Anadolijske priče: Od leta nebom do šetnje podzemljem

Piše: Aleksandar Stojanović

Anadolijske varoši su samo srce Turske. Ne samo zbog toga što se nalaze u njenom središnjem delu u geografskom pogledu, već i zbog toga što je autohtonost kulture u ovim kasabama prisutnija nego u velikim centrima poput Ankare i naročito, Istanbula, u kojima je mešavina uticaja postojanija. U tu neformalnu istinu, uverili smo se prilikom posete Kajseriju i Jozgatu, gradovima sa bogatom istorijom i još bogatijom turističkom i kulinarskom ponudom.

Neverovatna panorama grada Nevšehira

Put nas je vodio do još jednog mesta sličnih, ali ne i istovetnih osobina. Taj grad je Kiršehir, centralna varoš istoimenog vilajeta. Kasaba od cirka 100.000 ljudi, otvorila nam je svoje kapije na način koji se lako pamti, ali zato teško zaboravlja. Istina, tu crtu imaju i druga mesta u kojima smo bili i kroz koja smo prošli, i to ne samo zbog toga što imaju šta da ponude gostima, već i zbog nenametljive, ali srdačne gostoprimljivosti Turaka. Naravno, dobra organizacija samog putovanja, u režiji ambasade Turske i agencije koje im je u tome pomogla, značajno je doprinela celokupnom pozitivnom utisku sa putovanja, na čemu se toplo zahvaljujem.

Kamile čest prizor u Kapadokiji

Japanski vrt

Nakon izlaska iz hotela u Jozgatu, trebalo je uputiti se do Kiršehira, i tamo posetiti mesta od velike vrednosti za ovaj deo sveta. Putovanje je ugodno, što zbog širine kojom odišu turski drumovi, koji su pravljeni tako da se čoveku čini da se na njima niko drugi ne nalazi sem vas, a što zbog samopouzdanja sa kojim vozač minibusa jedri saobraćajnicama. Pejzaži Anadolije se pružaju oko nas. Neuhvatljivo nebo, gusti maslinjaci, žitna polja, poneka krda bivola, ovce i pastiri koji po bregovima jašu magarce i koji stoku teraju kangalima. Usput, vođa puta nam priča o ovom neobičnom kraju zemlje.

Japanski vrt odiše mirom i tišinom

Gotovo u svakom trenutku na anadolijskom drumu, imao sam utisak da će sa okolnih, širokih bregova, početi da se spuštaju odredi čuvenih strelaca na konjima, poznatih ratnika iz starih dana ove zemlje. Kao da svaka dina ima svoju priču. Neobičnost istorijskih događaja, približio nam je i sam vođa puta, prilikom posete Japanskom vrtu, prve adrese koju smo ciljano obišli u Kiršehiru. Objašnjava nam da prijateljstvo koje vlada između Turaka i Japanaca, datira još iz 19. veka. Malo šta zbližava ljude kao što to čini nesreća koju su pregurali zajedničkim snagama, a to se vidi i na primeru odnosa između ova dva naroda. U 19. veku je 350 turskih janjičara poginulo u buri u Japanu. Kako je zvanični Tokio pomogao da se potrebna ceremonija sahrane sprovede na najbolji mogući način, to je bio početak jednog neobičnog prijateljstva dva daleka naroda. U tome leže duboki uzroci što su Japanske bašte i parkovi relativno česta atrakcija u turskim gradovima. Zbog toga, ali i zbog već pomenutog utiska da Turci, slično Japancima, uživaju u tihim, prostranim mestima koji omogućavaju laganu šetnju i misao u tišini. Staze koje meandriraju Japanskom baštom u Kiršehiru, vijugajući između malih jezera i iznad raznobojnih riba koje tu borave, definitivno pružaju to zadovoljstvo posetiocu.

Miris trave i jezera okrepljuje posetioce Japanskog vrta

Šetnja ovim neobičnim vrtom, kao i stalno putovanje minibusom, tražili su svoj danak, koji smo imali prilike da naplatimo u jednom šarmantnom restoranu u Kiršehiru. Opet su na meniju bile đakonije najrazličitije vrste, s tom razlikom što smo, za razliku od obeda u Kajseriju i Jozgatu, ovde jeli delikatese na bazi teletine, a ne jagnjetine.

