VLASOTINCE
Sada već davnih godina vlasotinački vinari i vinogradari okupljeni oko svog Udruženja voćara i vinogradara opštine Vlasotince, tokom jedne kalendarske godine predvođeni svojim predsednikom Božidarom Kocićem, bili su više nego aktivni. Organizovana su od strane eminetnih stručnjaka i profesora stručna predavanja, bilo je i poseta drugim sredinama kao što su Novosadski sajam, zatim posete Sremskim Karlovcima, Župskom Aleksandrovcu, Smederevu, Vršcu i Negotinu, upravo tamo gde je vinogradarstvo bilo vodeća poljoprivredna grana. Poslednjih godina toga nema i sve te i takve aktivnosti su zamrle, baš kao i čitavo vinogradarstvo u opštini Vlasotince, koje je pre pola veka i više bilo najrazvijenije u Srbiji, a gotovo i u bivšoj Jugoslaviji. Vlasotinačko vinogorje bilo je impozantno, veliko oko dve hiljade hektara. Od toga, Vinarska zadruga je gazdovala na uređenim plantažnim vinogradima od 200 hektara.
U današnje vreme na čitavoj teritoriji opštine Vlasotince pod vinovom lozom je nešto manje od 200 hektara. Nestali su vinogradi kao rukom obrisani. A u poprilično dugom prošlom vremenu proizvodnja grožđa i kvalitetnih vina bila je glavni izvor zarade za mnoga domaćinstva. Mnogobrojna deca su se školovala, kako u zemlji tako i u inostranstvu od realizovane prodaje grožđa i vina. U današnje vreme toga više nema. Tek po neki zaljubljenik u vinogradarstvo se osmelio da se ozbiljnije bavi proizvodnjom grožđa i vina. I to čine mnogo više iz ljubavi nego li da bi ostvarivali ozbiljnije zarade.
Na poziv Božidara Kocića, predsednika udruženja, u subotu 21. februara, okupilo se dvadesetak vinogradara i vinara iz Vlasotinca, Grdelice, Kozara, Orašja, Kukavice, Gložana i Prilepca na radni sastanak. Doneli su svoja vina da njihov kvalitet procene pravi i istinski poznavaoci. A bili su Ćuprijčani Milan Milosavljević, Zlatko Živković, Jelena Ćirković i Olja Rakić, koja je ranije, inače, radila u Ministrstvu za poljoprivredu kada je to ministarstvo vodio kao ministar Slobodan Milosavljević.
Pozdravljajući prisutne vinogradare i vinare, kao i pristigle goste Božidar Kocić, predsednik vlasotinačkog Udruženja voćara i vinogradara je rekao:
– Vlasotinački kraj je svojevremeno bio veliko vinogorje za sadašnji Župski kraj. Pre pola veka kapaciteti naših zadružnih podruma su bili 2,5 hiljade tone vina. Nažalost toga nema više i sve je to davna lepa prošlost. Ali, i sada u našoj opštini imamo odlične proizvođače vina, kao i kvalitetne rakije. Oni se više iz ljubavi i tradicije svojih porodica bave vinogradrstvom i vinarijom. Mora se reći da i nadležno ministarstvo poljoprivrede i država sada odvajaju ozbiljna novčana sredstva za podsticaj i subvencije onih koji se bave vinogradarstvom i proizvodnjom vina i rakije.
Milan Milosavljević iz Ćuprije zahvalio se domaćinu na toploj dobrodošlici izgovarajući pri tom sledeće:
– Blagodarim za iskazane lepe reči dobrodošlice i što sam među mojim kolegama vinarima. Inače, đavo je uvek prisutan u vinu, ali vaši anđeli znaju i umeju da odbrane vino i da potom te đavole oteraju od vina.
Imala je i Olja Rakić šta da kaže, kao nekadašnji neposredni službenik u Ministarstvu poljoprivrede o dešavanjima u celini u poljoprivredi:
– Bojim se da je pitanje mentaliteta ovde uzelo danak u celoj ovoj priči. Srbi su, nažalost, ljudi koji su postali sreboljoljubivi i svi hoće velike pare brzo da zarade. Toga nema u poštenom poslu. Da bi ste zaradili neki novac morate da čekate onaj osnovni princip ekonomije, a to je period reprodukcije, naročito kad je zemlja u pitanju. Neće vino da vam odmah vrati, kao što neće odmah da vam vrati ni rakija, ni kukuruz ni pšenica, jer treba neko vreme da prođe. Međutim, došla su neka nova vremena i ljudi dižu ruke od para za koje mora da se neko vreme čeka. Svi hoće sve sad i odmah, ali od toga nema ništa kad je zemlja u pitanju. Najveći problem kod nas Srba su mali posedi u našim krajevima, mislim od Beograda prema jugu Srbije za razliku od Vojvodine, gde poljoprivrednici poseduju izuzetno velike površine zemlje za obradu. Eto, mi dolazimo iz Ćuprije, koja je ratarski i nije vinogradarski kraj. Međutim, u Ćupriji postoji samo jedno uzvi,šenje a to je Vezirovo brdo, gde su dvadesetak vinogradara članovi udruženja vinogradara i to su veliki entuzijasti da sa malim posedima, ali sa puno ljubavi gaje vinovu lozu i gde svako proizvodi svoje vino. U tom Vezirovom brdu izdvojilo se jedno vino, a to je vino čika Milana i on je živa legenda Ćuprije i njegovo vino je sazdano od različitih sorti, a to je sorta „lasta”. Samo dobro grožđe i dobro vino, kao i strpljenje može da donese određenu dobit, ali za tako nešto potrebno je vreme.
Vinarski raritet
VLASOTINAČKO BOŽANSKO VINO
Poznati i priznati prof dr. Dragoslav Cvetković za vlasotinačko vino je rekao:
– Vlasotince sa svojom okolinom Bogom je dato, jer se ovde vino pravi bez dodavanja i oduzimanja šećera. Ono je zbog toga božansko, prirodno i zato se u Vlasotincu spremaju i samo ovde postoje božanska vina .
Vremešni vinogradari
UMORILO VREME PEDU I CVETKA
Godinama su Predrag Ćirković iz sela Kozare i Cvetko Janković iz Kukavice u zimskim i prolećnim danima „stanovali” praktično u vinogradima u Kozaračkom vinogorju. Kao vrsni rezači, posle obavljenih radova u svojim vinogradima, bili su angažovani da „doteraju i ulepšaju” i čokote svojih komšija i prijatelja.
– Umorilo me vreme, umorile me godine,. Baš kao i mog drugara Cvetka. U vinogradima sam prisutan punih 40 godina i svojevremeno sam prodavao i po pet tona grožđa i to izuzetno dobrog kvaliteta. A sve je to počelo od 1984. godine pa do pre neku godinu. U svom podrumu imao sam nekad velike količine vina, ali sada toga nemam. Možda sada nekih 300 litara.
Tekst i foto: Vlastimir Stamenković