LESKOVAC

 

(Nova Naša reč)

Dvadeset i prvi vek je vreme intenzivnog uticaja tehnoloških dostignuća na svaki aspekt života. Iako imamo očiglednih koristi zbog toga, isto tako evidentna je i činjenica da ljudi mnogo više vremena provode u zatvorenom, ispred kompjutera, tableta ili mobilnih telefona, što štetno utiče na njihovo zdravlje. Naročito rizična grupa jesu deca, zbog toga što su u fazi intenzivnog fizičkog i psihičkog razvoja. A da bi taj intelektualni i telesni progres dostigao svoj maksimum, neophodna je fizička aktivnost. U tom smislu, nema puno boljih opcija od vodenih sportova, plivanja i vaterpola, zbog činjenice da aktiviraju veliki broj mišića u telu, blagotvorno delujući ne samo na muskulaturu, već i na psihičko sazrevanje, a pritom bavljenje ovim sportovima zahteva disciplinovanost i dobru organizovanost. Zbog svega toga, svakako je poželjno bavljenje sportom, a ko zna, uz adekvatan rad i zalaganje, možda Leskovac postane respektabilni vaterpolo centar, a Leskovčani postanu deo najtrofejnije srpske sportske reprezentacije, što je, u krajnjoj liniji, cilj ka kome treba težiti.

Subota je najdinamičniji dan u Leskovcu, naročito leti. Dok na istoku večni džin sa sobom nosi najavu vrelog dana, Leskovčani idu svojim poslom kao i toliko dana pre i posle toga. Pekare rade punom parom još od ranog jutra, vazduhom se širi miris taze pečenog hleba, bureka, kifli i proje. Oni koji žure na pijacu, da pokupe najbolje što leskovačko polje ima, ili makar što se iznese na tezge, prave gužvu u gradu, prouzrukuju histeriju vozača nenaviklih na zastoje, žamor prolaznika i poznanika po centralnim gradskim ulicama je podgrejan melodijama romskih muzikanata i zabavljača, tu i tamo, a svi zajedno smetaju onim mučenim, umornim i pospanim mladim glavama koje su bančile do kasno, u nekoj od, za nekadašnje standarde, malobrojnih gradskih kafana. Oni su svoje bojeve vodili na nekom drugom mestu, u izmišljenom svetu gde nisu bili povređeni ili ostavljeni. A prema jugu, kada se krene putem koji, kao da se negde na horizontu razbija o padine Kukavice, odvija se jedan čudan dogadjaj. Hor vrabaca u to toplo julsko jutro jeste prateći orkestar povorke mladih i pospanih ljudi, bezvoljnih za šalu u cik zore, koji idu kao omađijani stazama kojima niko pre njih prošao nije. Za mlade vaterpoliste još mlađeg leskovačkog vaterpolo kluba, ova subota 2011. godine je kao i drugi dan u moru letnjih, vreme je za jutarnji trening. Ima ih raznih bogami, niskih i visokih, kosmatih i kratko ošišanih, mršavih i punačkih, pa ipak, svi imaju jedno zajedničko, svi imaju jedan san.

Malo, pomalo, cilj putovanja se nazire sa desne strane, prvo što vide jesu višegodišnji borovi koji omeđuju obližnji park namenjen rekreaciji i odmoru, a zatim- čistina, parkirališta oko četvrtaste i ne baš majušne zgrade. Ulaze po navici, tihi, skoro svečani, u grupama ili pojedinačno, sećaju se reči trenera da je bavljenje vaterpolom ne samo igra, već i životna škola, da posle svakog treninga cilj nije samo igrački napredak, već i ljudski, i da u ophođenju prema drugima treba ostavljati utisak lepog vaspitanja i ljubaznosti, kako bi to vremenom postala etiketa koja se veže na pomen vaterpolista-pionira u Leskovcu. Nakon brzog presvlačenja, prozevajući se, ulaze na bazen, siluete mladosti i snage, želje za napretkom i druženjem. Redovan sastanak sa trenerom označava pravljenje plana, zvižduk početak suvog treninga, svaki sklek ili čučanj korak bliže snu, a hladna voda na tušu pripremu za najvažniji deo-nebrojene širine bazena preplivane jedva zamislivim načinima, sve to dok sat na zidu uporno i stalno ponavlja da vremena za dangubljenje- nema.

