Bajka za buduće generacije: Tatko na narod Toša Tonić po drugi put među nama

LESKOVAC

Ovo. .

Svi se, naravno, sećamo kako su meštani jednog sela ISKUKUMAVČILI da im se asfaltira put kroz selo. Put do asfalta bio je jednostavan. Odgovornima iz vladajuće partije postavili su ultimatum – ili asfalt koji ste nam pred prošle izbore obećali da bismo glasali za vas, ili ovoga puta ne samo da nećemo glasati nego nećemo dozvoliti da se u selu postave glasačke kutije. I – tačka! – kako to na TV-u kaže svima nama poznati drug!
O ovom „nečuvenom postupku’’ meštana jednog sela portal JUGgpres je obavestio javnost. I digla se prašina, “slučaj se, kaže urednica JUGpresa Ljiljana Stojanović našao i u izveštajima mđunarodnih organizacija koje su se bavile izborima u našoj zemlji’. Javnost se uskomešala, uzburkala i pitala – da li je moguće da se meštani tamo nekog sela na Jugu gde ne znaju da govore kako Bog zapoveda niti znaju padeže i koje”, kad dođu u Bgd niko pod milim Bogom i ne razume šta pričaju koliko su nepismeni i neobrazovani’’, dakle javnost se pitala – kako je moguće da se jedno tako malo selo tamo gde je “što južnije to je tužnije’’ – drzne i suprotstavi sili, armiji od 700.00 vojnika.
Ali, vlast je nezajažljivog aptetita i dobro zna da tamo neko malo selo može začas da postane veliki problem, da svojim primerom može da povuče za sobom malo veće selo, zatim grad, pa malo veći grad i tako se proširti kao virus, a nije sigurno da za tako nešto imamo spremljenu vakcionu, a o leku i da ne govorimo! Vest vest koju je u svet poslao portal Jugepres brzinom svetlosti stigla je u BGD i šokirala odgovorne u partiji na vlasti. Da bi meštane uverili da oni drže do svoje reči i ono što kažu sprovode u delo – u selo je iz prestonice u vidu “lastinog repa’’, što bi se reklo, i u pratnji lokalnih suverena stigao niko ni više ni manje i niko drugi nego glavom i obrazom direktor Javnog preduzeća Putevi Srbije.
On meštane nije ni pitao da li će glasati, jer se zna da su oni uvek za našu decu i njihovu svetlu budućnost, nego je rekao -”dobićete asfalt i svi da izađete na izbore!’’ I sve to pred kamerama da narod vidi – kao crno na belo! Nema laži nema prevare! I pred tim istim kamerama da se vidi i čuje kao crno na belo meštani su rekli da će, ako najodgovorniji za puteve održi reč – ne samo postaviti biračke kutije već će listom glasati za našu decu i njihovu svetlu budućnost! Reč na reč! Mi vama glas – vi nama asfaltni put! I glas na glas – što bi se reklo. Pečatirano! Štambilj od asfalta potvrđen je na dan izbora!
I kroz selo je prošao asfaltni put!
Zanimljivo je, međutim, kako u svemu ovome meštani nisu spomenuli lokalne lidere vladajuće stranke koji su u prethodnoj izbornoj kampanji obećavali a onda “zaboravili’’ da urade ono na čemu su i gradili put do pobede na izborima, pa je to umesto njih, kada je problem došo “do grla’’ – “očas posla’’ kao dlan o dlan “odradio’’ direktor Javnog preduzeća Putevi Srbije.
Sećamo se naravno i onih razgovora mobilnim telefonom za koje su neki “zlobnici”, “strani plaćenici” i “narodni izdajnici” rekli da je to obično zamajavanje i liči na nušićevske komedije sa temama iz našeg-savremenog života. Ali, da je istovremeno i “jasna’’ poruka poslata biračima da se – ako glasate za nas – može rešiti svaki vaš problem jer se – ima i sve se može – kad se ima!. Bogati smo! Najbolji smo! I oni koji nam zavide, a naročito “strani plaćenici’’ mogu samo da nam pljunu pod prozor! Mogu!
Sećamo se naravno i onog slučaja kada su meštani lideru stranke ukazali na goruće probleme koje imaju u svom selu. Da narod koji je tu i ljudi koji čitav događaj prate putem TV prenosa vide i čuju kako se uspešno rešavaju problemi – putem mobilnog telefona pozvao je nadležni organ i pitao da li u narodnoj kasi odnosno budžetu ima para da se to što traže meštani reši. Nadležni organ je putem mobilnog telefona odgovorio da u narodnoj kasi ima para kolko oćeš, da je narodna kasa bogata, da para za takve potrebe ima uvek!
Oduševljeni meštani aplaudiraju, gledaju zadivljeno u lidera kao u svemogućeg. A kako i ne bi kad je ono što ih muči godinama rešio kao – očas posla. Kakav čovek, kažu. Pa taj rešava probleme – dok trepneš! Njemu ne treba saglasnost ni nadležnih organa, ni Skupštine.. To je samo gubljenje vremena. Nepotrebno sastančenje i traženje saglasnsoti…. Ovako je jednostavnije – staviš telefon na uvo, kažeš o čemu se radi, onaj kaže da je narodni džep pun para i rešen problem..
Ali, “zlobnici” i “strani plaćenici’’ ne bi bili to a da ne zakeraju i kažu:
– Svi su čuli šta je lider rekao i pitao, ali niko nije čuo da li je s druge strane telefona zaista bilo ikoga i da li je taj iko zaista rekao to što je im je lider preneo…
Ovo je u više navrata reprizirano jer problema ima mnogo, a obećanja ne koštaju ništa.

