BEOGRAD
Za one koji ne znaju za Milana Inića, možda će više značiti da
napišem Yasserstain. Kreator koji je mnogima obeležio detinjstvo i bio
podrška u periodu odrastanja i dalje je aktivan na YouTube sceni gde
kreira sadržaj za mlade. Njegov humor je prepoznatljiv, a najvažnije je
da kroz šalu govori o teškim temama koje su mladima bliske. Jedan
od njegovih najpoznatijih projekata je serijal „Nemoj biti taj lik” koji je
- dobio i svoju knjigu pod istim nazivom. Pored YouTube kanala,
Milan svoje ideje deli i putem Instagrama i podkasta, gde često govori
o odgovornosti influensera i uticaju medija na mlade. Htela sam sa
njim da razgovoram ne zato što je poznat, već zbog toga što ostaje dosledan onome što
radi. Zato što nije zaboravio za koga pravi sadržaj i zato što i dan – danas ima nešto da kaže
- a da to nije prazna rečenica za algoritam.
Kako vidiš ulogu influensera danas – da li misliš da influenseri imaju odgovornost
prema onome što prikazuju na društvenim mrežama?
Naravno da infulenseri imaju odgovornost. Dugi niz godina među influenserima je dominiralo
mišljenje da nisu odgovorni za to kako publika doživljava njihove sadržaje, odnosno da je to
odgovornost, recimo, roditelja. Međutim ako uzmemo u obzir da veći deo publike čine mladi
koji su još uvek u procesu formiranja identiteta, jasno je da uticaj koji imaju nije zanemarljiv.
Već 16 godina se bavim ovim poslom, odrastao sam gledajući jutjubere i stvarajući sadržaj
za YouTube, tako da vidim i jednu i drugu stranu. Mnogi odgovornost doživljavaju kao neku
vrstu autocenzure. Umesto razmišljanja poput „Ne smem ovo da uradim”, moje bolje pitanje
je „Zašto bih ovo uradio?” Odgovornost mora da postoji, jer živimo u društvu u kojem sve
što radimo i delimo ima posledice. Recimo, snimaš video u kojem radiš nesto što baš i nije
ispravno, ali dobija mogo pregleda. Tvoji influenserski instinkti ti govore da nastaviš jer
možeš da dobiješ više pregleda. Ali, tu se postavija ključno pitanje: da li je to moralno? Zato
uvek pažljivo pripremam svaki sadržaj. Volim da se bavim drugim perspektivama i mislim da
je to zadatak svakog influensera – da šta god da snima uzme u obzir da nemaju svi iste
mogućnosti. Ne želim da kažem nešto što bi loše uticalo na nekog, recimo “Da bi imao
uspeh na YouTube-u moraš da imas najnoviji telefon ili opremu” jer će neko pomisliti
„Nemam para za to, neću uspeti”. Zato je bitno da znaš kome se obraćaš, to je tvoja
odgovornost bilo da je online ili offline.
Da li si oduvek imao svest o tome, ili je ona rasla sa godinama tvog rada?
To se, naravno, menjalo kroz godine. U početku je sve bila neka improvizacija, ljudi su to
zvali survival mode. Ali, u poslednjih nekoliko godina razgovaramo sa mladima, ali i sa
starijim generacijama. Danas u našim klipovima želimo da prikažemo i drugu stranu priče,
da realnije sagledamo situaciju. Važno je da napomenemo da veliki deo našeg odrastanja
zavisi od okruženja – ko su nam školski drugovi, razredni starešina, profesori, treneri, ne
samo infulenseri koje pratimo na društvenim mrežama. Bitno je da krenemo od sebe i
razmislimo šta možemo da učinimo da naše okruženje bude bolje. Publika me svakodnevno
uči i podseća koliko je važno biti odgovoran prema sebi i drugima. Voleo bih da influenseri
više razmisljaju o tome zašto rade to što rade i šta ih zaista inspiriše. Mene, na primer,
motiviše da novim generacijama pokažem da nisu sami u svojim nesigurnostima.
Da li ti se nekada neko obratio sa porukom da si mu pomogao ili promenio pogled na
nešto?