Jedan u nizu ukusnih delikatesa koji smo imali zadovoljstvo da probamo

Ta promena nije poremetila ugođaj degustiranja recepata turske kuhinje, koja malo koga može da ostavi ravnodušnim.

Astronomski centar

Ono što je celokupnom putovanju dalo posebnu draž, to je prilika da se obiđu neke od najznačajnih džamija u ovom delu Turske. Za mene je to bila prilika da se iz prve ruke uverim u monumentalnost ovih verskih objekata, kao i za veliki značaj koje one još uvek igraju u društvenom životu zemlje na račvanju kontinenata. Poseta arheološkom muzeju Kalehojuk je bila uvertira za tako nešto.

Novinari iz Evrope i Azije u poseti muzeju Kalehojuk

Iako se radi o impresivnom zdanju u kom se čuvaju uspomene za ovaj deo sveta u svojoj mladosti, moje misli su već letele ka visokim kupolama Cacabej džamije i drevnog astronomskog centra koji se nalazi u njenom sastavu. Upoznavanje sa artefaktima u muzeju, služilo je kao svojevrsno zagrevanje za ono što je tek usledilo – za put u 1272. godinu, kada je Caca beg, emir Kiršehira, sagradio medresu (školu) koja je smatrana fakultetom tog perioda i bila centar za istraživanje nebeskih tela.

Otvorena kupola unutar kompleksa i bunar ispod nje, zajedno su predstavljali svojevrstan teleskop. Zvezde su se ogledale u vodi u bunaru i tako su vršena astronomska istraživanja.

Odmor u Cacabej džamiji

Ovaj je kasnije presuo, centar je pretvoren u džamiju, a u Kiršehiru je poznata i Ahi Evran džamija, koja je takođe velika turistička atrakcija. Stari astronomski instrumenti, vajarske skulpture i teleskop iz drevnih dana, na koje smo naleteli na vrlo specifičnom mestu, naterali su nas da promislimo o perspektivama koje su o svom položaju u svemiru imali ljudi vekovima unazad na ovom prostoru. To nas je punilo osećajem poštovanja za posvećenost i  metodičnost starih astronoma koji su i u dubokim samoćama svoga doba sumnjali da je Zemlja okrugla kao pomorandža, dajući prostora mašti da pobedi društveno konstruisani razum.

Muzička kuća

Prilikom obilaska džamije koja svojom pojavom dominira Kiršehirom, a koja je ujedno i, uslovno rečeno, naučni centar, uverili smo se da u prostranim anadolijskim kasabama, ništa nije kako se čini na prvi pogled. Takav utisak se samo pojačao, nakon posete muzičkoj kući, čija je vrednost tolika da je deo kulturne baštine UNESKA. Zdanje je zamišljeno kao omaž pesmi, kako onoj literarnoj, tako i vokalnoj. Naročit značaj, dat je čuvenom turskom pevaču Nešetu Ertašu, koji je u katedrale svojih predaka ušao 2012. godine, a po kom ova kulturna ustanova i nosi ime.

Naši domaćini su istinski majstori svog zanata

Neobična muzička kuća, obrađuje i čuva ne samo detalje iz života ovog izvođača, već i, što je meni bilo još interesantnije, biografije nekadašnjih osmanskih sultana koji su pisali poeziju. Sama poseta ovom mestu, počela je fenomenalnim dočekom koji su nam priredili naši turski domaćini. Kao neko ko voli mehane, pesmu i merak, bio sam oduševljen performansom koji je sadržao sve te elemente jednog okorelog boemstva. Prilikom prolaska kroz kapidžik muzejske avlije, muzičari od pedesetak leta su počeli sa sviranjem lako shvatljivih arija koje zovu na igru i užitak.

Domaćini i gosti nakon pesme i igre

Taj događaj, svoj nastavak je imao i u samoj kući, kada smo prisustvovali igri starog majstora plesa, turskog gospodina prosedih brkova, znojna čela i harmoničnih pokreta. Praćeni taktovima, čiji je uzrok, talenat muzičara, a posledica, potreba da se u skladu sa njima igra, mi, posetioci iz Evrope i centralne Azije, odjednom smo postali slični i ujednačeni u meraku i spokoju. To je jedna od najsnažnijih uspomena iz ovog mesta napravljenog u čast poezije i pesme.  

