LESKOVAC
Regionalna informativna agencija JUGpres i Nezavisno udruženje novinara Srbije organizovali su seminar o bezbednosti novinara i SLAPP tužbama. Marija Babić, pravnica i istraživačica Nezavisnog udruženja novinara Srbije i članica Stalne radne grupe za bezbednost novinara, govorila je o dugogodišnjim trendovima napada i pritisaka na novinare, ali i o slabostima institucionalne zaštite. Ona ističe da se veliki broj slučajeva ne prijavljuje upravo zbog nepoverenja u institucije.
„Ali, i kada pretnje deluju kao uvrede ili „prazne priče“, važno je da ostanu zabeležene, jer predstavljaju oblik pritiska i deo su šire slike ugrožavanja bezbednosti novinara. NUNS vodi bazu podataka o napadima i pritiscima na novinare od 2008. godine.
Po tim rezultatima 2025. godina je bila rekordna po broju zabeleženih slučajeva. Tokom te godine evidentirano je 380 napada i pritisaka na novinare, što je više nego u bilo kojoj prethodnoj godini od kada se vodi evidencija. Od tog broja, 116 su bili fizički napadi, 164 pretnje novinarima, dok se ostali slučajevi odnose na pritiske, pretnje medijima i druge oblike ugrožavanja. Posebno zabrinjava porast napada na novinare od strane policije. Od marta do kraja decembra zabeleženo je 77 slučajeva u kojima su policijski službenici primenili silu ili neprimereno postupali prema novinarima, najčešće tokom izveštavanja sa protesta, ali i u drugim situacijama.“
Babićeva smatra da je situacija alarmantno, da se ne pamti da je ikada zabeležen ovoliki broj napada u kojima su akteri policijski službenici.
„Zbog takvog razvoja događaja, većina novinarskih i medijskih udruženja zamrzla je učešće u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, koju čine predstavnici medijskih organizacija, tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova. Kao razlog navodi se nezadovoljstvo reakcijom policije i izostankom odgovora na brojne prijave i dopise. Podaci tužilaštava dodatno potvrđuju problem nekažnjivosti. Tokom 2025. godine evidentirana su 134 slučaja napada na novinare, ali su donete svega tri osuđujuće presude. Godinu dana ranije, od 65 slučajeva, izrečena je samo jedna osuđujuća presuda.“
TARGETIRANJE NOVINARA OD STRANE JAVNIH FUNKCIONERA
Babićeva je ukazala i na sve češće kampanje targetiranja novinara od strane javnih funkcionera.
„Iako njihove izjave često ne sadrže direktne pretnje, one dovode do talasa ozbiljnih pretnji na društvenim mrežama. Kada visoki funkcioner javno targetira novinara, to često pokreće lavinu pretnji. Te poruke se kasnije teško procesuiraju, jer se tumače kao mišljenje, a ne kao krivično delo. Osim pretnji pojedincima, sve su češći i napadi na same medije — pretnje redakcijama, oštećenja imovine, ali i hakerski napadi i organizovane kampanje prijavljivanja naloga medija na društvenim mrežama. Takvi napadi dovode do gašenja ili suspenzije profila, često bez jasnog obrazloženja i mogućnosti brze žalbe. Takve situacije mogu imati ozbiljne posledice po slobodu medija, naročito u osetljivim periodima poput izbora, kada bi mediji mogli ostati bez ključnih kanala komunikacije sa publikom. Dalje, pored otvorenih napada, novinari su sve češće izloženi i suptilnijim oblicima pritisaka, kao što je uskraćivanje pristupa događajima, ignorisanje zahteva za informacije od javnog značaja, ali i različiti administrativni i sudski pritisci.“
Važna je solidarnost među novinarima, istaknuto je na ovom skupu. Umrežavanje lokalnih redakcija i saradnja sa novinarskim udruženjima su ključni mehanizmi zaštite u sve složenijem i rizičnijem medijskom okruženju. Neophodno je da se svaki napad, pretnja ili pritisak evidentira, kako bi se jasno pokazale razmere problema i pojačao pritisak na institucije da efikasnije reaguju.