Velika prednost toga što sadržaj objavijujemo online, jeste u tome sto odmah dobijamo
povratnu informaciju. Mozemo direktno da vidimo komentare, ponekad dugačke kao sastavi,
ispod samog videa. Ljudi nam pišu mejlove, šalju poruke na Instagramu. Ovo što radimo
online je intimnije, direktnije. Ljudi imaju osećaj da se obraćaju stvarnoj osobi – i ja to tako
doživljavam. Odrastao sam gledajući jutjubere koji su uglavnom pravili zabavan sadržaj, nije
se pričalo o problemima. Tako je i naš kanal prvo imao takav sadržaj, a onda smo sa
vremenom shvatili da bi nama značilo da je neko, dok smo mi bili u tom periodu života,
pokrenuo ovakve teme. Danas pokušavamo da balansiramo – da spojimo humor i neku
vrstu edukacije. Kako kaže ona izreka: pokušaj da budeš heroj kog ti nisi imao. Jako nam je
važno da pružimo drugima ono što je nama možda nedostajalo, pre svega bezbedno mesto.
Koliko je izazovno ukazivati na ozbiljne društvene probleme kroz humor, a da se pri
tome ne izgubi ozbiljnost i dubina poruke?
Na radionicama koje radimo s mladima često se
otvaraju ozbiljne teme – anksioznost, depresija, teške
misli koje ljudi imaju svakog dana. Važno je da mladi
znaju da su sve te misli validne. Ali u isto vreme sam
svestan da nisam kvalifikovan da o tim temama
govorim iz stručnog ugla. Zato mi je, kad se
dotaknemo takvih tema, jako bitno da razgovaram sa
stručnjacima – psiholozima, terapeutima. Uvek
tražimo savet od nekoga ko zna više i ko se time
profesionalno bavi. Koju god temu da obrađujemo – bilo da je u pitanju mentalno zdravlie,
društveni pritisak, odrastanje ili nepravda – prvo je bitno da se time ozbiljno pozabavimo u
životu, van kamere. Da se edukujemo. Da saznamo šta stoji iza toga. Tek onda možemo da
odlučimo kako ćemo to prikazati, pa onda i da znamo gde možemo da ubacimo humor, a
gde treba stati. Ljudi često kažu da se danas više ništa ne sme reći, ali istina je da se vrlo
često ne radi o tome da ne smeš da se šalis— nego o tome da ono što si rekao jednostavno
nije bilo smešno. Postoji ogromna razlika između dobre satire, crnog humora i bezobrazluka
i neinformisanosti. Ako si dobro informisan – znaćeš i kako da ubaciš komediju tako da
zapravo osvežiš temu, a ne da je banalizujes. I da, muzika nam dosta pomaže. Ako
pogledaš bilo koji naš skeč, čućeš muziku u pozadini. Ona određuje ritam, boju, atmosferu.
Skloni muziku i sve deluje drugačije. Dakle, i taj deo je promišljen.
Šta misliš koliko odrastanje uz društvene mreže utiče na način na koji mladi vide
svoje telo i identitet? Da li se briše granica između stvarnog i digitalnog izgleda?
Društvene mreže i mediji danas mnogo drugačije prikazuju telo i identitet nego ranije. To
možemo videti kroz muziku i filmove i kako se tamo menja pristup. Na primer, ranije, tokom
dvehiljaditih, pritisak oko toga kako izgledamo je bio ogroman — skoro da moraš da imas
anoreksični tip tela, sa naglašenim kukovima, što nije ni realno ni zdravo. Danas, imamo
umetnike koji preuzimaju kontrolu nad svojim izgledom i imidžom i rade to za sebe, kako oni
žele da budu viđeni, a ne da ispune tuđe očekivanja. To donosi slobodu koju ranije nismo
imali. Ne vidim problem u tome da mladi snimaju svoje dnevne rutine, šminkanje, stil — ako
to rade iz zadovoljstva, za sebe, onda to je lepo i korisno. Problem nastaje ako se to pretvori
u nameštanje da svi moraju da budu takvi – to nije zdravo. Mislim da današnje generacije
imaju mnogo bolje uzore i mogu da kreiraju svoj identitet više za sebe nego za druge, što je
zaista pozitivna promena.
Možeš da podeliš neko negativno iskustvo na društvenim mrežama? Kako si se tada
osećao i kako si se izborio sa tim?
