LESKOVAC

Kada jedan film o starom Leskovcu počinje rečenicom “Naša čaršija na malečko stoliče sedi, u golemo nebo gleda” treba da znate da ovo nije izmislio neko u vreme takozvanog “zlatbnog doba Leskovca”.

Mnogo kasnije ovu rečenicu zapisao je leskovački pisac, pesnik, novinar,reditelj Rade Jović.

Zašto Leskovac zaboravlja tako lako i brzo? Zašto Leskovčani, bar oni, ne pamte svoje sugrađane koji su svojim delima zaslužili da ih nikad ne zaborave, ako već vlast nije briga za sećanje na njih.

Znate li ko je bio Rade Jović?

Znali, ne znali, ipak pročitajte šta je o njemu za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress pisao u avgustu 2019. godine Dragoljub Gile Branković.

Svaki svoj nastup pesnik, pisac, reditelj i Leskovčanin Rade Jović je počinjao, a i završavao sa :

Naša čaršija neje šala.

Narod kiti,narod

razgrađuje.

Tura slunce na glavu,

kapu ne nosi.

Nemanje i imanje sas jednu

vrcu vrzuje.

S jedan merak živi,

s jednu tugu umira.

Turena takoj pored Moravu

da može da vaća ale

s polja i poljaci,

s tuđe vojske i sas

aračlije,

sas lošo i sas arno.

NAŠA ČARŠIJA NA MALEČKU

STOLIČKU SEDI, AL U GOLEMO NEBO GLEDA.

Na moje pitanje mora li baš svaki put da govori ovu pesmu odgovarao mi je „Kume, dobro će bude ako od sve što sam napisao ostane ovoj“.

Rade je otišao sa ovoga sveta 2004, a ostale su knjige pesama, romani i režije drama i tv emisija. I bio je u pravu jer se neki još uvek sećaju malečke stoličke, čaršije i golemog neba. Ja sam imao sreću da upoznam njegov rad i da radim sa njim. I da se okumim. Kum nije dugme, i na ovaj način pokušavam da spasim od zaborava delo Radeta Jovića. Ako ništa drugo ja moram i želim da pričam i pišem o čoveku nepresušnih  i veličanstvenih ideja. Ispunio bih ceo prostor koji imam samo da pobrojim šta je sve u zaostavtšini gospodina Jovića, te ću ovaj put opisati samo jedan događaj gde sam recitovao pesmu Persa Šićerdzika. I ova pesma kao i stihovi o čaršiji koja na malečku stolicu sedi i u golemo nebo gleda su iz knjige Ćoravo zlato koje je kao dopunjeno izdanje objavljeno pod nazivom Ćefli tefter  2005. godine. Knjigu je objavila Književna zajednica „Borisav  Stanković“ – Vranje .

Rade nije voleo da mu neko recituje stihove, a i što bi drugi recitovali kad je on to sjajno radio. Da, ja sam izrecitovao Persu bez dozvole autora, ali to je bio splet okolnosti, i kad je kum čuo celu priču dozvolio mi je da je recitujem, ali tek posle toga kad sam prošao rediteljski dril, mogao sam da je govorim onako kako mi je on izrežirao. Kum nije dugme.

U dilemi sam da li prvo da opišem događaj, mesto i okolnosti ili da prepišem pesmu i pustim da uživate u poeziji Radeta Jovića. Znam je ja i napamet, ali dok pišem ovo na stolu mi je jedan od retkih primeraka knjige Ćefli tefter sa ilustracijama Slobodana Kostića Koste.

Persa Šićerdzika

Persa Šićerdzika je bila

jedna među mloge.

Ubava ko livadska cvećka, tanka ko prut.

Oči vu u glavu bsne.

Miriše na bosiljak.

Odi ko mlada ždrebica.

Ruka vu se vaća uz nogu,

noga dira zemlju samo

kad oće.

Kad odi od merak se

rasipuje po sokaci.

Čaršija se vaća za glavu

kad gu vidi.

Čoveci žmijev od lezet

kad gu sretnev.

Vika se nema

alatka za nju.

Vika se neje majka rodila

muško koje će njuma

da odvede dom.

U nedelju,

Persa Šićerdzika,

poubava, u nove aljine se

tura, kosu pušta

do zemlju.

Oči vu se ckliv ko oči na

mladi jaganjci.

Možeš da se ogledaš u tija oči, možeš,

samo ako oće da te pogleda.

A pogleda li te, prekrsti se  i idi si kude

majku da se isplačeš.
Majka će te pituje,

koje ti je budalke majkina,

zar zbog žensko da

se utepuješ. Toj će rekne,

al će misli

jadno li je ovoj

moje muško dete.

Da ne dođe

Sava Makedonac,

šićerdzija, bađavdzije

bi gu izakale,

špekulanti bi gu

prodali

ili bi gu bog uzeja.

Sava Makedonac gu uzede

na Veligden.

Dukati vu se rasipaše

po grudi, cvećke zapevaše

po kosu.

Persa Šićerdzika, obuče

libade i turi srmu na

obrazi. Izrodi mu golemu decu, s pesmu ga isprati

u vojsku.

Kad vu rekoše da se Sava

neće vrne, ne da neće,

nego ne može od smrt,

plakala je tri godine.

Isplaka se i iskoči među ljudi.

Od onuj lepotu samo oči ostanule,

bistre i dluboke.
Persa odi po sokaci,

odi pored ljudi, odi sas decu i bez

decu. Ćuti.

Al to neje onoj

Persino odenje.

Toj neje onaj Persa Šićerdzika.

To je sg jedna nesrećna

žena, utepana od muku,

toj je sg jedno mlado drvo, udareno u noge, to je sg

jedno slunce, tureno poza

breg.

Velika sala Doma vojske u Leskovcu, za tu priliku izbačene stolice za bioskop, a uneti stolovi. Ogromna kafana, u toku je zabava za oficire i njihove lepše polovine. Sa bine Fejat Sejdić i njegov orkestar dovode atmosferu do usijanja. Prošla je ponoć, prisutni u dertu. Za neki dan kreću u rat. Prilazi mi oficir zadužen za protokol i kaže mi da smirim situaciju. Ja kažem Fejatu da samo on svira Nizamski rastanak, a  ja kroz maestrovu muziku govorim pesmu mog kuma Radeta Jovića. Persu Šićerdziku. Svi prisutni plaču.

(Dragoljub Gile Branković – T E Z G E)