SLAPP TUŽBE KAO ORUŽJE ZA UĆUTKIVANJE
Što se SLAPP tužbi tiče, Marija Babić, za koje kaže da su to već čuvene strateške tužbe protiv učešća javnosti.
„Nama su one dobro poznate već neko vreme, bitne su nam sada zato što su se pojavile neke evropske regulative, preporuke Saveta Evrope, a imali smo takve slučajeve i što se tiče samog Leskovca. Srbija nema nikakvu antislap regulativu, ali ja mislim da, ako trebamo nešto da menjamo zakonima kako bi uneli neke odredbe, u ovom trenutku to nikako nije dobro. Mislim da trenutno svi zakoni koji su se menjali, uglavnom su ili sadržali neke odredbe koje smo pokušali i uspeli smo neke da sprečimo da se unesu u medijske zakone, ali neke nismo, kao što je to povraćaj države u vlasništvo medija, ali, u suštini, kad gledamo i poslednje izmene Zakona o krivičnom postupku, da su na te neke odredbe koje idu na štetu slobode izražavanja, mislimo da nikako ne bi ovom trenutku, u ovakvoj društvenoj situaciji trebao ići ka izmenama zakona, pogotovo nešto što je tako kao što je slap, da se rade neke izmene, jer mislim da teško da može nešto dobro da izađe iz svega toga.“
Babićeva kaže da cilj SLAPP tužbi nisu samo novinari i mediji, to se odnosi i na druge aktiviste, na svakog ko ima neko kritičko mišljenje.
„Takve tužbe za cilj nemaju pravdu, to je ono što je bitno i što je ključno, već neki način gušenja slobode medija i slobode izražavanja. Koristi se kao vrsta pritiska da bi se neko ućutkao, kako bi se obeshrabrili da se bave određenim temama i da bi kritički o njima izveštavali. Radi se i o iscrpljivanju, jer morate da se spremite za svako ročište, da se savetujete sa advokatom, postupci jako dugo traju… Jako bitna komponenta je i psihološko iscrpljivanje. Mi malo pričamo o njemu, a jako je bitan za novinare, ne samo što se tiče slap tužni, nego mislim da je u celoj situaciji. Prosto, nemate vremena da se bavite onim radom kojim bi trebalo inače da se bavite, što im je i cilj. Mene se učinilo u jednom trenutku, kada je KRIK u pitanju, da su se oni najviše bavili svojim tužbama, što i u suštini i jeste poenta slap tužbi. Oni su izveštavali o svojim slučajevima, pripremali za ročišta… Oni imaju tekućih, možda čak 17-18 tužbi trenutno. Neki su međuvremeno završeni, ali znači i brojka je mnogo veća što se tiče slap tužbi. Mi iz NUNS-a smo išli na ta ročišta, pratili to, i onda smo u našem kalendaru videli da mi skoro svake nedelje imamo neki slučaj slapa koji pratimo… Onda shvatite koliko je to mnogo, koliko oni moraju da se na nedeljnom nivou bave sa nekom od slap tužbi…“
Jedan od problema na koji je ukazano na skupu je i nepojavljivanje tužioca na zakazano ročište, što je dodatni problem kada je tužena strana neko ko nije iz Beograda. Neko iz, recimo Leskovca, što je Regionalna informativna agencija JUGpress, koja je imala tri SLAPP tužbe od strane Milenijum tima , izgubiće čitav radni dan, putuje u Beograd, a onda se ročište otkaže, jer je druga strana imala obaveze, službeni put ili nešto drugo ili nije htela da dođe.
Marija Babić kaže ida nikad ne može sa sigurnošću da se kaže da je neka tužba SLAPP.
