Zoran Jović Bleki, košarkaški trener : DVE GODINE KINESKOG ISKUSTVA

 

LESKOVAC

Zoran Jović Bleki je već dve godine u Pekingu, gde radi kao košarkaški trener. Period prilagođavanja na novu sredinu i ondašnji način života je odavno prošao, tako da je interesantno kako on danas vidi Peking.

 

-Otprilike na svakih šest meseci dođem u Leskovac, budem tu 2-3 nedelje. Kina je zemlja koja je u ekspanziji u svakom smislu te reči, od ekonomske, kulturne do sportske. Ovog leta je i moj sin bio 45 dana kod mene, jer se nismo puno viđali prethodne dve godine, pa mi je bilo interesantno da ga dovedem tamo, da i on vidi gde ja to živim i radim. Posetili smo sve one najznačajnije destinacije koje mogu da se vide u Pekingu, od Kineskog zida, preko Letnje palate, Zabranjenog grada, najvećeg trga na svetu Tjenanmena… Posetili smo i operu, koja je jedna od najmodernijih građevina, gde su smeštene sve moderne umetnosti Pekinga, a sama zgrada je izgrađena praktično ispod reke i na krovu zgrade se vide talasi reke. Veličanstvena garđevina koja potvrđuje da su Kinezi poslednjih godina preuzeli primat u građevinarstvu i mislim da su, možda, trenutno i najbolji graditelji u svetu”, kaže Bleki u intervjuu za JUGpress .

JUGpress: Sve više naših ljudi ide da radi u Kinu… Šta oni tamo mogu da očekuju?

Jović: Koliko sam ja mogao da vidim, Kina je definitivno zemlja budućnosti. Parametri koje sam ja video, kojima sam svedok idu njima u korist. Bruto nacionalni dohodak stalno raste, a ono što će, možda, sve da iznenadi, tiče se zapošljavanja. Svi stranci koji odu u Kinu i eventualno izgube posao, vrlo brzo nađu novi. To isto važi i za Kineze. Iako su najmnogobrojnija nacija na svetu, privredna ekspanzija je toliko velika da posao može da se naše na svakom koraku.

JUGpress : Da li je u Kini uobičajena slika da su im puni kafići preko dana?

Jović: Oni su i tu specifični. Oni počinju da rade između 8 i 9 ujutru. To je zbog toga da se ne bi pravile velike gužve, jer njihov metro dnevno preveze oko 20 miliona ljudi. Karakteristično je da ima gužvi u toku dana, posebno kada je pauza za ručak, negde u podne. Tada su svi restorani puni. Oni uživaju u hrani, gurmani su, ali su to razvili u poslednjih 30 godina… Ono što je zanimljivo je da uveče, posle 23 sata, nema ljudi na ulicama. Svi idu da spavaju, odmaraju… Oni su vrlo interesantni, jer imaju i to neko vreme za dremež. Može da vam se desi da odete popodne, oko 3, pola 4, 5 u neki restoran, vrata budu otvorena i vidite sve uposlenike kako dremaju na stolicama. Vrlo su karakteristični, koriste svaku priliku da odmaraju, da dremnu, odspavaju… Noćni život je zastupljen smo u nekim delovima grada gde su mahom zastupljeni stranci. Naravno, ima tu i Kineza, ali najčešće su zaokupljeni radom.-

JUGpress : Košarkaški ste radnik, pa možete najbolje da ocenite i stanje u njihovoj košarci u poslednje dve godine…

Jović: Nije se nešto posebno promenilo. Oni mnogo više ulažu u obrazovanje. Tamo svi studiraju, zavisno od toga koliko para imaju, mnogi odlaze i u Japan, Ameriku, London na studije… Oni misle da je to najpouzdaniji put ka dobrom životu njihove dece. Oni nemaju takvu percepciju sporta, ne očekuju da neko popravi svoju finansijsku situaciju kroz sport. Osnovnu svrhu sporta vide kao rekreaciju. Naravno, najtalentovanija deca se selektiraju. Ipak i oni prave vrlo ozbiljne reprezentacije i prave sve bolje i bolje rezultate. Ja sam u martu imao poziv i priliku da radim sa kineskom ženskom seniorskom reprezentacijom i to sa „A“ i „B“ selekcijom. Tu sam mogao da vidim kako oni rade sa svojim vrhunskim igračicama i koliko stvarno ulažu u sport. Uslovi za trening su bili perfektni. Imaju infrastrukturu koja je neverovatno dobra, to je u rangu Amerike. Za sve oblasti za koje misle da im nedostaju stručnjaci angažuju strance. Ovde je Amerikanac bio kondicioni trener, ja sam radio sa bekovima, moj kolega sa centrima… Što se same košarke tiče, oni puno plaćaju strance koji igraju kod njih, ali su to vrhunski stranci, bivši NBA igrači ili vrhunski evropski igrači. NJih plaćaju po nekoliko miliona dolara po sezoni, ali zato vlasnici klubova slabo plaćaju kineske igrače, tako da porodice, odnosno ljudi nisu mnogo zainteresovani da se bave sportom, jer im on ne donosi neki profit, više se isplati da pokrenu neki biznis.