Danas, pet godina kasnije, sunce i dalje sija kao i tad, saobraćajne gužve su realnost svake subote, burek i kifle i dalje dobro mirišu, samo je jedna stvar drugačija, vreme i život su razdvojili većinu tih momaka, više ne hodaju sa istim ciljem i u istom pravcu, a njihovim putem idu neke nove generacije.

Sa željom da se prisetimo tih dana, bio nam je potreban neko ko je bio tu od samog početka. Za tako nešto, nema puno boljih sagovornika od kapitena leskovačkog tima na prvoj zvaničnoj utakmici koja je odigrana u gradu podno Hisara, Aleksandra Nedeljkovića.

Kada si počeo da treniraš?

AN: Nisam bas najsigurniji, mislim da sam bio 6. razred, znači kad sam imao 12, 13 godina. Ne mogu sa sigurnošću da kažem, pošto sam pre toga trenirao plivanje.

Zašto si počeo da treniraš, da li su tvoji imali odlučujuću ulogu, ili si sam hteo? Možda si imao nekog idola iz sveta vaterpola?

AN: Trenirao sam plivanje dugo. A kada su poceli da pričaju treneri da se otvara i vaterpolo klub „Leskovac“, nisam baš bio previše zainteresovan. U tom periodu me je više privlačilo plivanje. Međutim, majka je počela da me ubeđuje da probam, jer je mislila da je to sport za mene. Tako da sam je poslušao i otišao na taj prvi probni trening.

I oduševio sam se. Bilo mi je daleko zanimljivije nego plivanje. Ipak je to timski sport, sa loptom i samim tim nije toliko monoton kao plivanje. Tako da, da, može se reći da su moji roditelji imali odlučujuću ulogu, jer možda ne bih ni probao taj sport. Međutim, kasnije, kad sam se posvetio ozbiljnije vaterpolu i kada su moji roditelji videli da to moze da bude i sport sa jakom duel igrom, verovatno i nisu bili toliko srećni ali uzalud, bilo je kasno.  A što se tiče idola, omiljeni igrač na početku mog bavljenja vaterpolom mi je bio Aleksandar Šapić, ali se to relativno brzo promenilo. Kasnije su to bili Vladimir Vujasinović i Duško Pijetlović.

Kako su izgledali tvoji počeci, kakvi su bili uslovi na bazenu, da li ste imali kapice, golove, ili ste morali da se snalazite?

AN: Pa sve je to bilo nekako haotično. Nismo imali neku pretpostavku kako sve to treba da izgleda. Tako da je čini mi se puno toga bilo improvizacija od strane trenera, bez nekog ozbiljnijeg i dugoročnijeg plana. Što se tiče opreme, koliko se sećam, nismo imali dosta toga.

Dok nismo dobili golove, igrali smo po širini bazena i pravili golove od štapova za metle ili džogere, koliko god to smešno danas zvučalo.

Kapice mislim da takođe nismo dobili odmah, ali relativno brzo. Sve u svemu, nije bilo lako na početku.

Koju si poziciju igrao, ili šta si najviše voleo da igraš?

AN: Kada sam počeo da treniram igrao sam srednjeg beka uglavnom. Tada smo bili mladi i neformirani igrači pa smo često menjali pozicije.

Kasnije, pod vođstvom novog trenera, najčešće sam igrao na levoj strani, a prema potrebi srednjeg beka i centra. Zavisi, volim da igram na levoj strani. Ali najzanimljivije mi je na centru, jer je tu najdinamičnija igra.

Nezaboravan trening ili utakmica dok si bio u Leskovcu?

AN: Bilo je mnogo nezaboravnih treninga i utakmica. Možda bih izdvojio utakmicu na pripremama u Crnoj Gori, gde smo igrali nas osmorica protiv te domaće ekipe čijeg imena ne mogu da se setim trenutno.

Igrali smo prvo protiv starijih sat ipo vremena, bez nekih većih pauza, a onda je ušla mlađa ekipa, pa smo i s njima odmah nastavili i igrali jos sat ipo. Tri sata igre sa samo osam igrača nije uopšte naivno. Ali bilo je stvarno zanimljivo, bili smo fizički spremni i nismo ni osetili sve to. Hteli smo da se dokažemo treneru, što nam je i uspelo, to veče smo čak dobili i „produženi izlazak“, nagrada koja nije bila česta kod njega. Rado se sećam takvih trenutaka.

