LESKOVAC

…“Žene iznad 60 godina prosto sistem apsolutno ne prepoznaje. U ruralnim sredinama, one su
često napuštene i od svoje primarne porodice, od svoje dece koja su otišla da žive u neke
druge gradove, ali i od države. Država ih se seti jedino kada su izbori, kada one treba da daju
svoj glas. Tada im se nude pregledi u raznim ambulantama, dele im se paketi humanitarne
pomoći, ali to je jednom godišnje, a te žene treba da žive svaki dan. Ta žena ne može da dođe,
jer ne može da ostvari penziju i zdravstveno osiguranje, jer ima neko parče zemlje koje ne
može da obrađuje jer nema para da plati porez, a ako ne plati porez ne može da ostvari
zdravstveno osigurnje, nema para da može da dođe kod lekara, jer na teritoriji Jablaničkog
okruga najbliži centar u kome može da im se pruži specijalistički pregled je Leskovac. Vi imate u
Lebanu, Bojniku, Medveđi neke ambulante i Domove zdravlja, ali nemate specijaliste koji u
njima rade. Ako vam kažem da Crna Trava nema pedijatra, stomatologa, oni moraju da dođu u
prvo najbliže mesto, a to je Vlasotince. To nije neka velika kilometraža, ali put kojim one treba
da dođu, a nemaju novac da plate prevoz do lekara, je za nas zastrašujuće“, konstatuje Ljiljana
Nešić stanje u kome žive starije žene u seoskim sredinama okruga…
JUGpress: Kakva su iskusrva „Žene za mir“, da li se vama javlajaju žene starije od 45 godina, a da
imaju razne socijalne, radne i ostale probleme?
Lј. Nešić: Organizacija „Žene za mir“ nema ograničenja u pogledu toga od koliko do koliko se
godina žene javljaju. Mi smo organizacija koja pruža pomoć kako ženama, tako i devojčicama i
devojkama. Najugroženija grupa su upravo spomenute žene, od 45 godina i naviše. Poslodavci
ne prepoznaju te žene kao nekog ko može da doprinese firmi ili privatnoj kompaniji, jer obično u
pozivu stoji – žene između 18 i 30 godina, pa su ove starije nevidljive. Te žene koju su
zaposlene od 45 i naviše se susreću sa raznim oblicima diskriminacije na poslu, menjaju im se
radna mesta ili su ucenjene da bi ostale na radnom mestu, uglavnom su to žene koje su
zaposlene ne određeno vtreme, nemaju stalno rešenje o zaposlenju, tako da je to jedan od
velikih problema žena koje se nama javljaju za pomoć. Često nas pitaju, kada nam se obrate za
podršku i pomoć, koja su njihova prava, šta one mogu da urade ako ih neko uceni da moraju
da urade nešto što im ne piše u opisu radnog mesta… To je veliki problem, mnogo otpuštanja
je bilo poslednjih godina upravo žena iznad 45 godina starosti, i te žene koje su trenutno na
tržištu rada su nevidljive za ceo sistem, ne prepoznaju ih ni institucije ni poslodavci, tako da se
suočavaju sa diskriminacijom.

JUGpress : Postoji li institucija kojoj mogu da se jave? Žene koje imaju takve probleme su nam rekle
da imaju nepoverenje da iko išta može da uradi, a i kada su pokušavale rečeno im je da niko za
to nije nadležan.
Lј. Nešić: Zakoni u ovoj državi postoje i oni nisu baš tako loši, ima tu nešto što bi moglo da se
unapređuje, ali su ovde zatajile institucije, i tačno je da žene nemaju poverenja u njih. Kad god
su se obratile nekoj instituciji rečeno im je da ta institucija nije nadležna za njihov problem, da
ne može da ga reši, one su prepuštene same sebi. Postoji Nacionalna služba za zapošljavanje,
priavtni preduzetnici koji diskriminišu i koji traže mlađe osobe, obično se tim ženama kada odu
da zatraže posao u nekoj privatnoj kompaniji, nekoj maloj privatnoj firmi, prodavnici, kažu da im
je žao, ali oni traže mlađe osobe koje su sposobnije da obavljaju taj posao. Moj lični stav je da
institucije ne rade svoj posao.

