pa i po visini prosečnih plata, ključni problem je što se i ono što postoji ne primenjuje. Tako lokalni budžeti, kao ključni finansijski dokumenti, ipak ne obezbeđuju ravnopravne uslove za život, koji se finansiraju od novca svi građana, za žene i muškarce. Situacija i razlika je još veća ako se posmatraju ruralne sredine u kojima je mnogo veći broj žena koje nisu zaposlene, po ceo dan rade u kući, a za taj rad ne dobijaju nikakvu novčanu nadoknadu i nisu zdravstveno i penzijski osigurane. Na probleme žena na selu ukazuju mnoge institucije, ali ih niko ne rešava konkretno. Poseban problem imaju starije žene na selu koje su u mnogo većem riziku od siromaštva. Starije žene su, inače, jedna od kategorija u kojoj postoji najveći rizik od siromaštva.
ZAŠTO U BOJNIKU ŽENE NISU SOCIJALNO OSETLJIVA KATEGORIJA?
Kako li će opština Bojnik pripremiti rodno odgovodni budžet kada na svom zvaničnom sajtu objavljuju da žene „nisu rodno osetljiva kategorija“ i traže dokaze da one ipak spadaju u kategoriju ranjivih grupa. Ovo je zvanično obrazloženje objavljeno na sajtu opštine, a kao razlog zašto nije podržan jedna medijski projekat koji je podrazumevao izveštavanje o ranjivim grupama i njihovim problemima na teritoriji ove opštine.
Istraživanja, ipak, pokazuju da, uprkos preuzetim obavezama, stope aktivnosti i zaposlenosti žena u odnosu na muškarce stabilno kaskaju u odnosu na iste pokazatelje za muškarce. Poslodavci uglavnom ne žele da zapošljavaju ljude koji imaju 50 i više godina. Ali je situacija, kada su žene u pitanju, zapravo i najgora. Jedna od retkih mogućnosti je da za nekoga prodaju na pijaci robu ili da čiste po kućama, što znači da su u sivoj zoni, bez ikakvog osiguranja. Još je gora situacija za žene na selu koje, zbog prebacivanja na poljoprivredno osiguranje, u najvećem broju slučajeva i ne mogu da plaćaju, jer nemaju dovoljno prihoda za doprinose za socijalno osiguranje i golo preživljavanje. To znači da, u slučaju da se razbole ili im je potrebna neka ozbiljnija intervencija, uslugu medicinske ustanove i lekara neće dobiti dok ne uplate retroaktivno zaostale dugove. Posebna priča je nagomolavanje dugova za poljoprivredno penzijsko osiguranje. Ima dosta slučajeva kada i ne znaju da su prebačene na to osiguranje pa budu, u najmanju ruku, zatečene kada stigne opomena iz Poreske uprave da je dug veći od milion dinara.
Na teritoriji Jablaničkog okruga skoro polovina nezaposlenih su žene. Najveći broj nezaposlenih žena je bez kvalifikacija (oko 36%), dok u trećem i četvrtom stepenu (srednja stručna sprema) na evidenciji se nalazi oko 57%. Sem diskriminatorskog odnosa poslodavaca, žena starijih od 50 godina, što je poseban, višestruko ranjiva kategorija, nema ni u skupštinama gradova i opština, niti u gradskim i opštinskim većima. Istine radi, u lokalnim „vladama“, što bi trebalo da budu gradska i opštinska veća, u najvećem broju lokalnih samouprava u dva okruga na jugu Srbije, Jablaničkom i Pčinjskom, uopšte nema žena. A upravo prisustvo žena u ovim lokalnim zakonodavnim telima je važno i u procesu pravljenja i usvajanja rodno odgovornog budžeta.
KOJI SU PRIORITETI LOKALNIH AKCIONIH PLANOVA?