„Mi imamo nekih 10-11 preporuka, koje ukazuju šta može sve da bude SLAPP. I što više tih kriterijuma taj slučaj ispunjava, to je bolje u smislu da se radi o slap tužba. NUNS je deo jedne nacionalno-antislap koalicije, na osnovu preporuke Saveta Evrope utvrdili smo tih 11 kriterijuma. Imamo i bazu SLAPPA, gde nisu samo medijski slučajevi, odnosno novinari, tu su i aktivisti i organizacije civilnog društva. Zabrinjavajuće je da kada mi imamo neki trening po pitanju slapa, sudije su otvorene da pričaju o tome. Hoće da se razmene mišljenja, imaju oni svoje stavove, mi imamo svoje stavove, oni smatraju da to tako ne može, ovi mi smatraju da može… Poenta je da kada dođe do postupka i kada advokati, pre svega advokata s kojima mi sarađujemo, oni uvek na suđenju istaknu da je to reč o SLAPP tužbi, ali nama je zabrinjavajuće da oni istaknu da hoće da pričaju, da postoje obaveze u odnosu na zahteve koje imamo u vezi pristupa Evropskoj uniji, međutim, ne postoji volja da se ta tema razmatra i da na neki način počnu da se bave tim SLAPP tužbama.
Kao interesantan primer Marija Babić je navela slučaj kada je ministar Nenad Popović četiri puta tužio KRIK u jednom kratkom periodu.
„Sve tužbi se odnose na isti tekst, jedan je tekst, jedna je najava teksta, i sve je to moglo da se, naravno, podvede pod jedan postupak, što, naravno, on nije uradio, nego je podelio na četiri postupka. Karakteristično za to jeste i da se uopšte nije pojavljivao. Stalno je davao opravdanja da je na službenom putu. Na kraju se to dobro završilo po KRIK, zato što je jedna presuda bila u korist KRIK-a, te je on ostale tri povukao. To je dugo trajalo, preko godinu dana, a sigurno i duže, čitavi ti procesi i ta odlaganja… Imate i postupke koji su praćeni nekim kampanjama, gde se diskredituju i zastrašuju učesnici u tim postupcima, a onda, često, u toj opstrukciji postupka učestvuju i sami advokati, koji su tu ključan faktor, jer oni najbolje znaju kako može da se odugovlači postupak, što je protivno i njihovoj profesiji i to ne bi smeli da rade… Imamo i da tužilac odbija da se uključite u neke vansudske mehanizme za rešavanje sporova, nego se odmah kreće ka tužbi i ka postupku. U najvećem broju slučajeva, kada se u pitanju slučajevi koje mi pratimo, jeste da nikad nije tražen demanti.“
Najčešće SLAPP tužbe, navodi Babićeva, podnose političari, funkcioneri i biznismeni koji su dosta bliski vlasti, ali imali smo i određena preduzeća koja su takođe dosta bliska vlasti.
„Ono što je nama posebno zabrinjavajuće od prethodne godine, jeste da su počele i same sudije da podnose tužbe. To je zaista jako zabrinjavajuće, prvo zbog činjenice što bi oni trebali da se bave tim slap tužbama, da prepoznaju, da postoje određene evropske direktive koje ukazuju na sve to, na taj problem, ali ne, mi dolazimo od toga da same sudije tuže i pritom traže zatvorske kazne, zato što su to u pitanju bile privatne krivične prijave i traže dve godine zabrane bavljenja novinarskim poslom, što je posebno zabrinjavajuće.“
Babićeva podvlači da su na meti su na velikom broju slučajeva istraživački novinari, ali da ima mnogo primera gde su tuženi i oni koji se bave svakodnevnim temama, svakodnevnim informisanjem.
