VLASOTINCE

Milisav Petrović, u Vlasotincu i gotovo celoj Srbiju poznat kao ,,bata Miša”, stvarao je vrhunske golmane. Bata Miša je ostavio dubok trag u stvaranju vrhunskih čuvara mreže u bivšoj Jugoslaviji.

Krajem prošlog veka u isto vreme ispred gola nacionalne reprezentacije bila su dvojica Vlasotinčanina, ponikli na fudbalskoj ,,Rosulji” i u ekipi Vlasine, a koji su golmanski zanat u početku svoje karijere učili upravo kod bata Miše. Aleksandar Kocić bio je standardni čuvar mreže seniorske reprezentacije Jugoslavije i u društvu vrhunskih igrača kao što su bili Dragan Stojković Piksi, Savićević, pokojni Siniša Mihajlović, Jugović, Savo Milošević… Na golu mlade reprezentacije stajao je Dejan Pešić, koji je u to vreme važio za jednog od najperspektivnijh mladih golmana Evrope. U svojim bogatim karijerama obojica su, pored ostalog, jedno vreme bili na golu šampionske Crvene zvezde.

Čak tri Bata Mišina pulena branila su mrežu svojih ekipa na tri različita kontinenta.

Ovih dana sedeli smo u Mišinom lepo uređenom dvorištu u Vlasotincu, u hladovini, ispod njegove gotovo kultne dunje, evocirajući dešavanja iz dalekih prošlih vremena. Imali smo o čemu i da razgovoramo, dok nas je njegova lepša polovina Bisa gostila domaćim specijalitetima, a bata Miša, po običaju, hladnom vodom iz frižidera.

Pored fudbala, kao inženjer zaštite na radu, Miša je jedno vreme radio u nekada čuvenoj Vinogradarskoj zadruzi, a potom do odlaska u penziju u leskovačkom SUP-u.

“Gledajući sa ove vremenske distance, mnogo toga promenilo se u ovom našem društvu, u odnosu na prethodna vremena. Ranije se mnogo relaksiranije išlo na posao, bilo je poštovanja među kolegama gde se radilo. Mnogi prijatelji mi se žale da toga nema više. Izgleda da sam se na vreme ,,sklonio” u penziju i da mene ne bi mimoišli, možda, takvi problemi”, kaže na početku razgovora bata Miša.

NNR: Pre koliko godina ste otišli u penziju i gde ste sve radili ?
M. Petrović: U penziju sam otišao pre skoro četvrt veka, dakle 2000.godine. Radio sam, u početku, jedno vreme u čuvenoj vlasotinačkoj Zemljoradničkoj zadruzi na poslovima inženjera zaštite na radu i to 13-14 godina. Tadašnja firma bila je primer dobro organizovane zadruge i samih zadrugara. U prvom redu tu mislim na vinogradare. Vino proizvedeno u našim podrumima bilo je u prodavnicama i vinskim podrumima na teritoriji bivše Jugoslavije, a plate su bile redovne i jedne od najvećih u opštini Vlasotince.

NNR: Gde posle ste toga radili i na kojim poslovima?
M.Petrović: Prešao sam u SUP Vlasotince i radio u vatrogasnoj jedinici od sredine 1984. godine. Tu sam bio na funkciji komandira teritorijalne profesionalne vatrogasne jedinice. Bilo je puno posla, ali vatrogasci su bili izuzetno odgovorni i sve požare uspevali smo da ugasimo bez većih posledica. Posle deset godina rada odlazim u Leskovac, gde sam bio zaposlen na poziciji inspektora za zaštitu požara u leskovačkom SUP-u. Status penzionera zavredeo sam posle 35 godina rada.

NNR: Mnogi se žale na iznos penzije koju primaju. Da li ste Vi zadovoljni visinom iznosa vaše penzije?
M. Petrović: Ne mogu se požaliti na visinu iznosa penzije koju dobijam svakog meseca. Inače, ja sam čovek kome prohtevi nisu preveliki i ne trošim novac na nepotrbne stvari. I supruga je u penziji, tako da smo nas dvoje na teret države kao penzioneri i, bar za sada, možemo da živimo od svojih penzija. Nažalost, imam mnogo prijatelja i rođaka čiji iznosi penzijskih čekova su izuzetno mali i jedva da sastavljaju kraj sa krajem.