Počeo sam da snimam sa 15 godina i, da mogu da se vratim u prošlost, dao bih sebi savet
da ne počnem tako rano sa snimanjem i objavljivanjem sadržaja. Moj glavni savet je da ako
želiš da si izražavaš na neki način, bilo to da snimaš, slikaš – nikad ne daj da te tuđe
mišljenje zaustavi. Ljudi koji te demotivišu često to rade zato što su nezadovoljni sobom.
Kada sam započeo sa kanalom Yasserstain apsolutno svaka osoba u mojoj osnovnoj školi
mi se podsmevala u hodnicima. Komentari su bili „Kako se on osuđuje da radi nešto
drugačije?“. Još jedan primer, kada sam trenirao ples u osnovnoj školi, sećam se da su ljudi
komentarisali: „Vidi ovog kako trenira ples”. Tek kasnije sam shvatio da su i oni verovatno
želeli da plešu, ali nisu imali hrabrosti da to zaista i urade. Postoji neka ljubomora na
slobodu. Sloboda izražavanja je prelepa star i treba da se neguje na neki način. Savetujem
ljudima da ne kače sadržaje odmah na internet, pre svega zbog toga što su ljudi okrutni.
Drugo – nedostatak pregleda može da demotiviše. Danas, posle 16 godina kreiranja, najveći
stres mi je da pritisnem dugme za upload. Znam da nije sve u mojim rukama, algoritam je
lutrija i ne mozes da kontrolišeš koliko će video biti gledan. Zato pazim da uvod bude
zanimljiv, da prvih 15 sekundi drži publiku i zbog toga često moram da budem glasniji i
upečatljiviji nego što bih zapravo želeo. Internet je dobar kada želiš da se povežeš sa
ljudima, ali nije prijatelj kad treba da proceniš koliko je tvoj rad vredan. Ako već koristiš
internet za svoje stvaralaštvo, važno je da shvatiš da broj pregleda ne definiše pravu
vrednost tvog rada.
Postoji li neki influenser koji je pozitivno uticao na tebe, ili te je možda motivisao da
privatiš sebe?
Volim da se ugledam na ljude kao što su Zombijana i Nina Kritički. One zaista pomeraju
granice – Zombijana svojim ilustracijama izražava kako se osećamo, a čak je otvorila
društvenu igraonicu. Nina Kritički nas edukuje. Njih dve rade ono u šta veruju i ono šta ih
pokreće što zaista volim da vidim. Na primer, Igor, poznatiji kao tvorac YouTube kanala
Ozbiljne Teme, obrađuje teme iz istorije i geografije na jedinstven način i to radi sjajno.
Domaća scena je bogatija zbog osvežavajućih ličnosti kao što je Aleksa Simić, poznatiji kao
Halo Milice, čija energija i sarkastični humor meni baš prijaju. Tu je i Miloš Milaković čiji su
skepticizam i humor posebni.
Sa druge strane, da li postoji neko za koga smatraš da negativno utiče na publiku?
Mislim da postoji određeno ponašanje influensera koje negativno utiče na nas i to bi trebalo
da se menja. Pre svega, promovisanje kockarnica i površno ponašanje, posebno prema
devojkama. Takvo ponašanje nekih influensera nas pomalo nazaduje kao društvo. Ne samo
ispred kamere, vec i iza kamere dok radimo sadržaje, treba da postoji poštovanje i
jednakost.
Kako reaguješ kada vidiš takve sadržaje, da li te dotiču ili si razvio neki filter? Kako
sve to utiče na tinejdžere i njihovo samopouzdanje?
Svi imamo svoje muke kroz koje prolazimo svakog dana i tokom života. Na internetu postoje
ljudi koji objavljuju određeni tip sadržaja i dobijaju hiljade lajkova, iako nisu zvanično
infulenseri. S druge strane, ima ljudi koji prvi put postave takav sadržaj i dobiju samo par
lajkova, ili ljudi koji uopšte ne žele da objavljuju takve stvari — svi prolazimo kroz isto, ali
reakcije publike su različite. Zamka u koju sam sam upadao je da sam u privatnim
razgovorima sa prijateljima kritikovao one ljude koji slikaju, snimaju i objavijuju takve
sadržaje. Shvatio sam da sam i ja deo tog problema. Svi želimo validaciju. Ljudi koji
eksponiraju svoje telo nisu loši ljudi, imaju svoje razloge zašto to rade. Nije na meni da im
sudim ili da komentarišem. Želim im samo najbolje — da imaju dovoljno samopouzdanja, da
uspeju u životu i da preguraju dan. Ako već na nekog uperim prst, to je na ljude koji u svoje
slobodno vreme komentarišu fotografije drugih ljudi. Mislim da je to najgora vrsta ljudi.
