Zoran Slavnić: Privatizacija sportskih klubova je često zbog pranja para

BEOGRAD


Visoki stepen međusobne tolerancije i solidarnosti održao je moju generaciju jugoslovenske košarke sa Kićanovićem, Ćosićem, Dalipagićem, Delibašićem, Jerkovim, Jelovcem, Kapičićem, Tvrdićem, Šolmanom, Plećašom, Simonovićem, Radovanovićem… Ložim se na male i sirotinju. Kad si antimaterijalista i razmišljaš srcem, obično ne izađe dobro, ali evo za neki dan punim 72 i ne žalim se, izjavio je Zoran Moka Slavnić, velikan jugoslovenske i srpske košarke, specijalno za portal UGS Nezavisnost.

Da se posvetio šahu, bio bi velemajstor cugera. Kreativan, inteligenan, brzo razmišlja i pronalazi najbolje rešenje. Zoran Slavnić se posvetio košarci i postao jedan od najboljih, ako ne i najbolji plejmejker Jugoslavije. I u svetskoj konkurenciji bio je u samom vrhu.
Vlasnik je tri evropske zlatne medalje (Barselona 1973, Beograd 1975, Lijež 1977), jedne svetske (Manila 1978) i jedne olimpijske ( Moskva 1980). Uz to ima i olimpijsko srebro (Montreal 1976), srebro sa svetskog (Portoriko 1974) i bronzu sa evropskog prvenstva (Italija 1979). Kolekcija je mogla biti i veća da ga je selektor Ranko Žeravica vodio na šampionat Evrope 1971. (Nemačka – srebro) i Olimpijadu 1972. (Minhen – peto mesto).
Za portal UGS Nezavisnost slavni Slavnić govori o svojoj sjajnoj sportskoj karijeri, saradnji sa igračima, trenerima i klubovima, sportskim školama, patriotizmu, izazovima privatizacije u sportu…
Da li Vam je Žeravica „oduzeo“ jednu, a možda i dve medalje?
– Manje je važno da li je meni oduzeo, pitanje je da li je tada Jugoslavija mogla da ima neku medalju više. To je stara priča i nekako to je ironija života ili sudbine, on i ja smo završili kao veliki prijatelji, poslednjih godinu-dve njegovog života. Niko nije napisao, niti je on rekao zašto me nije uzimao. Ja mislim da je imao uverenje da sam ja mangup u negativnom smislu, nije znao da sam ludak za sport, da nemam poroke. Nije voleo takve tipove igrača.
I sad, da odgovorim konkretno na pitanje, mi smo uzeli medalju 1971, a na Olimpijadi u Minhenu bili peti. Reprezentaciji je bio potreban plejmejker, a tada je igrao Plećaš, fenomenalan igrač koji je davao po pedeset-šezdeset poena za Lokomotivu. Da je on bio pozvan kao strelac to bih razumeo, ali on je postavljen za plejmejkera, a tu nije mogao da se poredi sa mnom. Ja sam to radio, to je bilo potrebno reprezentaciji i verovatno bismo se u Minhenu borili barem za medalju, i ne bi ispali od Portorika. Sad je to daleka prošlost i neće se moći dokazati da li je Žeravica tada pogrešio.
Debitovali ste kao selektor Srbije 2007. na EP u Italiji. Reprezentacija je imala devet mladih igrača, takođe debitanata. Da li odnos prema mladim igračima ima veze sa Vašim izostankom kod Žeravice?
– Možda je u podsvesti bilo da u mojoj mladosti treneri to nisu prepoznali, i to je greška, jer sam posle toga igrao deset godina. Dolaskom Mirka Novosela to se sve menja. Reprezentacija je kultno mesto, gde svaki normalni sportista želi da doprinese za svoju zemlju, bio je to patriotizam. To se davno izgubilo. Ja sam te 2007. postao selektor i na primedbe ti si lud, znaš li šta radiš i da ćeš da nadrljaš, ja sam rekao pa naravno da znam, ali meni je životna želja bila da budem selektor svoje zemlje. Vreme je pokazalo da to nije bila pogrešna selekcija, posle četrnaest godina ostao je jedan, glavni plejmejker, što znači da sam dobro „ubo“. I još jedan koji je igrao do pre nekoliko godina. S moje strane, dovoljno.
Poslednju medalju smo osvojili 2017. (srebro na EP). Na SP (Kina 2019) bili smo peti, a na Olimpijadu u Tokiju se nismo kvalifikivali. Kriza je evidentna.
– Ima tu puno razloga, Saša Đorđević je kao selektor osvojio tri srebra, na Olimpijadi i svetskom i evropskom prvenstvu, i logično bi bilo da bude pohvaljen. Naravno, izuzimam EP jer smo izgubili od Slovenije, gde smo, po meni, bili za klasu jači. To bi moglo da se nazove neuspehom, ali je imao neku zalihu. Bilo je tu dosta i otkaza, a to je pitanje patriotizma, nema tu malo, ili imaš ili nemaš. Što bi rekao Velja Ilić „kraduckaju“. Nema toga, ili kradeš ili ne kradeš.