…I neko drugo vreme.
U jedno drugo vreme, sada tako daleko, a po onome kako se događalo tako je blisko i slično svemu ovome što nam se sada događa..
Možda će ovo mnogima ličiti na bajku, a možda i jeste bajka ali je istina i događalo se pre oko sto godina upravo ovde – u našem gradu!..
A bajka počinje ovako – u gradu koji je posle Prvog svetskog rata stekao veliku slavu u svetu po brzom privrednom razvoju u jednom malom sokaku pored reke rodio se Todor zvani Toša Tonić. Bili su tolikom siromašni da su njegovi roditelji i sestre išli u nadnicu i grbačili da bi on studirao prava u Beogradu. I taj siromašni dečak Toša Tonić završio je Pravni fakultet. Postao je advokat. A zatim je u dva navrata izabran za narodnog poslanika od strane naroda na izborima na kojima nije bilo ni krađe ni prevare, ni tučnjave, ni crnih limuzina, ni onih sa debelim vratovima ispred biračkih mesta, ni lupanja na vrata, ni pretnji da će onaj ko ne glasa za njega – biti najuren s posla. Njegovi protivnici, uglavnom komunisti, ismejavali su ga i svojski se trudili da ga što više ismeju i omalovaže. Ali, uzalud i džabe – Toša Tonić je u dva navrata pobedio! Za sebe je govorio da je TATKO NA NAROD i bio je nesumnjivo najpopularniji narodni poslanik u Skupštini Srbije. On – onaj siromašni dečak iz Belčug male…
A šta je to radio Toša Tonić pa su ga sugrađani dva puta birali za poslanika. On, naravno, nije gradiio fabrike, to su radili drugi promućurni i preduzimljigi građani, nije imao ni mobilni telefon i nije mogao da visi na TV od jutra do sutra i priča – pričam ti priču i sve šta mu padne napamet, da naručuje izgradnju puteva i rešavanje problema putem razgovora telefonom.. Lično sam kao dete slušao od starijih ljudi da je Toša Tonić išao od čoveka do čoveka, od sela do sela, održavao skupove sa biračima. Nije žalio ni vreme ni truda da im objašnjava za šta će se on lično zalagati u Skupštini ako bude izabran za poslanika, jer njega na to mesto ne postavlja partija nego oni – birači, njegovi sugrađani kojima se obraća, objašnjava i moli ih da glasaju za njega!
Naravno, ni Toša Tonić on nije bio imun od preterivanja. Istina, nije mogao da brka u narodnu kasu, ali je zato bio rečit i govorio je narodski..
–Nemamo put gospodine Tošo! – Vikali su birači na narodnom zboru.
– Će napravimo, ne edn, nego mnogi putevi da ne kršimo noge i lomatamo se po rupčage i glibovi! – odgovarao je Toša Tonić.

  • Nemamo vodu!
  • Pa toj neje nikakakv problem!.. Će postavimo pumpe kljumkare na svaku ćošku ako treba. Vi morate da imate vodu!.. Ne možete svaki da idete u reku da perete tanjiri i veš i da se banjate u reku..!
    -Golemi su porezi gospodine Tošo!
  • Će smanjimo porez! – vikao je Toša. Pa ne možete vi da rintate i grbačite, da idete u nadnice na njive, po fabrike i država da zgrća pare u budžet… Ne može država da vi dere kožu s grbine!
    A onda je neko uoči ihbora na narodnom zboru” valjda u šali, viknu.
  • Nemamo decu, gospodine Tošo!
    A Toša Tonić je u svom maniru i u šali odgovorio:
  • Ako treba – napravićemo i decu! Buduće generacije, koje budu istraživale i upoređivale ono bivše, sadašnje i buduće vreme verovatno će se pitati:
    • Pa, koja je onda razlika iuzmeđu ovih koji su sada na vlasti i Toše Tonića TATKA NA NAROD!
      Pa, razlika je u tome što je Tošu Tonića birao DIREKTNO narod i uoči izbora biračima objašnjavao i zaklinjao se za šta će se u Skupštini zalagati kao poslanik. Njega nije na mesto poslanika postavljala partija i nije bio “vojnik’’ partije, već zavetnik narodu koji ga je izabrao za poslanika. U predizbornim skupovima biračima je delio svilene bambone, cigarke, oraslike, jabučiki farbani u crveno…
      I kad danas vidim kako se putem mobilnog telefona “rešavaju’’ problemi na “terenu’’’ ili pred kamerama nacionalnih frekvencija crtaju razno-razne mape, trase budućih magistrala, nove fabrike, bolnicem, trgovi, stadioni i sve to – DA NAROD VIDI ( jer kako bi ljudi inače razumeli to što im na TV-u pričaju ) – setim se Toše Tonića, koga sam kao dete, posle bombardovanja 1944. i lično video u Pižinom sokaku i – za koga da tvrdim da je bio preteča sadašnjeg političkog marketinga…Samo što je za svoj marketing butao ruke u svoj džep i koristio svoje pare, pa makar to bile i bambone..…
      Sava Dimitrijević, ovdašnji
Prati
Obavesti me o
guest

1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
akcenat
akcenat
2 godine pre

Da, u pitanju su obecanja bez odgovornosti za realizaciju. Ipak, akcenat je na NE DAMO DA POSTAVITE GLASAČKE KUTIJE, sto direktno daje ideju svima da PRUZE FIZICKI OTPOR. Jer jedino se fizicki menja vlast.