JUGpress : Planovi?

Jović: Ja sam u punom treningu, definitivno ću da se još dugo bavim košarkom. Imao sam, pre Kine, primamljivu ponudu od ruske ženske ekipe Jenisej, koja je u tom trenutku igrala Evroligu, međutim, kineska ponuda je bila konkretnija. Otišao sam u Kinu, oduševio se, stvarno uživam, zavoleo sam njihov narod koji je divan, pitom, kvalitetan, dobroćudan… Tamo se osećam sigurno, komforno, produžio sam ugovor na još godinu dana i planiram da ga produžavam i dalje. Interesantno je i da pomenem da u Pekingu, gradu koji po nekim procenama ima 30 miliona stanovnika, je skoro neverovatno da vidite tuču na ulici. Ima ponekih rasprava, ali tuču nisam video, što mi je skoro neverovatno. Na sve strane su i neki uniformisani ljudi, da li su to stražari na parkingu, po komjunitijima, ali su i oni miran narod. Mojim drugovima se dešavalo da zaborave telefone u kafićima i kad se posle pola sata vrate, telefon bude tamo gde su ga i ostavili.-

JUGpress: Kako izgleda Leskovac, kad se vratite i pogledate ga posle šest meseci?

Jović: Leskovac se nije nešto bitno promenio, osim tih nekih kozmetičkih promena, koliko sam mogao da vidim. Na žalost, u poređenju života u Kini i u Leskovcu sve je potpuno drugačije. U Kini je apsolutno sve u ekspanziji, život cveta na sve strane. Puno je male dece, trudnica, ljudi koji se smeju, uživaju u životu. Kina je, inače, kapitalistička zemlja sa komunističkom partijom na vlasti. Standard je veliki, ima puno bogatih, prebogatih ljudi. U toku juna je, video sam neki podatak, imala suficit sa Amerikom 128 milijardi dolara, što je ogromna suma novca koji se, naravno, sliva u Kinu i to se i vidi. Na sve strane se gradi, kranovi su svuda…

JUGpress: Iako ste na odmoru, ne možete bez trenerskog posla, u Leskovcu vodite košarkaške treninge Aktavis akademije…

Jović: Ja imam neki ritam koji me i održava. Ustajem svakog jutra u šest, imam neke rituale koji se tiču zdrave ishrane i održavanja fizičke kondicije. Meni je bitno da i ostali treneri i i igrači prihvate moje principe. U Leskovcu ima puno dobrih trenera, ja sam jedan od najstarijih trenera u Aktavis akademiji. Tu se stalno vraćam, jer sa Vladanom Stojiljkovićem radimo jedan dobar posao. Taj klub je meni pomogao, ja sam njima pomogao, npr. sa generacijom rođenom 1996. smo uspeli da napravimo dobre rezultate, i iz te generacije su Đorđe Jović, Đorđe Dimitrijević i Mladen Armuš danas u Americi i igraju Prvu diviziju koledž košarke, što je kruna uspeha ovog kluba. Oni su košarkom zaradili besplatnu školarinu, što je ogromna stvar! Ja definitivno volim košarku i svakog jutra sam od 8-10 držao treninge sa svom decom koja su dolazila i koja hoće da treniraju, a vrlo često sam vodio i večernje treninge. Zadovoljstvo i uživanje mi je da to neko iskustvo prenosim na druge, ali to je i način sa što više vremena provodim sa svojim mlađim sinom, jer je i on u toj generaciji koju treniram dok sam u Leskovcu.

Prati
Obavesti me o
guest

1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Musa
Musa
5 godine pre

Bleki, ljudino, pozdraviše te Jokić i Jotka.