Cile, zaboravljeni borac sa kosovsko-metohijskih ratišta živi u uslovima nedostojnim čoveka

smart

VLASOTINCE

Nijedan rat nije doneo ništa dobrog običnom čoveku. Umesto da se nesporazumi rešavaju mirnim putem i pregovorima između zaraćenih strana, dešavalo se mnogo puta suprotno od toga. Potpisivanje prekida rata i mirovnog sporazuma obično sledi na kraju, jer svaki rat okončan je pregovorima i potpisivanjem primirja.

U ratu su praktično svi gubitnici, a najveći gubitnik je svakako običan čovek.

smart

Zoran Janković Cile, rođen 1971. godine je samo jedan od onih mnogobrojnih mladih ljudi koji su se odazvali pozivu svoje zemlje i našli se na ratištu na području Kosova i Metohije. Sada, kada je prošlo nešto od dve decenije od ovog rata Cile živi svoj život u selu Kukavici koje je od centra Vlasotinca udaljena nešto više od tri kilometara, zajedno sa bolesnom majkom Koviljkom koja je sada u postelji zbog prirode svoje bolesti. Živi život nedostojan u svakom pogledu za običnog čoveka i napušten od onih koji bi morali da vode računa o borcima koji su se našli na braniku svoje otadžbine kada je to bilo potrebno.
U mladosti Cile je voleo da trči za fudbalskom loptom na terenu lokalnog fudbalskog kluba „Budućnost” na „Dubravi”. Sada, kada su se nemaština i bolest „uselili” u njegov dom, preživljava teške trenutke u kući bez struje, koju je Elektrodistribucija pre nekoliko meseca isključila zbog nagomilanih dugova.

Zorica Stojanović, meštanka sela Kukavice, koja blizu četiri decenije radi kao vaspitačica u isturenom odeljenju u Orašju u predškolskoj ustanovi „Milka Dimanić” iz Vlasotinca, i Miroslav Stojanović, predsednik mesne zajednice sela Kukavice, odlučili su da krenu u humanu misiju sa ciljem da se pomogne Ciletu i njegovoj majci. Kada smo pošli u poseti ovoj porodici, na kapiji dvorišta zatekli smo okačen račun Elektrodistribucije u iznosu od 423.442,72 dinara, a u kući nas je sačekala sestra Zorica sa svojim suprugom koji su došli iz Vrnjačke banje gde, inače, žive.

  • Nemamo novca da podmirimo dug za utrošenu struju. Ne posedujemo skoro ništa od aparata koji bi trošili struju, već samo sijalice, koje sada nisu u funkciji. Živim sa bolesnom majkom u kući bez elementarnih uslova za život, jer bolest me sprečava da radim bilo koju vrstu posla – upoznaje nas, nekako stidljivo, Zoran Janković Cile sa ni malo prijatnom situacijom u kojoj se našao sa svojom majkom, koja ima poljoprivrednu penziju od desetak hiljada dinara, dok Cile kaže da na godišnjem nivou prima nadoknadu samo devet meseci u iznosu od 7-8 hiljada dinara, a tri meseci je bez primanja novčane nadoknade.
    „Bio sam i na ratištu na Kosovu i Metohiji, i to tamo gde je bilo najteže. Odazvao sam se pozivu za mobilizaciju, jer sam smatrao da je to moja dužnost. Na samom ratištu video sam mnogo toga što ne bih poželeo nikome da vidi. Umalo i glavu da izgubim jednom prilikom kada sam se žrtvovao da spasim jednu mladu devojku. I danas vrlo često javi mi se u glavi taj događaj“ priseća se Cile ratnih događaja i vremenu koje je proveo na ratištu, a što je svakako ostavilo i psihičke posledice na njega. Posle ovog kazivanja o događajima sa terena na samom ratištu, samo je spustio glavu među kolena, duboko uzdahnuvši pri tom, hvatajući se za kosu, tiho prozborivši:
    „Ratovao sam za dobro svoje zemlje, a ova moja trenutna situacija je ravna samom ratištu. U meni se još uvek javljaju borbe i stradanja mojih drugova i dalje stalno čujem jauke i vidim slike mojih ranjenih i mrtvih saboraca.“
    Sestra Zorica i njen suprug došli su iz Vrnjačke banje čim su saznali da su brat Zoran i majka Koviljka u ovim hladnim zimskim danima u veoma teškoj situaciji. I tu će biti neko vreme kako rekoše, jer i oni sami nisu u prilici da mogu biti svakodnevno pored svojih najrođenijih.
    „Učinićemo lično sve, kako bi smo udostojili pristojnim uslove za majku i brata. Ali njima je potrebna svakodnevna pomoć i sada ćemo krenuti da preko institucija države iznađemo pravo rešenje za brata i majku“ kaže sestra Zorica.

