LESKOVAC

Ako imate susret sa osobom sa invaliditetom koja ima asistenta, ne obraćate se asistentu, ako je osoba sa invaliditetom sposobna da priča u svoje ime, treba da se obratiti njoj, jer je u suprotnom vređate. Nađite način da komunicirate sa osobom sa invaliditetom, sa osobom koja je u invalidskim kolicima komunicirate tako da je ne gledate sa visine već ili sednete pored nje na neku stolicu da budete u ravni sa njom, gledate se oči u oči. Ne trebate pomagati osobi sa invaliditetom ako nije zatražila pomoć, već trebate prvo da pitate da li joj je potrebna pomoć, koja vrsta pomoći je potrebna…

Sve ovo, i još ponešto, piše u brošuri „Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom” koju je priredilo Udruženje osoba sa multipla skleroza (MS udruženje) sa ciljem da se napravi nešto što može da dotakne građane, medije, ali i one koji su na pozicijama gde se odlučuje o nečemu, zatim i ljude iz škola, ljude iz javnih preduzeća da shvate da mi osobe sa invaliditetom nisu osobe sa posebnim potrebama.

Brošuru je mahom pisala predsednica udruženja Jelena Milićević koja kaže da se na internetu može naći više brošura koje je neko izdavao. Ona je pored toga gledala i šta je to što se dešava u okolini, sa čime se najčešće suočavaju osobr sa invaliditetom, šta su najveći problemi. Koristila je primere iz svoj života, ali mnogo više iz života drugih građana.  
„Mene stalno pitaju dokle ćeš insistirati da si osoba s invaliditetom, gde odgovaram dok god ljudi ne shvate da nisam osoba sa posebnim potrebama i to ću uvek istaći. To je nešto što se, ako kažemo da je iz privatnog, to je moj lični primer. Ostalo je uglavnom iz života svih osoba sa invaliditetom, jer sam se susretala i sa ljudima koji su u kolicima, sa slepim osobama, sa ljudima koji ne čuju i to ne samo sa juga Srbije, već i sa severa… Različiti su primeri, znači nije konkretno samo moj primer, nego je primer svih osoba sa invaliditetom, koji se suočavaju sa diskriminacijom i nepoštovanjem, sa barijerom na koji način se razgovara sa njima i na koji način ih treba poštovati i razumeti.“

U brošuri je pojašnjeno na koji način se treba ophoditi prema osobama sa invaliditetom, a Jelena Milićeviić dodaje i da bonton predstavlja pravila lepog ponašanja kako u javnom prevozu, tako i u školi, među ljudima.
„Sa time treba početi od najranijeg uzrasta u školama, kada deci učitelji i profesori objašnjavaju šta to podrazumeva bonton, šta je to lepo ponašanje. Mi smo počeli sa tim kako se obratiti osobama sa invaliditetom, da mi nismo osobe sa posebnim potrebama i da je to za nas pogrdna reč. Treba shvatiti da osobe sa invaliditetom svoje potrebe zadovoljavaju na jedan malo drugačiji način, da li je to uz pomoć asistenta, da li je to sporije u odnosu na druge, ali da prosto sve aktivnosti možemo obaviti i kao svi ostali. Naglašavamo i da, ako imate susret sa osobom sa invaliditetom koja ima asistenta, ne obraćate se asistentu, ako je osoba sa invaliditetom sposobna da priča u svoje ime, trebate se obratiti njoj, jer je u suprotnom vređate. Prosto, nađite način da komunicirate sa osobom sa invaliditetom, sa osobom koja je u invalidskim kolicima komunicirate tako da je ne gledate sa visine već ili sednete pored nje na neku stolicu da budete u ravni sa njom, gledate se oči u oči. Ne trebate pomagati osobi sa invaliditetom ako nije zatražila pomoć, već trebate prvo da pitate da li joj je potrebna pomoć, koja vrsta pomoći je potrebna… Objašnjeno je i kako se pristupa sa osobama koje su slepe, osobama koje ne čuju… Ukoliko slepa osoba koristi psa kao vodiča, sa psom se ne treba igrati, jer to nije životinja sa kojim se igrate, ona radi svoj deo posla, a to je da bude vodić slepoj osobi. 
Milićevićeva ističe da se na kraju brošure kaže i to da poštovanje počinje razumevanjem, a da razumevanje počinje slušanjem.  Dodaje da smatraju kako je ovo samo jedan od načina da pokažu da su sastavni deo društva.
„Ljudi ne treba da nas gledaju kao osobe koje su manje vredne, jer imamo iste sposobnosti, mnoge osobe sa invaliditetom su fakultetski obrazovane, mogu da rade razne poslove… Ono što je najbitnije jeste da će se osoba sa invaliditetom potruditi mnogo više kako bi pokazala da je ona stvarno vredna tog posla. Možda će taj posao obaviti na drugačiji način, možda će biti malo sporija, ali će pokazati da je stvarno vredna tog posla koji je dobila. Ovo je ujedino i apel za sve poslodavce da pruže priliku osobi sa invaliditetom i da, ukoliko su mogućnosti, čak i prilagode onome kome je potrebno radno mesto, da nađu tu empatiju u sebi i pruže priliku i osobi sa invaliditetom.“

Ova priča je nastala uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru projekta SMS Facility – Small Media Support in Western Balkans, koji sprovodi Thomson Media. Sadržaj je isključiva odgovornost medija i autora i ne odražava nužno stavove, mišljenje ili vrednosti Evropske unije ili Thomson Media.