ZDRAVSTVENA I EKONOMSKA ZAŠTITA ISPOD SVAKOG NIVOA

JUGpress: S vremena na vreme se ukazuje na problem koji imaju žene koje su straije od 60 godina,
naročito u samačkim domaćinstvima kojih ima dosta, i naročito ako žive u seoskim
domaćinstvima. Koja su vaša iskustva sa terena?

Lј. Nešić: Mi smo prošlu i ovu godinu puno posvetile bezbednosti žena u ruralnim područjima,
kao i bezbednosti žena u javnom prostoru. U istraživanju su rađene fokus grupe koje su prošle
46 žena sa teritorije celog Jablaničkog okruga. Žene najveću nebezbednost osećaju u
zdravstvu i ekonomiji. Ako kažem da od 46 žena koje učestvovale, 35% nema zdravstveno
osiguranje, u selima su zatvorene ambulante, apoteke, nemaju autobuski prevoz, možda i imaju
iz nekog mesta gde ima škola, pa radnim danom postoji autobus koji prevozi učenike, ali te
žene su prepuštene same sebi. Žene iznad 60 godina prosto sistem apsolutno ne prepoznaje,
one su često napuštene i od svoje primarne porodice, od svoje dece koja su otišla da žive u
neke druge gradove, ali i od države. Država ih se seti jedino kada su izbori, kada one treba da
daju svoj glas. Tada im se nude pregledi u raznim ambulantama, dele im se paketi humanitarne
pomoći, ali to je jednom godišnje, a te žene treba da žive svaki dan. Ta žena ne može da dođe,
jer ne može da ostvari penziju i zdravstveno osiguranje, jer ima neko parče zemlje koje ne
može da obrađuje jer nema para da plati porez, a ako ne plati porez ne može da ostvari
zdravstveno osigurnje, nema para da može da dođe kod lekara, jer na teritoriji Jablaničkog
okruga najbliži centar u kome može da im se pruži specijalistički pregled je Leskovac. Vi imate u
Lebanu, Bojniku, Medveđi neke ambulante i Domove zdravlja, ali nemate specijaliste koji u
njima rade. Ako vam kažem da Crna Trava nema pedijatra, stomatologa, oni moraju da dođu u
prvo najbliže mesto, a to je Vlasotince. To nije neka velika kilometraža, ali put kojim one treba
da dođu, a nemaju novac da plate prevoz do lekara, je za nas zastrašujuće. Mi smo bile jako
tužne, a posle toga je došao i bes. Mi žene koje živimo na teritoriji grada, kada smo izašle iz
neke zone komfora gde nam je sve dostupno, videle smo sa kojim se problemima suočavaju te
žene. To je strašno i za nas kao društvo u celini, ali i za društvo u kojem one žive.

„NAFILOVANE“ PONUDE O SAMOPOMOĆI

JUGpress: Da li postoji mogućnost da one nekom svojom inicijativom i angažovanjem reše svoj
problem ekonomske prirode? Da li postoji mogućnosti koje im se nude, da ih neko podrži da
pokrenu svoj posao, koliko su te mogućnosti razgranate?
Lј. Nešić: Uglavnom žene prihvataju bilo kakve poslove na crno, gde je njima nedovoljno
plaćen njihov rad, gde im nisu plaćeni doprinosi, penziono i zdravstveno osiguranje. Nacionalna
služba za zapošljavanje nudi neke programe tipa „moja prva plata“ ili „Samozapošljavanje“…
Međutim, to su jako mala sredstva. Te žene su u obavezi da sebi plaćaju dve godine
zdravstveno i penziono osiguranje, i one apsolutno nemaju mogućnost da išta drugo rade osim
da sebi to plaćaju. To su neke ponude nafilovane da izgleda kao da ženama država nudi nešto,
međutim to su sredstva od kojih se ne može samostalno započeti bilo koji posao. Ili ga započnu
i onda dođu kažu da su pogrešile i da to nisu smele da prihvate, jer imaju više troškova nego
što je pomoć.
Stanovnice Jablaničkog okruga, a pogotovu žene iz malih sredina, nemaju pravo na političko
mišljenje. Ako nisu politički aktivne, ili nisu u stranci i angažovane za iste, ne mogu da dobiju
dokumente ako nemaju neku vezu, ne mogu da dobiju tačnu informaciju, dozvole ako žele da
započnu neki svoj posao, ako se kuća ne vodi na njih… Obično, kad im umre suprug, kuću
nasleđuju sinovi, a žene ostaju bez ičega. One ne mogu da dobiju nikakvu dozvolu, jer nemaju
nikakav kapital. Takođe, ne mogu da se zaposle u svojoj struci ili da napreduju u svom poslu
čak i tamo gde su zaposlene, ako nisu politički angažovane. Građanke lokalni moćnici svojim
uticajem ucenjuju, postoji veliki strah od odmazde, a jedna od preduzetnica je dobila da plaća
mesečni reket lokalnom moćniku. Prijavljena je finansijskoj policiji da prodaje duvan umesto
proizvoda koji proizvodi. Od strane finansijske policije imala je više upada u firmu i u kuću.
Prijave su bile anonimne, ona nikada nije saznala ko je te prijave napisao, iako ima pravo da
zna, bez obzira što su anonimne, taj neko mora da ima dokaz da sam ja to radila, i prosto to je
nedopustivo. Povrede na radu predstavljaju veliki problem i jako su rigorozni kod HTZ propisa,
većina njih ne zna ko im je predsednik mesne zajednice… Znači, ne samo žene koje nisu