NNR: Da li imate zdravstvenih problema i koje vas muke u tom delu muče?
M.Petrović: Imam, kako da nemam u ovim mojim poznim godinama. Vreme je učinilo svoje i moje telo je malo ,,zaribalo”. Imao sam saobraćajni udes, gde sam vozeći bicikl bio ozbiljno povređen od strane nesavesnog vozača automobila. Nisam najzadovoljniji ponašanjem i brigom zdravstvenih radnika u pojedinim slučajevima, pogotovu u vreme dok sam bio na oporavku u leskovačkoj bolnici, a potom na rehabilitaciji u Sijarinskoj banji. Niko ne mari za penzionere kada je u pitanju pružanje zdravstvenih usluga, iako su one nama najpotrebnije.

NNR: S obzirom na to da ste mnogo godina proveli na fudbalskom terenu, kao igrač, a najviše kao trener golmana, kako su Vam te godine ostale u sećanju? Koliko je bilo različito u odnosu na današnju situaciju?
M.Petrović: “Bila su to dobra vremena kada smo bili presrećni da budemo na fudbalskoj ,,Rosulji” i na treninzima i utakmicama “Vlasine”. U današnje vreme nema istinske ljubavi prema fudbalu od strane mladih fudbalera.

Postoji ozbiljan problem i kod ljudi koji vode fudbalske klubove. Nas bivše igrače koji smo prolili mnogo znoja u dresu Vlasine ne primećuju i ne cene, a klub vode u potpuno pogrešnom smeru. Sam pogled na prvenstvenu tabelu sve govori. Vlasina je na samom dnu, a što je najgore u ekipi igraju momci koji su najvećim delom iz drugih sredina. Bili smo pre tri decenije izvor istinskih čuvara mreže, i reperezentativnog potencijala, a sada gol Vlasine čuvaju momci iz drugih sredina. Politika kluba je potpuno pogrešna i Vlasina je blizu provalije i krajnje je vreme da se povuku pravi potezi za spasenje Vlasine.

Za razliku od gotovo svih klubova iz ovog dela Srbije, koji su menjali svoja imena, “Vlasina” pod tim imenom postoji od 1920. godine, dakle čak 104 veličanstvene godine! Krajnje je vreme da se upale crvena svetla u gradu, u prvom redu u lokalnoj samoupravi, koja ozbiljnim novčanim sredstvima finansira klub i da se najzad prekine agonija koja je već duže vreme na fudbalskoj ,,Rosulji””.

GOLMANSKA PRIJATELjSTVA

Bata Miša imao je, i danas ima, veliki broj prijatelja među golmanima iz nekadašnje velike Jugoslavije. Teško je pobrojati sva imena, a za NNR govorio je o nekim gotovo bratskim odnosima.

“Do poslednjeg dana života legendarnog pokojnog Milutina Šoškića, golmana Partizana, takođe pokojnog Miodraga Kneževića iz niškog Radničkog, zatim i sa Ilijom Pantelić iz novosadske Vojvodine koji više nije među živima, bili smo stalno na vezi. Gotovo redovno se čujem sa Ratomirom Dujkovićem, bivšim golmanom Zvezde, a posebno su mi dragi razgovori sa bivšim reprezentativcem Jugosalvije Enverom Marićem, golmanom “Veleža” iz Mostara, kao i sa Zoranom Simovićem iz Kruševca. Po nekom nepisanom pravilu, golmani su obično ljudi dobrog karatera i spremni da jednom drugome pomognu. I zato su njihova prijateljstva iskrena i dugotrajna” – uveren je bata Miša, koji je kao trener golmana bio na više priprema mlađih reperezentativnih selekcija, a kojeg, kao višegodišnjeg davaoca krvi, posebno ga krasi humanost.

(Kraj) VS/MS