VRANJE
Predsednik Srbije i lider Srpska napredne stranke Aleksandar Vučić,
rezolutno i bez uzmaka i rezerve, u prepoznatljivom maniru vlastodršca
u neprekinutoj grozničavoj kampanji za o(p)stanak na vlasti već deceniju
i po, pripretio je Albancima i njihovoj vlasti na Kosovu da će izmeniti
rok reke Ibar na teritoriji Srbije i bez njegovih voda ostaviti severne
kosovske opštine Zubin Potok, Kosovsku Mitrovicu i južno i severno od
ove reke, Zvečan i Leposavić, kao i brojna naselja u ibarskoj dolini,
Sočanicu Lešak, Dren, Srbovac…
Vučićeva glasno izgovorena namera i ambicija da u interesu ostanka na
tronu vlasti menja i geografiju, objektivno gledano, predstavlja direktnu
pretnju Albancima i njihovoj vlasti da će jezero Gazivode, nastalo
izgradnjom brane na Ibru 1977. godine, čije dve trećine su na teritoriji
Kosova, a jedna na teritoriji centralne Srbije, ostati bez glavnog dotoka
vode iz Ibra, da će hlađenje vodom u termoelektranama u Obilići biti u
teškom problemu, da će doći u pitanje funkcionisanje hidrosistema Ibar
– Lepenac, što će ugroziti navodnjavanje obradivih površina na
kosovskim poljima, uzrokovati prestanak proizvodnje struje u
hidroelektrani „Gazivode“ koja snabdeva značajan deo Kosova
električnom energijom, kao i velike teškoće u snabdevanju vodom
Prištine, Kosovske Mitrovice i svih mesta na severu.
Vučić je u „jadima svojim“ pretpostavljajući politiku ispred geografije, u
širokom luku zaobišao nesporne činjenice o Ibar vodi, da izvire na
istoku Crne Gore u podnožju planine Hajle, da desetak kilometara
nizvodno kod grada Rožaja postoje morfološke predispozicije da voda
ove reke „stane“ i bude preusmerena prema gradu Berane u dilini Lima,
ali da u Crnoj Gori nikada i nikome nije palo na pamet menja geografiju
zarad nerazumnih ambicija u interesu dnevne politike!
Vučić u svojoj iracionalnosti, njenim neprevaziđenim snažnim
recidivima 90-ih godina prošloge veka, zanemaruje i činjenicu da u
najvećem broju na selja u dolini Ibra, na potezu od jezera Gazivode do
administrativnog prelaza Jarinje dugačkom stotinak kilometara žive
Srbi, pa njihov omiljeni predsednik „ujedinitelj“ baš njima poručuje da
će presušiti korito ove reke, pa im ni najveća pritoka Ibra na Kosovu,
istorijska Sitnica, sa svojim neznatnim protokom vode neće nadoknaditi
gubitak ibarskih voda i njima, a ne samo Albancima, otežati i dodatno
zakomplikovati ionako tegobnu svakodnevnu muku.
Vučićevu pretnju Albancima i njihovoj vlasti u Prištini, polazeći od
matrice nasleđene iracionalnosti iz 90-ih godina prošlog stoleća, čiji
nastavak u mnogo oštrijem vidu gledamo od 2012. godine do danas, ne
treba olako shavtiti i svesti na puko upozorenje filovano demagogijom i
populizmom jedino za unutrašnju dnevnopolitičku potrebu, već kao
nagoveštaj da odista inicira preuspmeravanje toka Ibra u skladu sa
balkansko-azijatskim principom „da komšija ima štetu“, nezavisno od
cene koja neminovno mora da se plati i na mostu i na ćupriji, a preko
leđa građana Srbije.
U situaciji u kojoj su Srbija i njeni građani odavno prešli onu krajnju
granicu stradanja i gubitka dostojanstva, u vremenu samosakaćenja i
ponižavanja od strane vlasti u kome se izgubila građanska svest, Vučiću
ide na ruku „sreća i nesreći“ , morfologija terena koja prati dolinu Ibra
na teritoriji centralne Srbije, baš kod mesta Ribarića na delu jezera
Gazivode koje je pod ingerencijom Beograda, gde obronci planine
Rogozne ne prelaze 1.000 metara nadmorske visine, a duž puta Raška –
Novi Pazar – Ribariće je još i niža, pa postoji solidna predispozicija da
ibarske vode poteku prema dolini reke Jošanice, koja se u
novopazarskom polju uliva u reku Rašku i tu Ibar nastavlja da teče do
Kraljeva grada.
Podrazumeva se, da Ibar voda „stane“ neophodno je, ili izgraditi branu
kod Ribarića i iz novonastalog jezera kada dostigne potrebnu visinu
vodene površine preusmeriti tok reke u dolinu Jošanice, ili, što je skuplja
varijanta, prokopati tunel kroz obronke Rogozne i ibarske vode skrenuti
prema Novom Pazaru i gradu Raška!?
I za kraj ove (ne)vesele priče o „ulasku“ reke Ibar u klasičnu balkansku
političku ujdurmu, navodimo da i Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji,
podrazumeva se, oni mudriji i neskloni bilo kakvom vidu ekstremizma,
umeju da pouče zabludele sunarodnike savetom „čemerna je svaka ona
sloboda koja se naslanja na neslobodu drugih“, što u parafrazi ove pouke
glasi „čemerna je svaka ona korist koja se naslanja na štetu drugih“!
Sve, na žalost, u ovom slučaju vodi ka tome da će se na problemu Ibra
ovaplotiti baš ona pesimistička poruka književnika Mihajla Lalića da „u
kolopletu života i ljudskih lutanja nema dobra, a da nije na nečiju štetu“!
Slavomir Kosić