zaposlene da se susreću sa diskriminacijom, već i one koje su pokrenule neki privatni posao
se zastrašuju, preti im se, neko od njih očekuje nešto zauzvrat…

NASILJE U PORODICI – ŽENAMA NA TERET
JUGpress: Kakvo je vaše iskustvo – koliko su ove žene o kojima smo govorili podložnije nasilju u
porodici?
Lј. Nešić: Tu nema pravila. Kada je nasilje u porodici u pitanju, apsolutno nema veze da li je
žena ekonomski zavisna od nasilnika ili ima svoju zaradu. U više od 80% slučajeva žene koje
zarađuju i doprinose ne mogu da raspolažu svojim novcem, već taj novac daju, kao one kažu,
glavi porodice, i to je uglavnom supružnik, a neretko i svekar. Mali procenat žena su one koje
odlučuju kako će se trošiti novac. One koje nisu zaposlene ostaju u nasilju baš iz razloga jer im
nije omogućeno da se zaposle, nemaju od čega da žive čak i kada odu od nasilnika, one mu se
ponovo vraćaju. Ima žena koje provedu 7-15 dana u sigurnoj kući. Centar za socijalni rad,
nacionalna služba, sigruna kuća i lokalna samouprava bi trebalo da imaju povezani sistem i mi
jesmo pisale preporuku i zagovarale da se taj krug zaokruži. Za ženu koja izađe iz nasilja u
bude smeštena u sigurnoj kući mora da se obezbedi posao, a da se pri tome uključe sve
institucije. Koliko ja znam u državi Srbiji, ne mogu da tvrdim za Leskovac, postoje socijalni
stanovi i to je nešto što u narednom periodu imamo u planu, to javno zagovarnje prema lokalnoj
samoupravi da žene koje nisu zaposlene i da žene koje su izbačene iz svoje kuće budu
zbrinute. Sudski procesi jako dugo traju, podela imovine takođe, to može da ode i na građansku
parnicu, nisam pravnica da pričam o toj proceduri. Šta žena sa dva maloletna deteta, a obično
svaka žena vuče sa sobom još dva deteta pored sebe, gde će ona kad izađe iz kuće nasilnika.
Država joj ništa nije obezbedila, ni posao, ni neko privremeno stanovanje, ne stan u njenom
vlasništvu, a mislim da u Leskovcu ima takvih stanova koji se mogu dati na korišćenje. Svako
doživljeno nasilje je trauma, a ponekad je najgore psihičko nasilje koje žena trpi. Ne može ona
30 godina života da završi za 15 dana, to je dug proces oporavka gde bi institucije trebale da se
uključe, psiholozi, zdravstvene unstitucije, centri za socijalni rad, psihijatri… Ne može žena na
ulicu iz sigurne kuće, tako da se one vrlo često vraćaju kod nasilnika iz ekonomskih razloga.
Vrlo često su im i roditelji siromašni, pa nemaju gde sa tom decom, ili su u njihovoj porodici brat
i snaja koji imaju još dece… (kraj) LJS/IS