„Ono što je zabrinjavajuće jeste da su u pitanju bili lokalni mediji, pogotovo kada se uzme u obzir da su bili meta tih moćnih kompanija, što je posebno, posebno zabrinjavajuće. Ali, većina novinara ne odustaje pisanja bitnih tema od javnog interesa, međutim, dešavalo se u nekim slučajima kada dođu pa kažu da će da podnesu tužbu ili nekad kažu samo da će tužiti, pa to ne učine, da neki mediji povlače te tekstove i skidaju ih sa svojih sajtova. Tako da to na kraju utiče i na same građane i na njihovu informisanost, ostaju uskraćeni za bitne informacije koje su im potrebne za svakodnevni život, za kritičko razmišljanje, za donošenje odluka…“
Naveden je i primer tužbe za širenje panike, a to je, po oceni Marije Babić, opasno za novinarstvo i za novinarski poseo, jer kasnije sutra može svaki tekst od bilo koga da bude okarakterisan kao da širi paniku, jer je izneo neke informacije koje su tačne i nema osnova da bi se širila panika, ali, eto, naše iskustvo sa sudovima nije uvek tako dobro.
„Uvek mogu da nas iznenada sa nekim odlukama koje ne očekujemo pa smo zato onako u panici dok ne vidimo kako će da se završi taj postupak. Znači, svaki novinarski tekst na temu neke katastrofe, nekog incidenta koji se desio može da se okvalifikuje kao širenje panike, a pritom vi imate tekst koji je jako potkrepljen činjenicama, nisu neke neproverene informacije, radi se o konkretnim podacima, a vi širite paniku…“
ANKETA REGIONALNE INFORMATIVNE AGENCIJE JUGpress
Tokom seminara izneti su neki od rezultata JUGpresove ankete „Bezbednost lokalnih novinara u digitalnom svetu”, u kojoj su učestvovali novinari i novinarke iz 29 lokalnih redakcija iz čitave Srbije.
Novinare i novinarke iz lokalnih medija u digitalnom okruženju najviše ugrožavaju članovi političkih stranaka koji nisu na visokim funkcijama, javno ih označavaju kao neprijatelje funkcioneri stranaka, a ugrožavanje digitalne bezbednosti je značajno povećano zbog izveštavanja o studentskim protestima, pokazali su rezultati ankete.
Na jedno od pitanja u anketi: “Ukoliko Vam je digitalna bezbednost ikada u karijeri bila ugrožena, da li ste to prijavili nadležnim organima?”, 48,3% je odgovorilo da nije prijavilo, 24,1 kaže da im digitalna bezbednost nikada nije bila ugrožena pa nisu imali šta da prijave, dok je 17,2% prijavilo svom novinarskom udruženju, a 10,3% je prijavilo policiji.
Na pitanje zbog čega nisu prijavili ugrožavanje bezbednosti u digitalnom svetu mnogi ispitanici navode da pretnje doživljavaju kao „prazne priče“, uvrede ili nešto što ne prelazi prag ozbiljnog rizika. Jasno je prisutan osećaj institucionalne nemoći ili nepoverenja – deo ispitanika eksplicitno navodi da nema poverenja u institucije ili da „nema kome da se požali“.
ŠTA SU SLAPP TUŽBE
SLAPP tužbe karakterišu pravno neosnovani i očigledno neutemeljeni zahtevi i sadržinski elementi koji ukazuju na zloupotrebu prava ili procesnih pravila. U pitanju su tužbe koje koriste sudski postupak za druge ciljeve, a ne za stvarnu procenu, dokazivanje ili ostvarivanje prava. Namera tužioca koji koristi SLAPP nije da mu se usvoji tužbeni zahtev, već da ograniči, ućutka i spreči svaku kritiku usmerenu protiv njega, da zastraši tuženog, ali i sve ostale koji bi mogli javno da istupaju protiv njega, što za posledicu ima cenzuru i autocenzuru. (kraj) IS/LJS
„Ova radionica i prilog su izrađeni uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog dokumenta isključivo je odgovorna Regionalna informativna agencija JUGpress i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.“
Ovaj projekat „ Bezbedni lokalni novinari u digitalno doba “ je podržan u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.
Zanimljivo mali broj kolega iz ostalih medija su ispratili ovaj događaj. To je ta čuvena novinarska kolegijalnost medija u Leskovcu.
Uuuu, pa nije baš mali broj. Prostor je malo nezgodan za slikanje.Oni kojima je tema bila važna, bili.