Najlakše je reći „haters gonna hate” i ne obazirati se. Ali, to ipak boli.
Šta može biti rešenje u takvim situacijama?
Rešenje je, na primer, blokirati negativne komentare ili, jednostavno, ako ne želiš da se
izlažeš pritisku, ne kačiti sadržaj nego ga praviti za sebe — za uspomenu, bez pritiska
društvenih mreža. Mislim da bismo kao društvo trebalo malo da smanjimo taj osećaj da
stalno moramo da pokazujemo gde smo bili, šta smo radili i sa kime smo bili… Neka to
ostane za nas kao uspomena, a ne kao nešto što moramo da dokazujemo drugima.
Influenseri često promišu različite proizvode ili usluge svojim pratiocima. Šta misliš,
da li oni i zaista, u svom životu, koriste ono što promovišu?
Mislim da je zadatak svakog od nas da to bolje prepoznajemo sami. Verujem da smo
donekle istrenirani da to učinimo i to je divna stvar, pogotovo sada kada postoji toliko
sponzorstva. Možemo to prepoznati po tome što se oseća neka plastičnost. Na primer, vidiš
da je neko u februaru promovisao jedan brend, pa u martu potpuno drugi – i to za proizvode
iste kategorije. Jasno da tu nema prave povezanosti sa tim brendom, već je sve samo zbog
novca. Uvek uradim svoje istraživanje pre nego što privatim saradnju i trudim se da budem
iskren prema svojoj publici. Mnogi influenseri tako rade zbog čega mi je drago jer pokazuje
da se stvari polako menjaju.
Da li si nekad odbio saradnju iz tih razloga?
Da – na primer, jednom sam odbio saradnju jer sam smatrao da brend nije u skladu sa mojim
vrednostima. Imam svoje standarde i nikada neću promovisati kockarnice ili energetska pića.
Za kraj – imaš li neku poruku za tinejdžere koji danas odrastaju u svetu društvenih
mreža, i traže sigurnost i samopouzdanje u sebi?
Sad ću citirati deo iz jedne meni jako drage knjige – The Perks of Being a Wallflower. „Ne
možeš istinski voleti druge dok prvo ne zavoliš malo sebe.” Još jedna misao iz knjige koja
mi je ostala urezana: „Mi prihvatamo ljubav za koju mislimo da je zaslužujemo”. Vi ćete sa
sobom provesti čitav svoj život, i zašto da ne budete svoj drugar, svoj prijatelj? Teško je
voleti sebe, i zato, evo jednog malog saveta: uzmite papir i napisite 5 stvari koje volite kod
sebe i 5 stvari koje ne volite. Ako uspete da napišete 5 stvari koje volite – to je divno. Ali
iskreno, većini je lakše da napišu one koje ne vole. Zato, radite na toj listi. Učite i da
prihvatate komplimente. To je velika stvar. Umesto da odmah kažete „Ma nije to ništa”, samo
recite: „Hvala. Da, jeste.” Ako krenemo od toga da prihvatamo sebe, biće nam biti lakše i da
budemo tu jedni za druge. Pronalazimo sebe u filmovima koje volimo, u muzici koju
slušamo, u ljudima koje pratimo na internetu. Pronalazimo se i u svojim prijateljima, porodici
i to je stvarno prelepo. Tako često počinju prijateljstva – kad neko voli istu seriju ili pesmu
kao ti – onda se kroz te male stvari zapravo bolje upoznajemo.
- Autorka Irina Islamova
- Fotografije – lična arhiva
Ovaj tekst je nastao u partnerstvu sa redakcijom ZOOMER-a, u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji se realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, partnera i donatora.
Regionalna informativna agencija JUGpress nije deo ovog projekta a tekstove objavljujemo kao prijateljsku podršku