Kako je kuća zamišljena i kao omaž Nešetu Ertašu, turskom pevaču koji je mnoge osvojio neobičnošću i teskobom svojih pesama, ktitori ovog zdanja su se potrudili da u izrazu poštovanja prema njemu budu više nego originalni. U to smo se uverili u jednoj od odaja kuće, gde nas je, nakon kratkog upoznavanja sa likom i delom počivšeg Ertaša, šokirala pesma koju je pevala, kako nam se dotad činilo, nepomična lutka napravljena po uzoru na slavnog umetnika.

Neverovatna “životnost” lutke napravljene u čast Nešeta Ertaša

 Pošto sam se prvi put sreo sa takvim nečim, onda ne treba da čudi moje, ali ni iznenađenje mojih kolega. Prosto, teško je ostati ravnodušan na realističnost i životnost kojom odiše svaki pokret makete, na šta su naši dragi domaćini i računali, ako je suditi po osmesima koji su im ležali na ivici usana. Kako bilo, radilo se o upečatljivom događaju koji će ostaviti traga u sećanju bilo kog posetioca ovog neobičnog mesta.

Pogled iz vazduha

Prilikom same najave i poziva na putovanje u Tursku, osoblje iz ambasade ove zemlje u Beogradu, kao i iz partnerske agencije koja je sudelovala da put prođe u najboljem mogućem redu, isticalo je potencijalni let balonima Kapadokijom kao vrhunski argument zbog kog ne bi trebalo da propustim priliku da po drugi put u nešto više od šest meseci otputujem u kasabe ove zemlje. Iako bi svaki drugi deo putovanja, svojom atraktivnošću, bio validan razlog da se svakodnevne obaveze ostave “na čekanju”, treba biti pošten i reći da mi se misao o letu balonom ugnezdila u tvrđavi uma kao kakva postojana, nenametljiva ali trajna zverka.

Prosto, neočekivana prilika da se vinem u nebesa, na sličan način kako su to radili crtani ili filmski junaci mog detinjstva, u meni je izazivala uzbuđenje, ali i, biću sasvim iskren, nespokoj. Kao što je pre pola milenijuma pisao veliki Nikolo Makijaveli, “da ljudi instinktivno ne veruju novim stvarima”, tako se i u meni javila grumen sumnje da će se na letu balonom, nešto neočekivano desiti.

Kad je odistinski došlo vreme da u praskozorju Nevšehira, grada u koji smo doputovali iz Kiršehira, poletimo u nebesa, uzbuđenje je doseglo vrhunac. Let koji je usledio, pokazao je da je moj osećaj da će se nešto neočekivano desiti, bio ispravan. Međutim, ne u smislu da će biti nekih problema u pilotiranju balonom ili sa korpom u koju smo, kao pilići, bili smešteni, već u tome što je osećaj spokoja i mirnoće ispunio moj krvotok čim smo uzleteli. Kao neko ko ima zdrav animozitet prema visini, to je bio iznenađujući obrt.

Pogled na svet sa približno 800 metara nadmorske visine

Predivno svitanje junskog jutra, maslinjaci i drumovi Anadolije, arhaične kupole Kapadokije iz vremena kad svetom šetaše titanosauri i demoni, graja letača, prizori stotinu balona različitih boja i veličina koji istovremeno poleću, lagani povetarac koji pirka u vertikalnom letu i pre svega i iznad svega, onaj retki osećaj koji se u čoveku javlja da je srećan zbog trenutka i mesta na kom se u tom trenutku nalazi, učinili su spektakularne prizore još nestvarnijim subjektivnim doživljajem.

Podzemni grad

Sati nakon sletanja iz balona, bili su obeleženi potrebom da o utiscima porazgovaramo za trpezom, uživajući u doručku u neobičnom hotelu u kom smo bili smešteni. Kolaž raznovrsnih doživljaja koje smo iskusili na putovanju, bio je obogaćen i ovim neobičnim zdanjem – mestom za konak, čije su sobe, ni manje ni više, nego adaptirane pećine. Užitak u manifestacijama pod otvorenim nebom, svoju unutrašnju, kompatibilnu komponentu, imao je u boravku u ovim simpatičnim sobama i spavanju na udobnim krevetima iz starih vremena.