Sve se ovo dešava iako bi prioriteti lokalnih akcionih planova za unapređenje rodne ravnopravnosti na području lokalnih samouprava trebalo da budu: povećanje učešća žena u procesu odlučivanja o javnim poslovima; osnaživanje uloge žena i unapređenje rodne ravnopravnosti radi doprinosa u uspostavljanju ravnoteže među polovima i izgradnji harmoničnih odnosa na dobrobit društva; jačanje preduzetničkih kapaciteta žena radi ekonomskog osamostaljivanja i samozapošljavanja; omogućavanje lakšeg pristupa žena resursima, zapošljavanju, tržištu i trgovini; obezbeđivanje poslovnih usluga, obuka, pristupa tržištima, informacijama i tehnologijama, posebno ženama sa niskim primanjima; promovisanje usklađenih radnih i porodičnih obaveza žena i muškaraca, i očuvanje zdravlja žena.
Zanimljiv je podatak da žene u Jablaničkom okrugu (grad Leskovca i opštine Vlasotince, Crna Trava, Lebane, Bojnik i Medveđa), čine, prema podacima iz poslednjeg popisa, skoro 51 posto stanovništva, a da je, među njima, 23,5 % u životnoj dobi od 50 do 64 godine.
U „Izveštaju o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji za 2019. godinu“ utvrđuje se da se žene, pri istim nominalnim pravima, realno nalaze u znatno nepovoljnijem i lošijem položaju nego muškarci po nizu diskriminacijskih osnova. Između ostalog, u oblasti rada i zapošljavanja. Rodni jaz u stopama zaposlenosti je konstantan, a tržište segregirano po sektorima i zanimanjima, što doprinosi razlikama u primanjima. U istraživanju „Uticaj epidemije covid-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“, iz brojki o podzastupljenosti i prezastupljenosti žena po pojedinim sektorima zaključeno je da žene čine gotovo dvotrećinsku većinu u zanimanjima nižeg statusa koje karakterišu loši uslovi rada i niska primanja, „pri čemu su najzastupljenije među prodavcima i zanimanjima ličnih usluga (69%), kao i među čistačima i pomoćnim osobljem (83%)”. O pravom stanju stvari na terenu i u životu govori i podatak da žene čine čak 95,6% stanovništva starijeg od 15 godina koje se u Anketi o radnoj snazi u Srbiji izjasnilo kao „domaćin/domaćica“, a samo 32,7% rukovodilaca/direktora i funkcionera. Na tržištu plaćenih poslova žene su znatno neaktivnije od muškaraca. Neaktivnost žena konsekvenca je, s jedne strane, duboko usađenih patrijarhalnih kulturnih obrazaca. Još značajnije od toga, ono je rezultat istovremenog rasta konkurencije u domenu bolje plaćenih zanimanja i opadanja dostupnosti i kvaliteta institucija za negu i brigu dece, starih i bolesnih članova društva.
ŽENE I DISKRIMINACIJA NA RADU
Istraživanja pokazuju i da preko polovine članica sindikata smatra da su žene u Srbiji izložene mobingu ili diskriminaciji na radnom mestu i to navode kao najčešći problem na radu. Ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević ukazuje da postoji diskriminacija žena prilikom zapošljavanja i u pogledu zarada na određenim poslovima, u odnosu na muškarce. Zbog toga je, po njenim rečima, u merama aktivne politike zapošljavanja akcenat stavljen upravo na žene. Kako budžeti lokalnih samouprava, bar u nekim slučajevima, učestvuju i u podsticaju za zapošljavanja, evo prilike da više novca bude planirano za zapošljavanje žena. Broj prijava zbog diskriminacije žena na radu značajno se povećava poslednjih godina, ukazuje poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.
Sve ovo pobrojano , i još mnogo toga, bi moralo da se ima u vidu kada se priprema i usvaja rodno odgovoran budžet. Vreme je da se razgovara o suštini i da se sve ovo primenjuje u praksi jer, samo tako žene mogu videti i u svom svakodnevnom životu koristi od trošenja budžeta, koji i same pune.