Vidim seriju promašaja, a najveći je Kokoškov, ne zato što je loš trener, iskreno ja ni ne znam kakav je. Dvadeset godina u Americi, pre toga vodio juniore OKK Beograda, juniore ili kadete Partizana… Očekivao sam da će na poslednjem predolimpijskom turniru i u meču sa Italijom da unese neke novine, ipak je tolike godine bio asistent u Americi. Međutim, on je potvrdio da je veliki spavač, da ne učestvuje, temperament katastrofa… To što smo imali od igrača bilo je dovoljno da mirno sedimo u sali ili ispred televizora u meču sa Italijanima. Bez obzira što se taj jedan, glavni igrač nije odazvao.
Naviknuti smo da od košarkaša očekujemo uvek borbu za medalju.
– Ključ uspeha, osim kvaliteta, bio je visoki stepen tolerancije i solidarnosti među nama. To nas je održalo. Bitlsi, Stonsi, Riblja čorba zato traju dugo. Ispoštovali su se koliko je potrebno. Sujeta uvek postoji. Ali ona nije smela da pređe taj stepen da kolektiv ima štetu od toga. Kićanović, Dalipagić, Ćosić, Delibašić, Radovanović, Jerkov, Jelovac, srž moje generacije. Tu su još bili Kapičić, Tvrdić, Šolman. Mnogo asova. Plećaš, Simonović, užas kakav igrač. Mi smo to imali i zato smo duže trajali i bili uspešni.
Jedan ste od retkih koji je igrao i trenirao i Crvenu zvezdu i Partizan. U odnosu na neke druge igrače (Milko Đurovski prešao iz Zvezde u Partizan) navijači su Vas više svojatali, nego što su Vas mrzeli.
– Jesu mrzeli, ali umanjeno. Sećam se, igram za Partizan protiv Zvezde, Žeravica je na klupi, ja kad god dam koš prođem pored klupe i kažem „vidiš kako ja to lepo radim“. Umanjeno, jer u nekom trenutku navijači Zvezde počinju da skandiraju „Moko vrati se“. To je zato što su znali motiv, da nije materijalni, već da me Zveda neće i da sam onda namerno otišao u Partizan.
U sportskom društvu Crvena zvezda ja sam neki izdajnik, ali to me uopšte ne pogađa, jer to kažu novokomponovani i lažni zvezdaši. Da to nisam uradio nikada ne bih znao gde je granica mržnje i pokvarenosti. Tad sam shvatio. Tako da ni to nije loše da ojačaš, a meni kao najvećem Zvezdinom detetu, ne kažem najboljem, sve je vezano za Zvezdu. I sinu sam dao ime po Zvezdi. Bilo mi je jako teško za takve poteze, to su veliki lomovi i priznajem, znao sam i pretpostavio na šta to može da ode.
Danas me ni jedni, ni drugi ne vole. Dobro, ja sam valjda takav, avanturista, volim da eksperimentišem, pravio sam neke čudne lomove. Iz Španije, gde samo možeš da sanjaš život, odem u Šibenik. Ložim se na male i sirotinju i idem tamo gde me vele i gde me traže. Ako nisi u Barseloni ili Realu, ili još par klubova, svejedno je gde si, sve je isto. Kad si antimaterijalista, kad ceo život razmišljaš srcem, obično ne izađe dobro, ali evo ja za mesec i po dana punim 72 i ne žalim se. Kad kažu da vratim film, šta bih menjao? Možda bih, posle toliko godina, pazio sa kakvim se ljudima okružujem, to sad kažem, pričam bez veze. Kad volim druga, ja ga volim, nema veze šta zna.
Kao igrač i trener bili ste u više srpskih i evropskih klubova. Kakva su Vaša iskustava po pitanju prava i zaštite igrača?
– Košarka je jedan od najpoštenijih kolektivnih sportova, i ne znam kada i kako mogu da budu narušena ta neka prava. Kada potpišeš ugovor, vremenski i na tu i tu sumu, ko se toga ne pridržava ide na BAT (košarkaški arbitražni tribunal), pa on kaže, na primer, da je Partizan dužan Duletu Vujoševiću toliko i to mora da se plati. Ja nisam imao takvih problema, a nikada nisam potpisao ugovor. Sve je bilo na reč. U Španiji sam nešto potpisao, a nisam ni gledao šta, to me nije interesovalo. Ako neće da me ispate ja odem, a ako hoće da me oteraju, onda moraju da me ispate.