Da li se i dalje baviš vaterpolom, gde, i da li imaš neke planove za budućnost vezane za ovaj sport?

AN: Igram u Hajdelbergu, u Nemačkoj. Tamo sam otišao pre svega zbog studija, ali sam takođe gledao da u tom gradu gde idem, postoji i vaterpolo klub. Tako da mi se to dobro uklopilo. Planove za budućnost vezane za ovaj sport iskreno i nemam. Želim samo da se bavim time sto duže mogu. To će da zavisi najviše od studija i posla. Nadam se da cu nekako da postignem sve. Protekle dve sezone sam imao određenu trenersku ulogu u klubu „Nikar“ u Hajdelbergu. Lepo iskustvo, naučio sam puno. Nažalost, to od sledece sezone ne mogu više da radim zbog obaveza na fakultetu. Ozbiljnije planove u vezi moje igračke karijere nemam, jer smatram da je za mene kasno. Sa vaterpolom se kreće baš u mladim godinama. Moja generacija nije imala tu priliku u Leskovcu.

Drago mi je da sada deca mogu od malena i u našem gradu da iskuse ovaj fenomenalan sport.

Kako je vaterpolo uticao na tvoj život?

AN: Imao je jako veliki uticaj. Naravno u pozitivnom smislu. Počev od toga da sam stekao veliki broj prijatelja, u Leskovcu, Srbiji i šire.

Smatram da vaterpolo ne mogu da treniraju psihički slabi ljudi. To je jako zahtevan sport i morate da mu se posvetite i da se odreknete puno toga ako želite rezultate. Ako niste vec psihički jaki, onda ćete ili ojačati  ili ćete odustati. Ja nisam hteo da odustanem i jako sam srećan zbog toga. Postao sam disciplinovaniji, organizovaniji i izdržljiviji, naučio sam kako da igram u timu a posto sam bio između ostalog i kapiten, naučio sam i kako se vodi ekipa. Siguran sam da ne grešim ako kažem da verovatno ne bih bio ovde gde jesam bez vaterpola.

Najveći nedostaci leskovačkog vaterpola i potencijalne prednosti?

AN: Najveći nedostatak je prema mom mišljenju to sto nemamo stariji prvi tim. To je posledica možda jednog od najvecih problema generalno za sport u Leskovcu – mladi ljudi kad završe srednju školu idu na fakultete uglavnom van Leskovca, ne ostaju tu. Čist primer je naš vaterpolo klub. Moja generacija je bila prva generacija. Iako smo bili jako mladi, bili smo takoreći seniori u klubu. Falili su nam stariji, iskusniji igrači, od kojih bi mi puno toga mogli da naučimo. Ali dobro, onda smo mi postali mlađima uzor, pa su onda oni od nas mogli da uče i iskuse mnoge stvari na malo lakši način od našeg. Ipak smo mlad klub, neko je morao da prokrči taj put. Na neki način sam ponosan sto sam ja bio među njima. A verujem da je tako i ostalima iz moje generacije. Međutim, da se vratim na pomenut problem. Mi smo završili srednju školu i svi smo negde na stranu otišli da studiramo. Opet je spalo sve na leđa mlađih koji su ostali u Leskovcu. Kratko rečeno, fale nam studenti. Što znači da nam fale fakulteti, čime bi se privukli mladi ili da ostanu u našem gradu ili da dođu ovde sa strane.

Potencijalne prednosti vidim u tome sto nema velike konkurencije kao u većim gradovima, može da se krene od nule i dobrim radom i organizacijom možemo da napravimo jaku i kvalitetnu školu vaterpola.

Ostaje nada da će se to u doglednoj budućnosti i desiti, što uz kvalitetnu organizaciju kluba, ozbiljan i na planu zasnovan rad igrača i trenera, može da donese puno toga dobrog vaterpolu u našem gradu. Za kraj, želim da pozdravim moju bivšu ekipu, sadašnje igrače kao i upravni odbor i sve koji su na neki način pomogli da ovaj sport zaživi i u Leskovcu.