Simpatična spoljašnost jednog izuzetno neobičnog, ali kvalitetnog hotela

Retro enterijer, prilagođeno, nenametljivo osvetljen etar oko stonih lampi i prisutna, pećinska teskoba, maštovitog posetioca bi vrlo lako mogli da odvedu u dane kad je maglovitim prolazima Transilvanije, dominirala aura jednog demonskog princa koji je, prema legendi, pio krv svojih žrtava. Ipak, sve je to dalo jednu vrlo šarmantnu notu celokupnom boravku u zemlji naših kapadokijskih domaćina i svakako je nešto što svako treba da iskusi, ukoliko mu se ukaže prilika. Prema planu puta, na tapetu je bio obilazak Podzemnog grada. Reči našeg vodiča, Mustafe, da Podzemni grad nije za svakog, mirisale su na mistiku i opasnost. Tokom njegovog daljeg objašnjenja, stekli smo načelni uvid zašto je to tako.

Uzane staze Podzemnog grada

Radi se o mestu starom i nedovoljno istraženom, puno uspomena i strahota. Mreža uzanih i niskih hodnika, seže pravo u ambis zemlje, koji je nekad, ranohrišćanima, služio kao spas od famoznih starorimskih progona prvih poštovalaca Hristovog. Zbog tesnaca i ustajalog vazduha, zbog vlage na stenama i mraka koji šeta pred očima, Podzemni grad nije prikladno za one posetioce koje muči klaustrofobija ili neki drugi sličan strah. Bogami, kako je naš dobroćudni, debeljuškasti vodič pripovedao priču o zamkama koje vrebaju u Podzemnom gradu, tako je samopouzdanje nekih od mojih kolega počelo da kopni, te su umesto vijugavih hodnika podzemlja, radije odabrali širinu bazara na kojima se prodaju kamile, pustinjski začini i persijski ćilimi.

Tepisi i ćilimi dominiraju bazarima u Anadoliji

Spuštanje u grad, nekadašnje sklonište hrišćanskih mučenika, bila je svojevrsna antiteza letu balonom. Istina, dobro uređene i osvetljene staze i hodnici jasno obeleženi strelicama (plava za spuštanje, crvena za izlazak), u velikoj meri su uspevali da prikriju klaustrofobičnu teskobu pri pomisli da su ljudi, pre dva milenijuma, na ovom mestu boravili i po nekoliko meseci, bez komocije savremene tehnologije. Hodnici struje u svim pravcima, povremeno se razbijajući u manje dvorane, koje su nekad korišćene kao mesta za molitvu, spremanje hrane ili kao podrumi. Hoda se oprezno i u skoro čučećem položaju. Nizak plafon hodnika, nazubljeni zidovi ovih uzanih prolaza, njihovo krivudanje i nepravilnost, u čoveku bude osecaj da bi lako mogao da u ovaj lavirint podzemlja uđe, i da iz njega nikad ne izađe, da nije dobrog osvetljenja i jasnih uputstava u vidu strelica koje su postavili naši domaćini. Zbog svega toga, poseta ovom neobičnom mestu je dala jednu posebnu notu u čulnom opažanju skrivenih lepota Kapadokije.

Hramovi i golubovi

Kapadokija ima dugu istoriju kao mesto na kom je hrišćanska zajednica imala svoje jako uporište. U to smo se uverili i prilikom obilaska čuvenih morfoloških formacija po kojima je Kapadokija planetarno prepoznatljiva. U nekima od njih, i dalje se nalaze stare bogomolje, sa ostacima hramova i fresaka velikih svetaca koji su u ovdašnjoj hrišćanskoj raji predstavljali uzor ili utehu.

Čuvene kupole po kojima je Kapadokija planetarno prepoznatljiva

Posećivanjem nekoliko njih, osećali smo blagu jezu poštovanja u kostima, što zbog dobre očuvanosti, a što i zbog drevnosti ovog mesta, čiju starost kao da simbolizuju okolne dine i kupole. Na tom mestu, u dubokim špiljama sveta, osetili smo maglovite prikaze davno počivših, potuljenih prilika vernika koji jedino što žele, to je da budu ostavljeni na miru, u vanvremenskoj potrebi čovekovoj da nađe spokoj. A spokoj je, kako za hrišćane, tako i za muslimane, u većoj vezi sa stvarima nebeskim nego zemaljskim.

Unutar pećina su stare hrišćanske bogomolje

Savršeno prikladan nastavak puta u smislu povezivanja sa nebom, bila je poseta Dolini golubova. Simpatično mesto ne toliko neobičnog naziva, predstavlja padinu na kojoj se gnezde i na kojoj borave nebrojana jata ove peradi. Pitome naravi i purpurnih boja, svojim letom su bojili vidokrug pustinjskih predela, tako da se na momente činilo kao da se radi o kakvom pernatom, stasalom grožđu, kome je nebo, slično mnogim vernicima, i usud i sudbina.

Golubovi u dolini koja nosi naziv po njima

Do neba ushićenja smo stigli svi mi, putnici iz dalekih zemalja, ljudi različitih sklonosti i još različitijih strahova. Jedan od takvih je i misao da će stvari ostati izgubljene u zaboravu, da će doživljaji ostati nepoznati generacijama koje će doći i da će vreme, ta nezajažljiva mašina propasti, progutati sve ono što se jednom dogodi i što nam beše bitno. Zbog toga, više nego zbog bilo čega drugog, putovanju u Anadoliju i ljudima koje sam tamo sreo, posvećujem ovu neobičnu priču. Do nekog sledećeg puta.

Prati
Obavesti me o
guest

8 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Caki
Caki
9 meseca pre

Ne smem vi[e da napišem ni da mi se sviđa prilog, tj tekst, kao i fotografije, jer će mi Ljilja po ko zna koji put ko pandur traži lične podatke, jmbg, potvrdu da nisam osuđivan i dokaz o plaćenom porezu na kuću i ekološku taksu

Caki
Caki
9 meseca pre
Odgovori  Jugpress

Ja sam skroz nebitan po svim osnovama, i po vašim novinarskim merilima, jer se Vi divite i najzanimljiviji su za vaš posao korumpirani i nafatirani političari, isti takvi rukovodioci javnih preduzeča, lekari koji zarađuju na nekoliko mesta a ne plaćaju porez, vaše kolege kojih ima svakakvi… Sasvim sam običan čovek, koji se bavi poslom iz svoje struke, a bitandsm jedino kao suprug i otac i prezadovoljan takvim statusom. Zanimljivo je što Vi očekujete neko izvikano ime i prezime, a iz razloga koje sam naveo u prvoj rečenici 🙂
Gopođo Ljiljo, molim Vas, manite se čorava posla, jer će mnogi pomisliti da ste neozbiljni zbog svoje zaista neobjašnjive ljubopitljivosti. Morate da brinete o svom rejtingu, niste vi makar ko, niste poput mene, vi ste javna ličnost.

Caki
Caki
9 meseca pre
Odgovori  Jugpress

Rekoh, tj napisah” baš ċu tobom da budem opsednut” i molim, objavite to. Ili vam se moźe da selektivno objavljujete komentare. Alo, urednice, pa ne javljam se ja sa gerontologije da bi se “opsednjivao”. Nemate potrebe za takvim paranojama.

Caki
Caki
9 meseca pre
Odgovori  Jugpress

Ma koga sam ja prozivao? O čemu Vi pišete? Tek sada shvatam Vaš komentar, koji je bezobrazluk nad bezobrazlucima. Nisam ja nikoga prozivao, već ste vi iz svoje glupave znatiželje, zaslepljeni mojom lucidnošću, možda i intelektom, počeli da inisistairate na ličnim podacima, što je ponavljam – bezobrazluk nad bezobrazlucima, a sada ću dodati i – čist fašizam.
Pronađite to gde sam ja bilo koga prozivao, i podelite link. Ja mislim da sa Vama ipak, nešto nije u redu, i da je u pitanju vrlo ozbiljna stvar, što vas, naravno ne opravdava da se ovako ponašate.