  • Pre nekoliko dana od strane lokalne samouprave i Centra za socijalni rad opštine Vlasotince stigla je pomoć u hrani u visini od 7.000 dinara, a uplaćena su i tri kubika drva za ogrev. Stigla je, već, prva tura u dvorište porodice Janković, a svojstveno neprirodnom mentalitetu jednog čoveka, u šupi je bilo tek nešto više od pola kubika, umesto jednog kubika kako je obećano da će ih biti. I običnom oku je bilo dovoljno da se vidi da nisu dopremljena drva u količini u kojoj ih je trebalo biti. Pored drva za ogrev javio se i problem šporeta za grejanje, koji je više puštao dim no što je mogao da zagreje prostoriju, tako da je prostoriju učinio skoro za prostoriju strave i užasa.
  • Da ima dobrih i humanih ljudi uverili smo se kada smo pozvali vlasnika limarske radnje „Marković”, Jovana Markovića iz Donjeg Bunibroda i kada smo mu rekli zbog čega nam je potrebna mala peć za grejanje. Dobili smo odgovor da će tražena peć biti odmah isporučena i to u vidu besplatne donacije. To je odmah i učinjeno i peć je već posle drugog dana u kući Zorana i Koviljke.
    U danu naše posete porodici Janković, stigao je i Predrag Radulović, prvi čovek iz vlasotinačkog Udruženja građana „Osmeh”, koje se više od deset godina bavi pružanjem usluga socijalne zaštite za osobe sa invaliditetom različite životne doba i za osobe sa mentalnim i intelektualnim teškoćama. Porodici Janković predali su poveću količinu hrane, a uz to Predrag Radulović je podrobnije ćerku Zoricu upoznao koji je put i način, u okviru institucija, da se zatraži i dobije pomoć od nadležnih državnih institucija.

  • Zorica i Miroslav rekli su nam da će učiniti sve kako bi se pomoglo bolesnom Zoranu i njegovoj majci, a posebnu molbu upućuju predstavnicima lokalne samouprave da to učine dok još nije kasno za ovo dvoje bolesnih. U prvom redu da im se reguliše dug za struju, i da u njihovom porodičnom domu u najskorije vreme zasvetli sijalica. Sada je naša društvena zajednica na ispitu. Da se odredi na pravi način prema borcu, mladom čoveku i nepokretnoj njegovoj majci, koji su više nego očigledno u teškoj situaciji. Oni sami nemaju mogućnost nikakvog rešenja i utoliko je veća obaveza društva da se prema njima odredi na pravi i humani način.

Ovim ljudima je pomoć i dalje potrebna. Jer, vaše malo njima može biti sve.

Tekst: Vlastimir Stamenković
Foto: Zorica Stojanović

Prati
Obavesti me o
guest
1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Pertackibot
Pertackibot
4 meseca pre

Ne volim kad se potencira uĉeśċe u ratu, jer sam i sam, ne svojom voljom, bio uĉesnik rata na Kosovu. To vaźi skoro za sve uĉesnike, jer veċina nas nije otiśla dobrovoljno, nego pod moranje. Da mi je ova pamet, sad bih odbio poziv, pa nek me streljaju. Na stranu rat i ko ga źeli u kuċi mu bio. Najvažnije i najveċe bitke se vode u miru, jer nam ceo źivot prođe u borbi za preźivljavanje, dok gledamo razne parazite na vlasti koji nas pljačkaju i obezbeđuju i svoje unuke.
Molim urednicu da objavi źiro račun, pa da uplatimo koliko moźemo. Verujem da moźe da im se pomogne nabavkom kreveta, posteljine i drugog nameštaja. Verujem da mnogi imaju viśak nameštaja koji im smeta, a koji bi dobro bi dośao ovoj namuĉenoj majci i sinu.