Osvajači medalja dobijaju nacionalne penzije. Šta je sa ostalim igračima kad završe karijeru? Za fubalere, na primer, u nekim državama postoje posebni penzioni fondovi, 40 odsto ugovorene sume se isplaćuje posle završetka karijere…
– Iza toga se nešto drugo krije. Gde su tih 40 posto, to je olakšica da klub plaća igrače. Možda je ideja poštena, ali kako ćeš ti meni, govorimo o punoletnim licima, da uskratiš da raspolažem svojim novcem. Propao si, žao mi je, jesi li sportista. Znaš da posle karijere ostaješ u sportu ili radiš ono za šta si završio. To je malo teže, jer sa trideset i nešto nemaš iskustva, ko će da te primi. Završi fakultet, ali kažu nema iskustva. Daj mu šansu. Ne, oni žele gotov poizvod.
Škole košarke!? Dobro je što deca treniraju, ali da li su to stvarno škole ili način da osnivači zarade?
– Gledajući šire, važnije je da deca ne budu na ulici. Što se tiče toga koliko će deca da nauče, tu sam jako sumnjičav. Dva puta sam imao svoju školu. Jednom sa mnogo dece, kičma mi je otpala, radio sam sa decom po pet sati dnevno. Drugi put sa 15-tak mališana, kao da budu elita. Onda su mi dolazili neki koji su prethodno već bili u nekim školama i onda driblaju sa dve ruke. Šta radiš to, ne mogu da verujem.
Dosta mladih misle da su sposobni da vode škole, ali ipak to je pedagoški rad. Osnivaju te škole i naplaćuju, 20-25 evra. Kad bi me neki roditelj pitao, rekao bih mu, ako imaš tih 20-25 evra, pa, upiši ga, bar si ga sklonio sa ulice. Da li će da napreduje i uspe? Pa ne videh ni jednog, koji je iz neke takve škole došao u klub i postao dobar igrač. Dobiće disciplinu, što je pozitivno. Na primer, da ne kasni na trening. Imao sam trenera, pokojni Zdravko Hubat, trenirali smo od osam ujutru. Neko kasni, kaže prevoz. Hubat kaže, pa prevoz radi od pet. Surovo, ali dobro. Kod Hubata i Novosela, ako nisi postao košarkaš, postao si čovek.
Srbija ne može da se zatvori, ali da li se naši klubovi previše oslanjaju na strance?
– Večito pitanje kod nas, koliko stranaca treba? Ono što se meni ne sviđa, ne dolaze dobri već neki prosečni. Za dobre nemaš pare, ti prosečni su opet bolji od nekih naših, ali im zauzimaju mesto. Ako neki klub uzme pet, šest, sedam stranaca, kako da mu se suprotstaviš, a želiš da budeš prvak i da predstavljaš nešto u Evropi. To je sistem spojenih sudova, ili kako kaže naš narod „ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se“. Tamni vilajet.
Život te tera, da bi se odupro moraš da imaš veći broj igrača iz svoje zemlje. Nekada smo imali deset domaćih i dva stranca, pa osam domaćih, pa će na kraju da bude osam stranaca, kao u Zvezdi i Partizanu. Ja ih ne kritikujem, oni to vide kao način za preživljavanje. To dokazuje da nemaš dovoljno dobih trenera, koji su ključni u razvoju sportiste. Ima dosta mladih koji su veliki talenti u mlađim kategorijama, a onda ne eksplodiraju u klubu. Treneri im ne daju šansu, ne forsiraju ih, jer ne žele da rizikuju da ostanu bez posla. Takvim trenerima nije mesto u srpskoj košarci. Ne bih voleo da kao Olimpijakos izađemo na teren sa 12 stranaca, ili Čelzi sa 11, bez lokalnog kolorita. Za koga da navijaš?
Dugo se priča o privatizaciji sportskih klubova. Kakav je Vaš stav o tome?
– Šta se dobija sa privatizacijom? Na zapadu, dođe gazda i radi se po njegovom. Glejzer je nadrljao u Mančester junajtedu, neće da ulažu a navikli na trofeje. Kao trener ili igrač ti zavisiš od gazde. Kupi te Kinez, on radi onako kako on smatra da treba. U nekim slučajevima to je pranje para.
Mislim da kod nas privatizacija nije nužna. Možda će se to desiti, ali šta ako onaj ko kupi klub ne zna, pa klub ode u „đul baštu“. Važno je ko upravlja klubom, na mestu direktora ili menadžera, a tu su potrebni ljudi koji imaju sportski pedigre. Dobar je primer Užica, finansijer je naš čovek iz Amerike, koji voli da njegov rodni grad ima dobar košarkaški klub, ali je vođenje kluba prepustio Raši Radovanoviću. To je dobra kompilacija. U suprotnom ko zna gde bi se otišlo.

Izvor: UGS Nezavisnost

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare