NIŠ

Upornost i rad, neodustajanje kod prve, druge ili desete prepreke jer nam ih život stalno postavlja, moto je  dvadesetpetogodišnja Aleksandre Arsić koja je slepa od rođenja, a sada je student četvrte godine Pravnog fakulteta u Nišu. Njena borba za ostvarenje ciljeva traje od od osnovne škole, a prva i najvažnija podrška u tome Aleksandri je bila njena majka Sunčica. One i danas zajedno biju životne bitke a novi cilj koji je sebi ostavila ova mlada Nišlijka je da nakon studija pronađe posao u struci i započne samostalni život, kaže, zarad sebe same i njene majke. Kako život uvek zna da iznenadi tako je i sada. Pred novim je iskušenjem, Aleksandra se suočava i sa leukemojom, ali se ne predaje jer predaje za nju nikada nije opcija.

 „Kada sam završila osnovnu školu jedina želja mi je bila da upišem i završim Pravno-poslovnu školu. Uspela sam u tome, ali sam onda lestvicu ciljeva podigla više i odlučila da upišem Pravni fakultet. Uzor i podršku da uspem u tome našla sam u  Stefanu Stefanoviću koji je takođe slep ali je na Pravnom fakultetu stigao do doktorskih studija. Mieni prosek nije toliko važan. Želim samo da završim studije, da se zaposlim u struci i da se osamostalim, a primeri drugih kažu da je to moguće. Na taj način zahvalila bih mami na svemu što je učinila tokom školovanja pa i tokom mog dosadašnjeg života za mene“, priča Aleksandra.

                           Nije lako, dodaje ona, biti student koji je slep. Više je razloga za to po njoj, ali dodaje da su profesori korektni prema njoj, da izlaze u susret i pomažu. Oslobođena je kolokvijuma i predavanja, ali odlazi da ih sluša budući da tako puno zapamti od gradiva.

                          „Ispite polažem tako što dodirenem kvotice sa pitanjima, profesor ih pročita a ja odgovaram. Mislim da slepe osobe imaju velikih problema na studijama. Retki su fakulteti koji mogu da nam ponude udžbenike na Brajevom pismu a to bi nam bilo od velike pomoći. Mnogi odnas nemaju ni tu mogućnost da snime predavanja pa da ih kući preslušavaju, a da ne govorim o posebnim kompjuterskim programima koji bi nam pomogli u učenju“, kaže Aleksandra.

                        Ono što nedostaje u Aleksendrinom slučaju nadoknađuje njena mama Sunčica koja je i bukvalno svaki trenutak života poklonila svom detetu.

                       „Sa njom sam od osnovne škole do sada. Pomažem joj oko učenja. Nije lako ali je to za nas jedini danin da Aleksandra ispuni svoje ciljeve. U osnovnoj i srednjoj školi sam, nastavnici i direktori škola su nam izašli po tom pitanju u susret, sedela sa njom u klupi, zapisivala predavanja, a onda joj kući čitala lekcije iz knjiga. Do fakulteta to i nije bilo tako teško, ali sada je gradivo i komplikovanije i stručnije, ali se snalazimo. Aleksandra ima dobro pamćenje, ali i pored toga neke lekcije moram da pročitam i nekoliko puta“, kaže mama Sunčica i dodaje da je najvažnija da njeno dete stigne do cilja koji je sebi postavila.

                      Aleksandra je ovih dana ponovo u svojoj bivšoj Pravno-poslovnoj školi na poziv profesrke engleskog jezika Milice Mladenović. Deo je Erazmus plus projekta „Inkluzija kroz život i sport“.

                    „ Njen zadatak je da uz pomoć učenika škole na praktičan način pokaže kako i osobe, uprkos različitosti, uz rad i trud ali i podršku okoline mogu da se ostvare u oblastima koje su izabrale“, kaže profesorka Mladenović.

                        Aleksandra je tokom srednje škole počela da piše zbirku pesama i priča, pa joj je jedan od najvećih ciljeva da izda knjigu.