LESKOVAC

Dok mediji često ističu odlazak mladih iz unutrašnjosti Srbije u veće gradove ili inostranstvo, u
Leskovcu i okolini sve je primetniji suprotan trend, mladi ljudi se vraćaju ili svesno biraju da
ostanu u svom rodnom kraju. Njihov izbor nije iz nužde, već iz jasne računice i želje za
kvalitetnijim, mirnijim i ispunjenijim životom.
Nikola Aleksić, koji je nakon nekoliko godina provedеnih u Beogradu odlučio da se vrati u
Leskovac, otvoreno kaže:
„Život u manjem gradu ne pruža onoliko opcija kao veliki centar, ali zato nudi nešto mnogo
vrednije, jednostavnost i komfor. Ovde za sat vremena završim sve dnevne obaveze: odlazak u
MUP, kod zubara, kupovinu ili susret sa prijateljima. Posle regularnog radnog vremena od osam
sati još imam energije za porodicu, sport i hobije. Ako imaš solidna primanja i radiš posao van
politike, život u Leskovcu je zaista mnogo prijatniji i lakši nego u Beogradu.“, kaže on.
Jedan od najčešćih razloga za povratak jeste značajno niži trošak života.
Cene nekretnina u Leskovcu i okolini su i dalje pristupačne, kirije su niže, a troškovi za hranu,
komunalije i svakodnevni život ostavljaju više prostora za uštede, putovanja ili ulaganje u
sopstveni biznis. Mnogi mladi koji rade online poslove ističu da ovde mogu da žive kvalitetno,
bez stalnog pritiska da „prežive“ u prestonici.
N.J., koji radi online posao i vratio se u Leskovac nakon studija u Beogradu, objašnjava:
„Troškovi života su mi mnogo niži. Živim sa roditeljima, imam domaću hranu, ne plaćam kiriju niti
visoke račune. Sve što zaradim mogu da trošim na sebe, na putovanja i hobije. U Beogradu bih
verovatno morao da radim tri posla samo da preživim. Ovde imam vremena za život, a sve mi je
blizu, nema gubljenja sati u saobraćaju,“, kaže.

Blizina porodice je za većinu mladih najjači emotivni razlog.
Tanja kaže: „Ne mogu da zamislim da živim daleko od svojih roditelja, brata i prijatelja sa kojima
sam odrasla. Ovde sam u svom domu, okružena ljudima koje volim. Gde god da odem, uvek bih
se vraćala. Ovako sam celim srcem tu.“
S.A., koja se vratila iz Niša, deli svoju priču:
„Završila sam studije u Nišu, ali sam se vratila zbog majke koja je starija i bolesna. Ovde sam
našla posao, upoznala muža i dobili smo ćerku. Danas nam mnogo znači što su obe porodice
blizu, uvek mogu da nam pomognu oko deteta. Da smo ostali u velikom gradu, sve bi bilo znatno
teže, skuplje i stresnije,“, objašnjava ona.
Pored porodice, Leskovac i okolina nude i bogatstvo prirode i mirnog okruženja. Okolna sela i
prigradska naselja obiluju čistim vazduhom, rekama, planinskim predelima i netaknutom
prirodom.
Tako mnoga domaćinstva u vučjanskom kraju imaju planinsku vodu i niže troškove, što se u
velikim gradovima smatra pravim luksuzom.

Mladi ističu da ovde mogu da odgajaju decu u zdravijoj sredini, bliže prirodi i sa više slobodnog
prostora.
Poslednjih godina Leskovac beleži i pozitivne ekonomske pomake. Dolazak novih investitora,
otvaranje fabrika u industrijskim zonama, razvoj tekstilne i prerađivačke industrije, kao i sve veće
prisustvo IT sektora, pružaju sve više prilika za zaposlenje.
Programi podrške mladim poljoprivrednicima i preduzetnicima preko nacionalnih i lokalnih
fondova dodatno motivišu one koji žele da pokrenu sopstveni posao.
Naravno, izazovi i dalje postoje, nedostatak nekih kulturnih i zabavnih sadržaja, kao i ograničen
izbor poslova u određenim sektorima. Međutim, sve veći broj mladih smatra da prednosti života
u Leskovcu pretežu: manje stresa, bolja ravnoteža između posla i privatnog života, jače
porodične veze i osećaj pripadnosti.
Jovana sažima to kratko i jasno: „Finansijska računica i kvalitet života. To je ono što nas drži
ovde.“.
Leskovac može biti primer da provincija nekad znači I i mesto novog početka, a ne samo tačka
odlaska.
Mladi koji se vraćaju šalju jasnu poruku, uz prave uslove, solidarnost i lični trud, život u rodnom
gradu može biti ispunjen, stabilan i lep.

M.S.

Ova priča je jedna od 12 koje se realizuju u okviru aktivnosti koju sprovode Populacioni
fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) i Fondacija Ana i Vlade Divac kroz Projekat „Mladi za
inkluziju, jednakost i poverenje” (Youth 4 Inclusion, Equality and Trust) u saradnji sa
Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), UNESCO i UN Women, a uz finansijsku
podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Stavovi
izraženi u ovom tekstu su stavovi autora/ki i ne predstavljaju
nužno stavove UNFPA, Ujedinjenih nacija niti bilo koje od pridruženih organizacija.